{"id":25556,"date":"2026-10-27T16:04:40","date_gmt":"2026-10-27T15:04:40","guid":{"rendered":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/?p=25556"},"modified":"2026-10-28T12:07:57","modified_gmt":"2026-10-28T11:07:57","slug":"prof-dr-milos-kovacevic-o-jeziku-i-stilu-iva-andrica","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/u-fokusu-sr-latn\/prof-dr-milos-kovacevic-o-jeziku-i-stilu-iva-andrica\/","title":{"rendered":"Prof. dr Milo\u0161 Kova\u010devi\u0107: O jeziku i stilu Iva Andri\u0107a"},"content":{"rendered":"

Izlaganje prof. dr Milo\u0161a Kova\u010devi\u0107a na zvani\u010dnom predstavljanju 16. nastupa Republike Srpske na 69.Me\u0111unarodnom beogradskom sajmu knjiga –<\/strong><\/p>\n

Stil Iva Andri\u0107a knji\u017eevna je kritika ve\u0107 ocijenila kao „savr\u0161en, u lingvisti\u010dkom smislu bolji od jezi\u010dkog standarda, od pravopisa, nepodno\u0161ljiv u sopstvenoj pravilnosti, bez suvi\u0161nih efekata i preterano ‘\u010dist’ (‘klasicisti\u010dki’, rekli bi filozofi)“ (Bo\u0161kovi\u0107 2017:199). Jednom rije\u010dju, Andri\u0107ev jezik i stil predstavljaju vrhunac srpskog knji\u017eevnog jezika i stila, budu\u0107i da linija razvoja normativnoga stila srpskoga jezika i ide od Vuka kao za\u010detnika do Andri\u0107a kao njegovog najve\u0107eg ostvarenja, kao njegovog vrhunca (up. Kova\u010devi\u0107 2014:100\u2013118). „Andri\u0107ev jezik je“, pisao je Dragi\u0161a \u017divkovi\u0107, vjerovatno najve\u0107i od svih srpskih kriti\u010dara, „valjda najskladniji i najharmoni\u010dniji srpski jezik u na\u0161em dosada\u0161njem proznom stvaranju, umetni\u010dki oplemenjena sublimacija njegove intonacije, koja nas zanosi jo\u0161 i danas u njenom izvorno \u010distom i neprera\u0111enom vidu kod Vuka i Dani\u010di\u0107a, a koji je \u2013 jednom uzlaznom linijom od Vuka i Dani\u010di\u0107a do Andri\u0107a \u2013 dospela kod ovog poslednjeg do slo\u017eene umetni\u010dke orkestracije, koja bruji i odzvanja u nama dodiruju\u0107i i najtanje strune na\u0161eg emocionalno-misaonog bi\u0107a“ (\u017divkovi\u0107 1962:99).<\/p>\n

A na Vuka kao po\u010detak srpskoga jezika i stila \u2013 \u010desto je ukazivao i sam Andri\u0107. On je Vuka smatrao jednim od glavnih svojih jezi\u010dkih uzora: „Ja sam jezik u\u010dio“, veli Andri\u0107, „kod Vuka, Njego\u0161a i iz narodnih pesama. Sve prijatelje mo\u017eete izgubiti, ali Vuka i Njego\u0161a nikako!“ (Jandri\u0107 1977: 149).<\/p>\n

\u010cak u sedam tekstova Andri\u0107 govori o Vuku, s tim da je u \u0161est od tih sedam tekstova, ve\u0107 u naslovu istaknuto Vukovo ime: „O Vuku kao piscu“, „Vuk, reformator“, „Vukov primer“, „Vuk i inostranstvo“, „Optimizam Vuka Karad\u017ei\u0107a“ i „Tri slike iz \u017eivota Vuka Karad\u017ei\u0107a“ (Andri\u0107 1981: 76\u2013128). Sedmi Andri\u0107ev tekst u kome on Vuka ima za „glavnog junaka“, iako njegovo ime ne isti\u010de u naslovu \u2013 nosi za na\u0161u analizu simptomati\u010dan naslov „Ne\u0161to o stilu i jeziku“ (Andri\u0107 1981a:33\u201349).<\/p>\n

