Sve o Srpskoj | 01.03.2026.g. – Darko Tanasković –

STANUJE LI „BOSNA I HERCEGOVINA“ – SEM U SARAJEVU – U BANJALUCI, TREBINJU I MOSTARU?

• Diplomati BiH na službi van zemlje, bili Bošnjaci, Srbi ili Hrvati, u podjednako su nelagodnom i nezavidnom položaju, saglasni samo u nastojanju da se, zarad devizne plate, što kasnije vrate u Sarajevo i onda ga ponovo što pre napuste
• Danas sa prevarantskom praksom rutinski, ali i prilično agresivno nastavlja ministar Elmedin Konaković, u tandemu da oprobanim kuloarskim „diplomatom“ Zlatkom Lagumdžijom, stalnim predstavnikom BiH u OUN, dok odozgo svojim krajnje neprimerenim i neodmerenim, povremeno i uvredljivim izjavama… kadi bošnjački član Predsedništva Denis Bećirović, naravno bez ustavno obavezne trojne saglasnosti
• Neizvesno je dokle će igra žmurke trajati, ali je više nego izvesno da do konstruktivnog i produktivnog prevazilaženja sve dublje krize u koju tone „nemoguća država“ svakako neće dovesti. Kako bi izgledala, recimo, Belgija, kad bi ministar inostranih poslova, po nacionalnosti Flamanac, u međunarodnim forumima dosledno nastupao protiv interesa Valonaca, tvrdeći da to čini u ime svih građana svoje države?
• Sada im, „u ime BiH“, koju legalno sumnjivo, a suštinski nelegitimno predstavljaju, smeta lobistički ugovor Republike Srpske, javno sklopljen sa jednom kanadskom agencijom na čelu sa, po imenu bi se reklo, Jevrejinom! I onda, kreće apologetska mantra o islamofobiji i sličnim fantazmima… Ne plaše li se možda mogućnosti da „preko bare“ neko pomisli da „islamofobni narativ“, za koji se optužuje Milorad Dodik, možda i ima neke osnove u stvarnosti?

Odavno je konstatovano da „nemoguća država“, kako je Nenad Kecmanović naslovom svoje knjige od pre skoro dve decenije neopozivo odredio posleratnu Bosnu i Hercegovinu, može imati samo nemoguću diplomatiju. Pa ipak, sve vreme od konstituisanja mirovnim sporazumom (1995) dejtonska tvorevina, sa Sarajevom kao glavnim gradom, u Šeheru ima svoje Ministarstvo spoljnih/vanjskih poslova, sa nadležnošću zastupanja državnih interesa u inostranstvu. Kao i u svakoj drugoj normalnoj državi.

Ali tu sličnosti sa drugim državama u spoljnopolitičkoj i diplomatskoj sferi prestaju, jer, ne zaboravimo, BiH je nemoguća država. Ima u svetu još poneka spoljnopolitički u određenim aspektima disfunkcionalna ili komplikovana država, ali BiH je to u samoj svojoj suštini.

Preduslov za jasan i koherentan diplomatski nastup na međunarodnoj sceni jeste postojanje jedinstvene spoljne politike koja proizlazi iz jedinstvene vizije trajnih državnih interesa i sa njima usklađenih strategijskih ciljeva. Taj temeljni preduslov, uprkos povremenom i privremenom pragmatičnom prevazilaženju razlika između konstitutivnih naroda, u BiH ne postoji, što od samog početka funkcionisanja zajedničke države onemogućava usklađeno diplomatsko delovanje njene spoljnopolitičke službe prema i u inostranstvu.

Onome ko je imao priliku da se neposredno osvedoči u to kako izgledaju i kako deluju diplomatsko-konzularna predstavništva BiH u inostranstvu ništa nije potrebno objašnjavati, a oseća se to i po refleksima kod kuće.

Diplomati na službi van zemlje, bili Bošnjaci, Srbi ili Hrvati, u podjednako su nelagodnom i nezavidnom položaju, saglasni samo u nastojanju da se, zarad devizne plate, što kasnije vrate u Sarajevo i onda ga ponovo što pre napuste.

Rešenje za rad u diplomatskom simulakrumu pronalaze kroz uspostavljanje prećutnog saglasja o tome da je prirodno to što svako dejstvuje na liniji svoje nacionalne politike, uz minimalnu koordinaciju koju iziskuje dnevna operativa. Malobrojni profesionalci koji bi istinski želeli da zastupaju interese celokupne BiH na velikim su mukama, jer to je prosto naprosto nemoguće, pogotovo u vezi sa nekim bitnim političkim pitanjima, o kojima u zemlji endemski nema saglasnosti. Nemoguća misija, jer je i država, kako rekosmo, u biti nemoguća.

