Почетна Актуелности Претходни догађаји Одржана трибина „Референдум о сецесији БиХ '92. и стварање Републике Српске – 27 година касније“
Ел. пошта Штампа ПДФ
08.03.2019.год.
Одржана трибина „Референдум о сецесији БиХ '92. и стварање Републике Српске – 27 година касније“

У четвртак, 7. марта, у београдском Медија центру одржана је трибина на тему „Референдум о сецесији БиХ '92. и стварања Републике Српске – 27 година касније“ у организацији информативног портала „Све о Српској“ и Представништва Републике Српске у Србији.

На трибини говоре: академик Дарко Танасковић, проф. др Слободан Антонић, модератор - уредник портала „Све о Српској“, Ђуро Билбија, др Душан Пророковић, шеф Представништва РС у Србији Млађен Цицовић, проф. др Ненад Кецмановић и проф. др Миломир Степић

На трибини су говорили проф. др Слободан Антонић, проф. др Ненад Кецмановић, др Душан Пророковић, проф. др Миломир Степић и академик Дарко Танасковић. Учеснике и присутне је поздравио шеф Представништва РС у Србији Млађен Цицовић, Модератор скупа је био уредник портала „Све о Српској“ Ђуро Билбија.

Цицовић је указао да о овој теми мора да се говори чешће јер се „склоност ка непоштовању Устава БиХ и закона и данас понавља, на исти начин, са исте стране и уз исту спољну подршку“.

Тим прије што, како је истакао, неке истине се намјерно гурају у заборав, као што је чињеница да је „Акт о реафирмацији суверености Републике БиХ“ био апсолутно нелегалан јер – под један, није имао  подршку српских посланика у Скупштини СРБиХ, односно није имао потребну двотрећинску већину и, под два – никад у историји, па ни тада, није постојала ниједна суверена држава под тим именом. Пошто је тај акт био нелегалан, онда је, како је указао Цицовић, и референдум који је из њега проистекао био нелегалан.

Он је још објаснио да је референдум заправо био плебисцит (Хрвата и Муслимана против Срба) о издвајању из Југославије. Међутим, да би плебисцит био легалан, морао је да у питању садржи и опцију „за“ и опцију „против“.

- Није могло да стоји само „Јесте ли за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана…”, већ је морао бити и додатак „или сте за останак БиХ у Југославији“. Такве нелегалности су водиле рату. Окончан је Дејтоном, а БиХ је тада први пут међународно призната као држава која се састоји од два ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске. Дакле, оба ентитета су старија од БиХ. Република Српска створена је 9. јануара 1992.

Надовезујући се на тему референдума, односно плебисцита, Антонић је објаснио да се референдум о једном питању може спроводити више пута, а плебисцит - само једном, те да једна генерација на плебисцитима одлучује о будућности свих наредних генерација. За разлику од референдума, где питање мора бити јасно и у оквиру Устава, за плебисцит то не важи. За Србе је фактички плебисцит из 1992-ге, значио да ће као етничка група бити стављени у позицију мајоризације, а да се данас „резултат ставља у центар државе - као државни празник БиХ (иако су га Срби бојкотовали)“.

- Да ли је могао да буде изабран неки други датум? Могао је. Зашто је баш овај одабран? Па, да би се Србима симболички поручило да су грађани другог реда. Док се то не промени, не могу да БиХ видим као мултиетничку и мултиконфесионалну државу – рекао је Антонић.

Он је указао на апсурд да се о државности земље која је била мултиетнична одлучивало без претходног договора представника конститутивних народа о правилима референдума, те да се тако, насиљем порођени датум, 1. март, који је за Бошњаке „празник независности“, и данас намеће Србима као њихов празник, иако је истина да је тај датум за Србе симбол почетка агресије и планиране унитаристичке мајоризације.

У београдском Медија центру одржава се трибина на тему Референдум о сецесији БиХ '92. и стварање Републике Српске – 27 година касније

- Оно што се догодило 1. марта – оцијенио је Ненад Кецмановић - није био само муслиманско-хрватски пуцањ у Југославију, и атентат на БиХ, то је био суицид, јер је насиљем над Србима нарушено комшијско повјерење – без кога ни једна заједница не може да опстане. Бошњачке прославе догађаја који је изазвао грађански рат дјелују – некрофилно. Бошњаци су рат изгубили и Дејтоном добили мање него што им је нуђено у Лисабону.

- Зато се ваља упитати о лудости такве политике, за коју је преломни моменат био повјерљиви договор Изетбеговића и Цимермана, у коме је Цимерман говорио о америчком систему вриједности, мултикултурализму и грађанској демократији, а Изетбеговић је прихватио само оно што му је одговарало: да заступајући „грађански принцип“ добије унитарну државу у којој ће се муслиманском већином о свему одлучивати по систему “један човјек-један глас“- рекао је Кецмановић и оцијенио да Изетбеговић није схватао да су Американци планирали рат у БиХ јер је то било потребно НАТО-у.

- Ако је Балкан буре барута, онда је Босна упаљач са даљинским управљачем. САД су у Босни оствариле све своје циљеве, подвукао је Кецмановић и додао да је Муслимане, међутим, у Дејтону чекао „хладан туш“, јер су добили четвртину Босне, односно мање него што су парафирали, па одбили, у Лисабону.