Vukovu borbu za srpski jezik Andri\u0107 poredi sa srpskim ustancima protiv Turaka, tj. sa „srpskom revolucijom“. Jer, „kao \u0161to se u njegovoj Srbiji narod digao prosto ‘da bije Turke’, da bi osvojio vlast u ro\u0111enoj zemlji, tako je i on krenuo da razgoni slavenoserbske pisatelje i da pribavi vlast narodnom jeziku kao jedinom mogu\u0107em osnovu istinske i savremene nacionalne kulture<\/em>„[1]<\/a> (Andri\u0107 1987: 27). U toj svojoj borbi, naglasi\u0107e Andri\u0107, „kao svaki reformator, Vuk je bio i ru\u0161ilac i graditelj, i vi\u0161e graditelj nego ru\u0161ilac, ali je savremenicima, naro\u010dito u prvo vreme, morala biti mnogo vi\u0161e vidljiva ru\u0161ila\u010dka strana njegovog pothvata“ (Andri\u0107 1987: 26). A tome su ponajbolji dokaz \u010dinjenice da je u vrijeme reforme Vuk prije svega u Srbiji „bio ‘serbskog jezika pomra\u010ditelj’. Nepismeni ali uticajni ljudi govorili su Vuku u lice da niko od Kosova do tada nije naneo toliko \u0161tete i sramote srpskom narodu kao on. I zbog skupljanja srpskih pesama sa njim su, kako on sam ka\u017ee, sprdnju terali. Godinama je nailazio na otpore i nerazumevanja“ (Andri\u0107 1981a: 44\u201345).<\/p>\n

Andri\u0107 \u0107e re\u0107i da najljep\u0161i spomenik koji Vuku mo\u017eemo podi\u0107i „to su ljubav i interesovanje koje \u0107emo posvetiti jeziku. Jer jezik je, to svi znamo, \u017eiva snaga sa kojom je vezana ne samo kultura nego i samo postojanje jednog naroda. A pitanje jezika \u2013 to je o\u010digledno, ali to treba stalno ponavljati \u2013 nije samo stvar ljudi od nauke i pera, srpskih i hrvatskih lingvista i knji\u017eevnika. Svi smo mi, bez razlike, pozvani da budemo tvorci i \u010duvari jezika, i svi mi, svesno ili nesvesno, uti\u010demo na njegov razvitak, usavr\u0161avaju\u0107i ga ili kvare\u0107i. A na\u0161a du\u017enost je da \u010duvamo ono \u0161to je Vuk nazivao ‘\u010distota i sladost na\u0161ega jezika’[2]<\/a>. […] I sa na\u0161im se jezikom, na njegovom dana\u0161njem stepenu razvitka, de\u0161ava isto \u0161to i sa svima jezicima sveta; i u njemu se vr\u0161i stalan proces stvaranja i rastvaranja; on se muti i bistri, bistri i muti, tro\u0161i se i krnji, ali i raste obnavljanjem, boga\u0107enjem i prevazila\u017eenjem sama sebe.<\/p>\n

Andri\u0107, me\u0111utim, nagla\u0161ava da nije dovoljno samo kopirati Vuka, jer opona\u0161anje nu\u017eno dovodi do krize, a „na\u0161a kriza“ \u2013 veli Andri\u0107 \u2013 „sastoji se u tome da na neki na\u010din prevazi\u0111emo Vuka ostav\u0161i mu verni <\/em>[isticanje \u2013 MK]. Na\u0161a kriza u stilskom pogledu je u tome \u0161to je nama taj jezik uzak, \u0161to mi za nove pojmove moramo tra\u017eiti nove re\u010di i nove stilske obrte, a da pri tom ne izneverimo Vuka, jer se sa tog temelja, sa te osnove nesumnjivo silaziti ne sme, jer tamo dalje nastaje anarhija i nered“ (Andri\u0107 1981a:35). Na tom putu koji podrazumijeva i vjernost Vuku i njegovo prevazila\u017eenje<\/em>, „na\u0161i pisci“ \u2013 prema Andri\u0107evom mi\u0161ljenju \u2013 „treba ne samo da su majstori izraza, nego i \u010duvari jezika“ (Andri\u0107 1986: 115). A „znanje jezika“ i „majstorstvo izraza“ u neraskidivoj su, imanentnoj vezi. Svako ko se u svom poslu koristi jezikom, pa bio on knji\u017eevnik ili nau\u010dnik \u2013 jezik mora poznavati.<\/em><\/p>\n