U poretku savremenog sveta osvedočili smo se, međutim, da uz određeni sticaj okolnosti i odnosa snaga, i ono što je na duži rok, a pogotovo trajno, nemoguće, kao provizorijum može i prilično dugo invalidski funkcionisati, pa tako i bosanskohercegovačka „diplomatija“.

Kad su se posle ubedljive pobede na prvim višestranačkim izborima 1990. godine tzv. nacionalne stranke (SDA, SDS i HDZ), kao efemerni koalicioni partneri dogovarale o podeli resora u vladi, nominalno demokratskoj Izetbegovićevoj SDA pripalo je ministarstvo inostranih poslova, što se i tada, a i dugoročno, pokazalo štetno po interese srpskog naroda.

Potpisnik ovih redova objavio je avgusta 1991. godine u „Politici“, kroz četiri nastavka, članak naslovljen „Islamski činilac u spoljnopolitičkom nastupanju BiH“. U njemu je, pored ostalog, izneto mišljenje da nije dobro to što je resor spoljne politike sporazumno dodeljen stranci koja je mimikrijski bila demokratska i građanska, a zapravo islamistička (sâm autor „Islamske deklaracije“ je SDA prilikom osnivanja javno predstavio kao „partiju koja pripada muslimanskom kulturno-istorijskom krugu“). Ako je to, međutim, iz razloga unutarkoalicijske ravnoteže baš bilo nužno, upozorio sam da osetljivo i uticajno mesto ministra inostranih poslova ne bi trebalo poveriti mom kolegi arabisti, neosporno kvalifikovanom i sposobnom Harisu Silajdžiću, jer on tu dužnost neće shvatiti i obavljati kao službu bosanskohercegovačkom ravnopravnom zajedništvu triju konstitutivnih naroda i svih građana BiH.

Znamo šta se u tom pogledu docnije zbivalo. Posle Silajdžića, koji je dužnost ministra obnašao do 1993. godine, na toj funkciji nalazili su se Irfan Ljubijankić, Muhamed Šaćirbegović (alias Šaćirbej), Jadranko Prlić, u dva navrata Zlatko Lagumdžija, Mladen Ivanić, Sven Alkalaj, Igor Crnadak, Bisera Turković i sadašnji ministar Elmedin Konaković.

Izuzmemo li Mladena Ivanića, iskusnog i odgovornog političara „stare škole“, koji je, uprkos postojećim unutrašnjim neslaganjima, nastojao da se u kontekstu „nemoguće države“ ponaša što konstruktivnije i kompromisnije, pa donekle i docnijeg haškog osuđenika Jadranka Prlića, svi ostali dužnosnici sa gornjeg spiska, uključujući dvojicu nemuslimana/nebošnjaka, u suštini su, bez obzira na izmenjene prilike i artikulisanje stavova, u suštini bili Silajdžićevi sledbenici.

Radili su u funkciji sistematskog relativizovanja temeljnih konsocijacijskih postavki Dejtonskog sporazuma, tobože zarad funkcionalizacije, a zapravo unitarizacije BiH, što je za većinu Srba i Hrvata objektivno (bilo) neprihvatljivo. I tako su „diplomatija“ nemoguće države i najviši činovnici u resoru spoljnih poslova praktično od njenog nastanka na međunarodnoj sceni neovlašćeno, i bezobrazno, stvarali privid predstavljanja i zastupanja opštedržavnih interesa i zajedničke politike, dogovorene na ustavno previđeni način.

Danas sa tom prevarantskom praksom rutinski, ali i prilično agresivno nastavlja ministar Elmedin Konaković, u tandemu da oprobanim kuloarskim „diplomatom“ Zlatkom Lagumdžijom, stalnim predstavnikom BiH u OUN, dok odozgo svojim krajnje neprimerenim i neodmerenim, povremeno i uvredljivim izjavama, sa istoričarsko-filozofskim i moralizatorskim pretenzijama, kadi bošnjački član Predsedništva Denis Bećirović, naravno bez ustavno obavezne trojne saglasnosti.

Uticajnim međunarodnim činiocima iz družine tzv. „prijatelja Bosne“, a zapravo rušitelja Dejtonskog sporazuma, (za sada) ovakva uspostavljena diplomatska simulacija državnog nastupa Bosne i Hercegovine odgovara, pa zatvaraju oči pred tom eklatantnom nereprezentativnošću, a samim tim i suštinskom irelevantnošću poruka onih koji im se iz Sarajeva obraćaju u ime Ministarstva spoljnih/vanjskih poslova BiH.