За Републику Српску су им - рекао је даље - обећали да је привремена творевина, те су Муслимани очекивали од страних изасланика да правним насиљем разградње Дејтона.

„Тај процес је Српска успјела да заустави 2010. године и да крене у контраофанзиву: враћање отетих надлежности. И то референдумима, оним средством којим је 1. марта српски народ понижен и отуђен од БиХ. С том разликом што је референдум 1.марта био нелегалан“, указао је Кецмановић.

Душан Пророковић је објаснио да би преживљавање „парадигме првог марта“, значило крај за Босну и Херцеговину.

- Празник 1. март није утемељен на чињеницама. Рат се могао избећи применом Кутиљеровог плана, али је Изетбеговић повукао потпис, рат је постао неизбежан, а последице по муслимански корпус катастрофалне. Изетбеговић није желео да призна грешку и 1995, прогласио је 1. март Даном независности БиХ, нудећи своју верзију „историјске истине“ о дешавањима три године раније. Из политичког угла, инсистирање на 1. марту као Дану независности носи политичку поруку о тежњи за успостављањем унитарне БиХ, као националне државе бошњачког народа.

Док првомартовска парадигма служи да се одржи у животу де-Дејтонизација БиХ, односно да се одржи политичка идеја укидања двоентитетске БиХ, дотле Срби – како је указао Пророковић, нису ни 1992. године могли да пристану на унитарну БиХ, па тако ни данас немају ни један разлог да пристану на такав концепт.

Шта више, како сматра Пророковић, Сарајево овако тјера од себе Србе и доводи их у позицију да се бране свим законским расположивим средствима.

На геополитички аспект 1. марта указао је проф. др Миломир Степић, који је излагање почео разјашњавајући западну идеју да „ако не може да се задржи формула слаба Србија - јака Југославија, онда Југославија не може ни да остане“. Референум је, дакле, био дио принципа предвиђеног и диригованог распада СФРЈ, и спровођен је у атмосфери антисрпске хистерије, подгреване са Запада, указао је Степић.

- Од почетка је ово заправо оштра борба за простор. У Хрватској је била очигледна, а у БиХ се најављивала. Споља и изнутра артикулисани геополитички циљ је био да се у новој подели Балкана, односно новој балканизацији, српски простор што више редукује и испресеца, како би се изнуђено и вештачки свео само на тзв. ужу Србију и учинио што небитнијим. БиХ је била конципирана као тампон зона између Хрватске и Србије, с тим да је развој у БиХ тако диригован да су српски крајеви - нарочито Бањалука и српска Крајина назадовали деценијама. Код Муслимана је и онда, и у време референдума, у време рата, а и данас, доминантан колективни поглед на БиХ као на земљу у којој ће они остварити хегемонију – као само своју. Свако друго стање, у коме не би имали контролу од Дрине до Уне и од Саве до Неума, њих фрустрира – указао је Степић.

Он је оцијенио да се и после референдума и рата, наставила референдумска политика – само другим насилним средствима – са циљем да се настави територијални обрачун са српским народом, све док Срби нису натјерани у Дејтон.

- Борба за територије траје и данас. Само су савезништва у овом босанско-херцеговачком „преферансу“ тренутно промењена. То не значи да ће остати тако и убудуће, рекао је Степић и поновио да нас синдром неадекватних, односно неетничких граница прати до данас и биће, по његовој процјени, основни „детонатор нестабилности Балкана која је диктирана са Запада“.

Академик Танасковић је скренуо пажњу на 1. март као на начин да се референдум истовремено и инструментализује и релативизује, са циљем да се остваре интереси и циљеви парцијалних група, и то оних које су – супротни стварној колективној вољи грађана.

- То је све чешћа пракса у свету. При чему се, ако постоји опасност да референдум ипак поремети планове етаблираних демократских елита онда се референдум по сваку цену настоји избећи и третира се као непожељни популизам. Како кажу Американци, „ми смо ту да водимо, а не да пратимо народ".

- То је та нова арс референди, која постаје пожељна политичка пракса на најширем плану међународних односа. Референдум у БиХ , од 1. марта 1992. је био такав. Он ни уставно ни законски није био легалан, подвукао је Танасковић.

 
Поставите питање
Курсна листа ЦБ БиХ
Бањалучкa берзa
Београдска берза
Чланови : 4
Садржај : 2548
Број прегледа чланка : 3179813
Имамо 92 гостију на мрежи
Преузмите Adobe Reader
Преузмите Adobe Flash Player

Најава догађаја

18.03.2019.год.
Недеља Дауновог синдрома Београд–Бања Лука
Опширније...
 
06.03.2019.год.
Трибина „Референдум о сецесији БиХ '92. и стварање Републике Српске – 27 година касније“
Опширније...

Претходни догађаји

22.03.2019.год.
Заједнички обиљежен Свјетски дан особа са Дауновим синдромом
Опширније...
 
19.03.2019.год.
Бошњак: Стварати што боље услове за лица са Дауновим синдромом
Опширније...
Преузмите Билтен