O\u010digledan simptom nepoznavanja i „zapostavljanja“ svoga jezika, po Andri\u0107evom mi\u0161ljenju, predstavlja tako \u010desta upotreba stranih rije\u010di. Andri\u0107 \u0107e re\u0107i da „u knji\u017eevnosti treba upotrebiti stranu re\u010d samo onda kad se bez nje ne mo\u017ee, a to bi trebalo da biva retko“ (Jandri\u0107 1977:148), tako da ne mo\u017ee da razumije „neke knji\u017eevne, likovne i muzi\u010dke kriti\u010dare; oni kao da za vreme pisanja dr\u017ee pred sobom re\u010dnike stranih re\u010di, kao da im je i prva i poslednja namera: upotrebiti \u0161to vi\u0161e stranih izraza! Valjda misle da \u0107e tako ispasti u\u010deniji; i \u010desto im to uspeva, jer u protivnom ne bi u tolikoj meri zapostavljali svoj jezik“; tu se posebno isti\u010du knji\u017eevni kriti\u010dari kod kojih se „razmetanje stranim re\u010dima ve\u0107 pretvara u neukus“; ali i televizija, koja se „jo\u0161 u kolevci spajda\u0161ila sa stranim re\u010dima. Treba\u0107e dosta vremena i volje dok se njeni kanali pro\u010diste i od takve prljav\u0161tine“ (Jandri\u0107 1977: 149, 59, 83). Za Andri\u0107a je nepotrebna upotreba stranih rije\u010di odraz nekulture jednog naroda, jer „po tome kako se bori za \u010distotu svoga jezika mo\u017ee se meriti kultura jednog naroda“ (Jandri\u0107 1977: 149).<\/p>\n

Andri\u0107 nije bio za izrazno oneobi\u010dajenje, ili druk\u010dije re\u010deno Andri\u0107 nije za upotrebu stilemati\u010dnih jezi\u010dkih jedinica, jer je, po njegovom mi\u0161ljenju, „jasno da hladno prou\u010davanje re\u010dnika, sve tra\u017eenje, izmi\u0161ljanje i kombinovanje neobi\u010dnih re\u010di i ne vode ni\u010demu i da i najve\u0107a ve\u0161tina u tom poslu ne daje umetni\u010dko delo nego, u najboljem slu\u010daju, kuriozan opit“ (Andri\u0107 1981a: 64). Zato i „izuzetni efekti, ako se suvi\u0161e ponavljaju, postaju smetnja; sva se pa\u017enja \u010ditao\u010deva usredsredi na njih“ (Andri\u0107 2005: 324\u2013325).<\/p>\n

Andri\u0107ev put je bio put stilogene nadogradnje narodnog i Vukov(sk)og jezika: da se poznate i strukturno ni\u010dim neoneobi\u010dajene jedinice srpskoga jezika (lekseme, sintagme, frazeme, re\u010denice) dovedu u druk\u010dije kombinacije, da im se pro\u0161iri zna\u010denje, da dobiju „novu ulogu“, da svojom poznato\u0161\u0107u zazvu\u010de nepoznato.<\/p>\n

Mnogo vi\u0161e no o jeziku, Andri\u0107 je, razli\u010ditim povodima, govorio o stilu,<\/em> uvijek nagla\u0161avaju\u0107i da je za postojanje dobrog stila nu\u017ean uslov dobro poznavanje jezika, jer „te\u017enja za savr\u0161enstvom izra\u017eajne forme za nas je slu\u017eba sadr\u017eini. A dobro vr\u0161iti tu slu\u017ebu, to jest jasno izraziti svoju misao ili svoje ose\u0107anje, mi mo\u017eemo samo onda ako smo savladali jezik kojim pi\u0161emo i stilski izraz toga jezika“ (Andri\u0107 1981a:42). I upravo se onaj Andri\u0107ev zahtjev za prevazila\u017eenje Vuka, a da se pritom Vuk ne iznevjeri \u2013 ti\u010de prije svega stilske nadogradnje Vukovog jezika.<\/p>\n

„Te\u017enja dobrog pisca“\u2013 veli Andri\u0107 \u2013 „treba da bude ubedljiv stil, a najubedljiviji je jednostavan stil. A Krilov je govorio: treba pisati tako da re\u010dima bude tesno, a mislima prostrano. Tu misao on je odmah objasnio dodav\u0161i: da re\u010denicu treba gla\u010dati dok ne prestane da bude dosadna“ (Andri\u0107 1981a: 39).<\/p>\n

