Na 12. konkursu Predstavništva Republike Srpske u Srbiji i redakcije časopisa Žrnov, nagradu Izvor za najljepšu priču o zavičaju 2024. godine dobio je Aleksandar M. Arsenijević za djelo Kesten, kukuruz, krasota.
Kesten, kukuruz, krasota
Evo, uvek se vraćam u krug opasan
prisnim imenima, kao kulama –
to je moj zavičaj, moja jedina izvesnost.
Ivan V. Lalić
Čitavo bakarno popodne novembarsko, hladno kao gvozdeni rukohvati uličnih klupa, sakupljali smo crveno kestenje po kalemegdanskim terasastim gradinama i padinama.
Svaki čas saginjući se, u pari sopstvenoga daha, k zemlji vlažnomirisnoj, i prteći tragačke putanje kroz duboko šuštavo lišće, tragali smo za najlepšim kestenom – crvenkastim biserom zajedničke kosmičko-dečačke potrage.
Otac i sin – tragači sutonski za kestenskim bescen-blagom, pronalazači još nepronađenoga kestenja, koje svim svojim kestenobićem čezne da bude pronađeno i da se uspokoji, zgreje u pronalazačevom blagonaklonom dlanu.
Kad spaziš kesten u lišću, uzmeš ga brzo promrzlim prstima, očistiš ga od trunčica, duneš u njega, on se, hladan, sav zamagli od daha, a onda ga nežnim pokretima uglačaš o vuneni šal, izlizane rukave jakne ili somotske pantalone.
I kesten, na tvome dlanu, u tvome vidu, uglačan, svetluca tada kao začarna tvarca.
Najsjajniji kesten biće onaj kojeg nađeš u bodljikavoj ljusci, još neotvorenoj.
Nagaziš pažljivo na sâm kraj ljuske i kesten se, s druge strane, pod silom odmerenog pritiska, postanjski ispili, novorođen, svež, još uvek vlažan od gorkastih sokova unutarnje ljuskine opne, rumenkasto sjajan kao tek lakirani parket, ispolirana kutija za nakit ili uglancane cipele.
Ničeg lepšeg u biću od glatkosti, sjajnosti kestena, što se presijava neovdašnjim sjajem na kosim zracima kasnojesenjeg sunca zalazećeg.
Tada držiš u rukama oblo-rumeni ključ same lepote bivstvovanja.
Dečačku sreću zbog džepova punih crvenog kestenja mogu razumeti samo Mali Princ i anđeli sedme lepote.
Bogat je onaj koji ima džepove pune božanskog kestenja krasote.
* * *
Začaran kestenskim ulovom, vraćam se, s ocem, s Kalemegdana aranđelovdanskog, šarenom Knez Mihajlovom, promrzao, ali srećan, kako to samo mogu biti, na primer, moreplovci kada, posle uspešne plovidbe, po pučinskim vodama severa, s bogatim ulovom tune plavoperke u potpalublju, promrzlih koštanih srži, iz daljine ugledaju poznate litice zavičaja, iza kojih ih čeka mirna luka i topli dom stanovanja u prolaznosti.
Negde kod „Grčke kraljice“, zapahne nas žutkasti miris, pun prisne topline.
Kukuruz!
Prodavac otvara i zatvara poklopac kazančeta punog kuvanih kukuruza, iz kazančeta kulja slatkomirisna kukuruzna para, sva Knez Mihailova miriše na žutomirisnu radost.
Kukuruzni klip – sav žut, pun sunca, zgusnutog u slasnu sočnost i hrskavost!
Zari se, mirisan, iznutra u predvečernjem vazduhu, mirnom, bez vetra.
Uvijen u grubi kasapski papir, puši se, kuvan i kuvanjem nežno preobražen!
Osoljen, žuti se znamenski sred bakarnog predvečerja!
Ko drži topli kukuruz u rukama, drži sav svet, dobar i krasan veoma.
Sreća i celosnost tu su, kojima nema kraja.
Blažena duša koja je poznala tajnu kukuruza kuvanog!
Gristi vreli (tek izvađen iz kazančeta), pa vrlo ubrzo topli, slankasti kukuruz, na novembarskoj studeni – imali ičega lepšeg u ovom mimoletnom životu za dušu promrzlu, gladnu?
Tu jesenju amvrosiju za smrtnike, one dečačke naročito, koji još uvek kroz dvogled od palca i kažiprsta vire i vide u zaobzorje, treba jesti što brže – da se lepota ne ohladi!
Grize kukuruzna zrna, toplomeka, sočna, moj otac, nasmejan, mlad vavek u spomenskom setnom srebrokrugu.
Grizem i ja, kosmički dečak, na Knez Mihajlovoj, uspravljenoj u lestvicu.
Samo da se ne završi nikad ovaj trenutak savršeni, večnutak ulični, protivzemljotežno uliven u gornju modrinu i kliktaje savskih i dunavskih galebova nad gradom!
Džepovi puni ne – kestenja, već kestenskog biserja, u rukama – topli kukuruz, ne – kukuruz, već malo slanomirisno sunce: šta će dečaku promrzlom više od ovog bogatstva, s kojim se čak ni najmaštarskije riznice gusarske, s tirkiznih mora i koralnih ostrva, uporediti ne mogu?
Sve je tad prozirna kugla u kojoj se zlatasto žuti i žutkasto puši kukuruz krasote, u kojoj sve je, kao u saću, zbrano i smisleno, sasvim na svome mestu mirnom i svetlom.
Jesen Gospodnja hiljadu devetsto sedamdeset četvrte.
* * *
Pedeset zima kasnije, stojim na bedemu Gornjeg grada kalemegdanskog, visoko nad maglovitim ušćem Save u Dunav.
Sećam se jarko – crvenog kestenja aranđelovdanskog, mirisno – vrelog kukuruza knezmihajlovskog, setno – krasote detinjstva, oca.
Prosede duše, umirisane na inje, u vazduh belasav od jutarnjeg smoga prošaptavam sveštene reči Lalićeve kao blagodarstvenu pesmu svog beogradskog putništva kroz smrtnost:
Na vodenom krstu
razapet je Beograd –
svetlost mu probija bok.
Svaka mi reč ovijena parom kao aurom tajne.
I posvud je spomenska prisnost.
Naročito u asfaltu.
Aleksandar M. Arsenijević