Успјешан старт "Последње песме"
Синоћ је пред препуним гледалиштем позоришта Модерна гаража у Београду одржана премијера позоришног комада ’’Последња песма’’ Аните Панић, у режији Марка Мисираче и у сјајном извођењу Небојше Кундачине, Маје Колунџије Зорое и Милана Никитовића.
У години када обиљежавамо 70-годишњицу пјесникове смрти драма о Јовану Дучићу наметнула се као најбољи, најпожељнији облик умјетничког реаговања у овом Србима и пјесницима ненаклоњеном времену. Брижљиво припремљена, стрпљиво режирана и са големом страшћу одиграна, драма о великом српском пјеснику и дипломати изњедрена је у продукцији Балкан филма из Бањалуке, Дрина филма из Београда и Удружења драмских умјетника Републике Српске уз свесрдну помоћ Представништва Републике Српске у Србији. Пројекат је помогло и Министарство просвјете и културе у Влади Републике Српске.
Салон у вили рођака Михаила Дучића, на обали Мичигенског језера, у граду Гери, држава Индијана, био је заиста зналачки изабрано мјесто које већ од првог свјетла позорнице постаје поприште сукоба стварности и уобразиље, реалности и фантазије, постаје поприште сукоба у којем се растрзаност сјећања и осјећања великог пјесника преплићу, сливају, па сударају и одбијају, да би тек кроз болни, непреболни суноврат у стварност дошле до смираја, који је – авај – и сâм привид, додатна тегоба. Све то је сјајном глумом градио и изградио (до грандиозних размера!) Небојша Кундачина у улози Јована Дучића.
Дучић је у том рођаковом салону, већ као старац, и уз сву муку која га раздире милим сјећањима на велику љубав Јованку Јовановић Тодоровић (коју овдје игра Маја Колунџија Зорое), и страшним халуцинацијама, још и устрептало несигуран у упорном тражењу одговора на питање: зашто је послат у Америку и у какву је то специјалну мисију уопште и могла да га пошаље распаднута отаџбина Краљевина Југославија!?
У улози велике Дучићеве љубави Јованке Јовановић Тодоровић Маја Колунџија Зорое, глумица Народног позоришта Републике Српске, успела је да пјесникове халуцинације учини тако увјерљивим да се сваки њен улазак у сјећање пјесниково као плима страсти преливао у публику и као ехо враћао да отвори врата исто тако успјелом изласку из милине, изласку којем је увијек слиједио суноврат у стварност и бол, бол што га је само лагодни (а повремено и духовити) разговор са имењаком, предусретљивим момком Јованом, успјевао да ублажи. Милан Никитовић у улози тог Јована успјевао је, дивљењем које му је упућивао, осоколити пјесника на сјећања, али и страхом пред халуцинацијама прихватити при повратку.
Након Београда, премијера овог комада биће одржана и у родном граду пјесника у Требињу, у новембру мјесецу, а након тога, планира се извођење комада широм градова Републике Српске, Србије и у дијаспори.