Kondenzovanje, „gla\u010danje“, „zbijanje“ re\u010denice, po Andri\u0107evom mi\u0161ljenju, osnovni je postupak na putu ka dobrom stilu, s tim da je cilj kondenzovanja da se sa \u0161to manjim brojem jezi\u010dkih jedinica postigne \u0161to ve\u0107i komunikativni u\u010dinak, ili na poetski jezik prevedeno, \u0161to bogatija poetska informacija. Tako \u0107e Andri\u0107 u „Bele\u0161kama za pisca“ kao savjet piscima napisati: „Savijte svaku re\u010denicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku re\u010d celom te\u017einom, ispitajte njenu ‘nosivost’, jer od tih krtih re\u010di i slabih re\u010denica treba da bude sagra\u0111en most koji \u0107e nepogre\u0161no i neprimetno preneti \u010ditaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju \u017eivota i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prika\u017eete“(Andri\u0107 1981: 60).<\/p>\n

Dobrim stilom ne mo\u017ee se, po Andri\u0107evom mi\u0161ljenju, smatrati, bez obzira na stepen „gla\u010danja“ i „zbijanja“ re\u010denice, „stil koji je svrha sam sebi“. Naime, „to gla\u010danje mora da ima svoju meru i ne treba da bude preterano, manija\u010dko, samo sebi svrha“ (Andri\u0107 1981: 42\u201343). Druk\u010dije re\u010deno, treba „ne biti suvi\u0161e revnostan ni dosledan u tom radu na stilu, jer treba znati da, nevi\u0111ena i skrivena, uvek vreba na nas velika opasnost da na\u0161 stil postane svrha sam sebi, a zatim da ga na\u0161a samodopadnost i na\u0161e samozadovoljstvo upregnu u slu\u017ebu svojih tiranskih \u0107udi i prohteva. A to, to je ve\u0107 bolest, bolest i kraj umetnosti i umetni\u010dkog stvaranja, i to bolest koju primetimo tek kad je uzela suvi\u0161e maha.“ (Andri\u0107 2005: 324).<\/p>\n

Dobroga stila, temeljno je stilsko Andri\u0107eveo na\u010delo, nema bez harmonije izraza i sadr\u017eaja<\/em>. „Nema stila bez sadr\u017eine. Ne postoji i ne mo\u017ee postojati ono o \u010demu se nekad govorilo, \u010dak i u ud\u017ebenicima pisalo, takozvani dobar stilist koji sem stila nema ni\u0161ta drugo, dobar stil sa niskim ili nikakvim sadr\u017eajem. Stil je samo vidljiv ili, ako ho\u0107ete, \u010dujan deo na\u0161e misli ili na\u0161eg ose\u0107anja. Bez misli i ose\u0107anja, nema stila, jer se gomila re\u010di koja li\u010di na nisku praznih praporaca ne mo\u017ee ni zvati stil. […] Te\u017enja za savr\u0161enstvom izra\u017eajne forme za nas je slu\u017eba sadr\u017eini. A dobro vr\u0161iti tu slu\u017ebu, to jest jasno izraziti svoju misao ili svoje ose\u0107anje, mi mo\u017eemo samo onda ako smo savladali jezik kojim pi\u0161emo i stilski izraz toga jezika“ (Andri\u0107 1981: 40, 42).<\/p>\n

Na pitanja „gde da se u\u010dimo dobrom stilu? Kako da radimo na njemu?“ Andri\u0107 odgovara da se „u\u010diti treba, to je jasno, u narodnoj knji\u017eevnosti, u starih pisaca [nikad ne zaboravljaju\u0107i Vuka \u2013 MK]“ (Andri\u0107 1981: 43\u201344).<\/p>\n

Osnov dobrome stilu treba prije svega da bude narodni jezik, jer „narodni jezik, stihijski sna\u017ean a osetljiv i precizan kao najfiniji aparat, radi neprestano, re\u0161eta, melje, mrvi, odbacuje ono \u0161to nije za njega, a mesi, gla\u010da i doteruje ono \u0161to zadr\u017ei. Zakone toga reda te\u0161ko je pratiti(….) Tako nastaju nove re\u010di, lepe i sna\u017ene ili neobi\u010dne i ru\u017ene, ali potrebne i logi\u010dne po nevidljivoj potrebi i neshvatljivoj logici narodnog obele\u017eavanja i ‘imentovanja’ stvari, ljudi i pojava“ (Andri\u0107 1986: 60).<\/p>\n

Dobra potvrdu navedenom mi\u0161ljenju jeste Andri\u0107evo zapa\u017eanje kako se ti „narodni zakoni“, ta „psiha narodna“ o\u010dituju i u na\u010dinu prihvatanja odre\u0111enih stranih rije\u010di, njihovog prilago\u0111avanja doma\u0107im „potrebama“, kakav je slu\u010daj sa rije\u010dima „za izvesne radnje i postupke sa negativnim i te\u0161kim zna\u010denjem“, gdje nad doma\u0107om rije\u010dju kao disfemizmom prednost u narodnom jeziku dobija konkurentna strana rije\u010d, ali kao eufemizam, ukorjenjuju\u0107i se i sti\u010du\u0107i na taj na\u010din „pravo gra\u0111anstva“ u na\u0161em jeziku: „U nas je“ \u2013 veli Andri\u0107 \u2013 „postojala re\u010d krematorijum i pre nego \u0161to je takva ustanova uvedena i njena zgrada sagra\u0111ena, i pre nego je iko bio spaljen, jer je davno ve\u0107 pre\u0161la granicu zemlje sa \u0161tampom i naukom. Ne se\u0107am se da sam ikad \u010duo glagol koji ozna\u010dava akt spaljivanja (cremare). Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i po\u010dinje sve vi\u0161e da se upotrebljava, \u010dujete sve \u010de\u0161\u0107e da je neko kremiran. Zanimljivo je da niko ne ka\u017ee, ni u govoru ni u \u0161tampi, spaljen. Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i te\u0161kim zna\u010denjem na\u0161i ljudi upotrebljavaju pre strane re\u010di nego svoje. (Na primer: prostituisati se, abortirati, eksces, koitus i sli\u010dno.)“ (Andri\u0107 2005: 326).<\/p>\n

Zato je potrebno dobro poznavati narodni jezik i njegove „zakone“, i tih se zakona dr\u017eati. U suprotnom dolazi se do kvarenja narodnog jezika, kakvo Andri\u0107 uo\u010dava kod zna\u010denja rije\u010di „bitisati“: „re\u010d bitisati <\/em>ne zna\u010di ovo \u0161to joj danas pripisuju: egzistenciju, postojanje, ve\u0107 kraj, smrt, zavr\u0161etak. Kod \u0160kalji\u0107a ona zna\u010di: umrijeti, nestati. Nastala je od turske re\u010di bitmek. Njena prava upotreba sa\u010duvana je u narodu: ‘I ta misa bitisa, osta Mate nekr\u0161ten!’ Politi\u010dari i filozofi iskvarili su ovu re\u010d dav\u0161i joj zna\u010denje koje joj ne pristaje“(Jandri\u0107 1977: 137\u2013138).<\/p>\n

Iako bi se po frekvenciji upotrebe u Andri\u0107evim „stilskim“ napisima moglo zaklju\u010diti da je za njega rije\u010d<\/em> upori\u0161ni jezi\u010dko-stilski termin, ipak rije\u010d <\/em>takav status u Andri\u0107evom vi\u0111enju stila nema \u2013 nego taj status od rije\u010di preuzima re\u010denica<\/em>. Uostalom, to i sam Andri\u0107 nagla\u0161ava: „Za nas pisce je“ \u2013 veli Andri\u0107 \u2013 „presudnija re\u010denica od re\u010di“<\/em> [isticanje \u2013 MK]. Ne verujem da je bogzna kako preporu\u010dljivo hvatati se po svu no\u0107 za glavu i tra\u017eiti onu takozvanu ‘jaku’ re\u010d koja je kadra da ponese ceo teret re\u010denice. Ne verujem da postoje takve re\u010di. Bolje je u tom slu\u010daju zadovoljiti se nekom drugom re\u010dju, jer teret je na re\u010denici, a ne samo na jednoj re\u010di. To je otprilike kao u sportu: ceo tim mora da igra, a ne samo pojedinac“ (Jandri\u0107 1977: 273). „Ve\u0161tina je pi\u0161\u010deva da upotrebi pravu re\u010d na pravom mestu, a to je u pisanju najmu\u010dnije posti\u0107i“ (Jandri\u0107 1977: 150), jer „re\u010di naviru kao roj p\u010dela, a vi morate biti strpljivi i me\u0111u hiljadama tra\u017eiti maticu \u2013 onu pravu re\u010d; kad ste nju prona\u0161li \u2013 i ostale \u0107e zauzeti smeran let i stremi\u0107e ka naumljenom cilju“ (Jandri\u0107 1977:26).Druk\u010dijere\u010deno, „jezik je kao reka: sve pritoke se slivaju u jedno korito. Zato sam protivnik formule koju je nametnula knji\u017eevna kritika: svoj jezik. U pitanju je na\u010din upotrebe i razme\u0161taja re\u010di, a to je ne\u0161to drugo“ (Jandri\u0107 1977: 344).<\/p>\n

To teorijsko na\u010delo o stilskoj supremaciji re\u010denice nad rije\u010dju jedna je od najdominantnijih crta samog Andri\u0107evog stila.<\/p>\n

Andri\u0107ev rad na stilu pri \u010ditanju Andri\u0107evih djela ostaje gotovo neprimjetan, jer se Andri\u0107ev jezik i stil doimaju vrlo obi\u010dnim i jednostavnim. Me\u0111utim, vi\u0161e je nego jasno da iako „pi\u0161e kako di\u0161e \u010dovek, kako mu kuca srce i struji krvotok: spontano, konkretno, neposredno, organski“, i Andri\u0107 „zna za ‘trikove’ i zna za jadac \u2013 bez njih se ne mo\u017ee ni kod Tolstoja i oni su i potrebni \u2013 ali je takva vrsta instrumentarijuma u njegovim operacijama i postupcima tako upotrebljena da se ta ‘ume\u0161nost’ nikada ne ose\u0107a. I ta je ume\u0161nost preobra\u0107ena u umetnost“ (Lazarevi\u0107 1962: 334).<\/p>\n

A to potvr\u0111uje i sam Andri\u0107 sljede\u0107om mi\u0161lju, koje bez sumnje izra\u017eava su\u0161tinu.<\/p>\n

\u010ditave Andri\u0107eve poetike knji\u017eevnog jezike, mi\u0161lju da „nema te re\u010di koja je bez veze sa \u017eivotom, kao \u0161to nema biljke bez podloge koja je hrani. Zna\u010di da treba biti blizak ljudima i njihovom \u017eivotu, slu\u0161ati njihov govor, upijati ga u sebe, razmi\u0161ljati o njemu, \u017eiveti sa njim kao brat sa bratom. I tada \u0107emo mo\u0107i posti\u0107i ono \u0161to treba, tj. da ljudima njihovim i poznatim jezikom ka\u017eemo na\u0161u <\/u>i<\/u> novu umetni\u010dku istinu<\/u>„,<\/strong> s tim da moramo biti svjesni da „re\u010dima nema kraja, kao ni na\u0161oj strasnoj borbi s re\u010dima i za re\u010d, ni na\u0161em do\u017eivotnom tra\u017eenju plodne i stvarala\u010dke re\u010di. A to je ona koja dolaze\u0107i od \u017eivih ljudi i ljudskih dela ali i ljudskih snova i \u017eelja, i pro\u0161av\u0161i kroz prizmu umetni\u010dkog duha<\/em>, postaje (u sre\u0107nom slu\u010daju) umetni\u010dko delo<\/em>[kurzivno isticanje \u2013 MK] (Andri\u0107 1981a: 64\u201365).<\/p>\n

Sam Andri\u0107 je verzalno istakao upori\u0161ne pojmove svog iskaza, koji posmatrani van konteksta imaju gotovo antonimsko zna\u010denje: NJIHOV \u2013 NA\u0160; POZNAT \u2013 NOV. Iako dati kao antonimi, ti pojmovi u datome kontekstu bli\u017ei su sinonimnom zna\u010denju. Oni, me\u0111utim, nisu ni antonimni ni sinonimni, nego bliskozna\u010dni, sa zna\u010dajnom semanti\u010dkom diferencijacijom. Jer, „njihov i poznati“ narodni jezik kao takav nije upotrijebljen u „umjetni\u010dkom djelu“, nego je pro\u0161ao „kroz prizmu umjetni\u010dkog duha“, koja je svojevrstan stilisti\u010dki proces prerastanja „ljudskih dela“ u „umetni\u010dko delo“. Tak, kako bi Andri\u0107 rekao u „sre\u0107nom slu\u010daju“ \u2013 taj proces za rezultat ima knji\u017eevno umjetni\u010dko djelo. Tim procesom zapravo se narodni („njihov i poznati jezik“) prevodi u poetski jezik („na\u0161 i nov“), ili druk\u010dije re\u010deno: tim procesom (prolaskom „kroz prizmu umetni\u010dkog duha“) komunikativna funkcija narodnog kao knji\u017eevnog jezika prevodi se u poetsku funkciju jezika knji\u017eevnosti. To je taj put koji omogu\u0107ava da istovremeno prevazi\u0111emo Vuka, i da mu ostanemo vjerni. Andri\u0107 tako ne smatra da se u knji\u017eevnosti upotrebljava „sirovi“ narodni kao knji\u017eevni jezik \u2013 nego isklju\u010divo jezik koji je dobijen procesom „prolaska kroz prizmu umetni\u010dkog duha“, a to je poetski jezik kao jezik knji\u017eevnosti, \u010dija je tek podloga narodni kao knji\u017eevni ili standardni jezik. (O odnosu knji\u017eevnog jezika i jezika knji\u017eevnosti v. op\u0161irno u Kova\u010devi\u0107 2017: 45\u201367).<\/p>\n

Su\u0161tinu svoje „poetike knji\u017eevnog jezika“ kao „jezika knji\u017eevnosti“ najbolje je izrazio sam Andri\u0107 sljede\u0107om maksimom, u kojoj rije\u010d poezija <\/em>treba \u010ditati u zna\u010denju rije\u010di knji\u017eevnost<\/em>, a rije\u010d pjesnik<\/em> u zna\u010denju rije\u010di knji\u017eevnik<\/em>: „Najve\u0107i efekat“ \u2013 veli Andri\u0107 \u2013 „postizava se u poeziji kad pesniku po\u0111e za rukom da \u010ditaoca iznenadi ne\u010dim poznatim<\/em>“ (Andri\u0107 2005: 322). Data je misao zaista najsu\u0161tastvenija definicija Andri\u0107evog vi\u0111enja su\u0161tine knji\u017eevnog stila, ali i jezika knji\u017eevnosti uop\u0161te.<\/p>\n

I kao \u0161to nas Andri\u0107, u svakom novom i novom \u010ditanju iznena\u0111uje poznatim, jer nam se \u010dini, ali samo \u010dini, da bismo i mi mogli tako pisati, tako se i ja nadam da sam vas ovdje, iako ste o gotovo svemu \u0161to sam o Andri\u0107u govorio zasigurno znali \u2012 ipak tim poznatim u pone\u010demu iznenadio. A ako nije tako \u2012 tu je Sajam da nas iznenadi sve novim i novim knji\u017eevnoumjetni\u010dkim dostignu\u0107ima, kojima je jedan od prioritetnih ciljeva da sustignu Andri\u0107a. Ali taj cilj te\u0161ko da je dosti\u017ean \u2012 jer Andri\u0107 je u jeziku i stilu jedan i jedinstven, pa samim tim i te\u0161ko, vrlo te\u0161ko dosti\u017ean!<\/p>\n

LITERATURA<\/p>\n

Andri\u0107 1981: Ivo Andri\u0107, Umetnik i njegovo delo<\/em>, Sabrana djela Ive Andri\u0107a, Knjiga trinaesta, Sarajevo: Udru\u017eeni izdava\u010di (Svjetlost Sarajevo, Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Dr\u017eavna zalo\u017eba Slovenije Ljubljana, Misla Skopje, Pobjeda Titograd).<\/p>\n

Andri\u0107 1981a: Ivo Andri\u0107, Istorija i legenda<\/em>,<\/em> Sabrana djela Ive Andri\u0107a, Knjiga dvanaesta, Sarajevo: Udru\u017eeni izdava\u010di (Svjetlost Sarajevo, Prosveta Beograd, Mladost Zagreb, Dr\u017eavna zalo\u017eba Slovenije Ljubljana, Misla Skopje, Pobjeda Titograd).<\/p>\n

Andri\u0107 1986: Andri\u0107ev azbu\u010dnik<\/em>: iskustva, zapa\u017eanja i misli,<\/em> izabrao i sastavio Slobodan Glumac, Novi Sad: Matica srpska.<\/p>\n

Andri\u0107 1987: Vuku Andri\u0107<\/em>, priredio Milan \u0110okovi\u0107, Beograd: Zadu\u017ebina Ive Andri\u0107a.<\/p>\n

Andri\u0107 2005: Ivo Andri\u0107, Znakovi pored puta<\/em>, tematizovao Radoman Raco Stani\u0161i\u0107, Podgorica: Fondacija „Radoman Raco Stani\u0161i\u0107“.<\/p>\n

Bo\u0161kovi\u0107 2017: Dragan Bo\u0161kovi\u0107, Gra\u0111anskakultura, naracija, film, modernizam, \u017eelja: Andri\u0107 i MirJam, Knji\u017eevna istorija<\/em>, XLIX\/162, Beograd, 197\u2013209.<\/p>\n

\u017divkovi\u0107 1962: Dragi\u0161a \u017divkovi\u0107, Epski i lirski stil Iva Andri\u0107a, u: Ivo Andri\u0107<\/em>, urednik Vojislav \u0110uri\u0107, Beograd: Institut za teoriju knji\u017eevnosti i umetnosti, 81\u2013103.<\/p>\n

Jandri\u0107 1977: Ljubo Jandri\u0107, Sa Ivom Andri\u0107em 1968\u20131975, <\/em>Beograd: SKZ.<\/p>\n

Kova\u010devi\u0107 2014: Milo\u0161 Kova\u010devi\u0107, Andri\u0107ev jezik i stil \u2013 vrhunac Vukovog stila i jezika, Vuk Stefanovi\u0107 Karad\u017ei\u0107 i Ivo Andri\u0107 ili Ivo Andri\u0107 na Vukovom putu, <\/em>urednik Stanislava Andri\u0107, Herceg Novi: SKPD Prosvjeta, 100\u2013118.<\/p>\n

Kova\u010devi\u0107 2017: Milo\u0161 Kova\u010devi\u0107, Srpski knji\u017eevni jezik i jezik knji\u017eevnosti, Srpski jezik pod lupom nauke, <\/em>Beograd: Zavod za ud\u017ebenike, 45\u201367.<\/p>\n

Lazarevi\u0107 1962: Branko Lazarevi\u0107, Andri\u0107ev kompleks, u: Ivo Andri\u0107<\/em>, urednik Vojislav \u0110uri\u0107, Beograd: Institut za teoriju knji\u017eevnosti i umetnosti, 331\u2013334.<\/p>\n

Mareti\u0107 1899: Tomo Mareti\u0107, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga knji\u017eevnog jezika, <\/em>Zagreb.<\/p>\n

(Besjeda<\/em>na predstavljanju <\/em>reprezentativnog nastupa<\/em>Republike Srpsea na 69. Me\u0111unarodnom beogradskom sajmu knjiga 26. 10. 2026<\/em>.)<\/p>\n

[1]<\/a>Isticanje u citatu je naknadno, na\u0161e\u2013 MK.<\/p>\n

[2]<\/a>\u010cistota jezika<\/em>, to je zapravo jezi\u010dka pravilnost \u2013 to je upotreba knji\u017eevnoga kao narodnoga jezika kristalizovanog Vukovim kriterijumom „op\u0107ene pravilnosti“. „Sladost“ je pak ono \u0161to T. Mareti\u0107 (1899:672-673) naziva „ljepotom stila“, a odnosi se prije svega na zahtjev da „\u0161togod pi\u0161e\u0161, neka ne bude nesklapno“.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Izlaganje prof. dr Milo\u0161a Kova\u010devi\u0107a na zvani\u010dnom predstavljanju 16. nastupa Republike Srpske na 69.Me\u0111unarodnom beogradskom sajmu knjiga – Stil Iva Andri\u0107a knji\u017eevna je kritika ve\u0107 ocijenila kao „savr\u0161en, u lingvisti\u010dkom smislu bolji od jezi\u010dkog standarda, od pravopisa, nepodno\u0161ljiv u sopstvenoj pravilnosti, bez suvi\u0161nih efekata i preterano ‘\u010dist’ (‘klasicisti\u010dki’, rekli bi filozofi)“ (Bo\u0161kovi\u0107 2017:199). Jednom rije\u010dju,…<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":25371,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[44],"tags":[105],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/25556"}],"collection":[{"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=25556"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/25556\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":25559,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/25556\/revisions\/25559"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/media\/25371"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=25556"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=25556"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/predstavnistvorsbg.rs\/sr-Latn\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=25556"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}