Neizvesno je dokle će ta igra žmurke trajati, ali je više nego izvesno da do konstruktivnog i produktivnog prevazilaženja sve dublje krize u koju tone „nemoguća država“ svakako neće dovesti. Kako bi izgledala, recimo, Belgija, kad bi ministar inostranih poslova, po nacionalnosti Flamanac, u međunarodnim forumima dosledno nastupao protiv interesa Valonaca, tvrdeći da to čini u ime svih građana svoje države?

Valja se nadati da će se jednoga dana, kad sve ovo što sada proživljavamo postati prošlost, neko ozbiljno poduhvatiti naučnog projekta analize delovanja „diplomatije“ dejtonske BiH, slučaja po mnogo čemu sui generis, čime bi bio dat značajan doprinos opštoj istoriji i teoriji diplomatije ili, pre, kontradiplomatije.

Kao jedna od najnovijih paradigmatičnih ilustracija modus-a operandi tandema Konaković – Lagumdžija može poslužiti pismo koje je predsedavajućem Saveta bezbednosti UN 11. februara uputio ministar Konaković, a prosledio ambasador Lagumdžija. Sve formalno u skladu sa protokolom, po redu i načinu. U pismu se, kako kaže Konaković, „bivši predsednik Rapublike Srpske, optužen i osuđen zbog dela protiv ustavnog i pravnog poretka Bosne i Hercegovine“, optužuje za secesionističku agendu koju sprovodi rukovodstvo Republike Srpske i Dodik, kao njegov „politički gazda“. Tužitelj ističe da je secesionističko delovanje SNDS i Milorada Dodika odavno poznato, ali da je sada, na osnovu zvaničnog dokumenta iz američkih državnih izvora, i izričito, napismeno potvrđeno u lobističkom ugovoru između RS i kanadske agencije Dickens & Madson Inc., koju je u ovom poslu predstavljao njen direktor Ari Ben-Menaše. U ime Republike Srpske ugovor je potpisao Mladen Filipović, šef Kancelarije RS u Austriji, „u svojstvu neposrednog izaslanika G. Dodika“ (?). Prema Konakovićevom navodu, kao jedan od ciljeva u ovom ugovoru se pominje postizanje „nezavisnosti Republike Srpske od Bosne i Hercegovine“, i to kao „krajnja meta“.

U pismu (optužnici) se dalje detaljno objašnjava da je reč o direktnom i namernom napadu na ustavni poredak BiH, a da Konaković reaguje u ime zaštite Dejtonskog sporazuma i međunarodnog prava. Ministar ide i dalje od teksta ovog ugovora i ukazuje na javno saopštavane stavove G. Dodika u kojima je „zapaljiv, razdorni i otvoreno islamofobni narativ dostigao alarmantni nivo“.

Posebno se ističe da se Milorad Dodik služi dehumanizujućim jezikom o bosanskim muslimanima, degradirajući ih na stepen verske grupe bez etničkog identiteta, veštački izazivajući civilizacijski sudar između hrišćana i muslimana u BiH“, optužujući ih za radikalizam i prikazujući ih kao pretnju za hrišćanstvo uopšte.

Slede zatim uobičajene foskule o vekovnoj tradiciji skladnog međureligijskog saživota u Bosni koju ovakve tvrdnje prete da naruše itd. itd.

U završnom delu svoje poslanice brižni Konaković upozorava da bi bilo kakav pokušaj menjanja granica u BiH predstavljao neposrednu pretnju miru uspostavljenom Dejtonskim sporazumom i mogao dovesti do obnavljanja nasilja, što nas, biva, vraća na destruktivne politike „Dodikovih političkih prethodnika od pre tri decenije“, koje su uzrokovale „više od 100 000 žrtava i kulminirale genocidom u Srebrenici“.

I na samom kraju: „Bosna i Hercegovina, stoga, poziva međunarodnu zajednicu da primi k znanju ove činjenice i odgovori jedinstveno, jasno i odlučno, u odbrani međunarodnog prava, Povelje Ujedinjenih Nacija i Dejtonskog mirovnog ugovora“, s napomenom da su „kontinuirani angažman i podrška međunarodne zajednice od suštinskog značaja uvek kad su ustavni poredak Bosne i Hercegovine otvoreno dovedeni u pitanje“.

O tempora, o mores!

„Bosna i Hercegovina poziva međunarodnu zajednicu“! Koja to „Bosna i Hercegovina“? Stanuje li ona, sem u Sarajevu, možda i u Banjoj Luci, Trebinju ili u Mostaru? Može li iko igde više poverovati u autentičnost i reprezentativnost ovakvih „diplomatskih“ paskvila?

Verovatno ne mogu baš mnogi, ali to ne znači da ih, ako to nalažu interesi, neće zatvorenih očiju i umrtvljenog morala, cinično upotrebiti.

Posebno je indikativno ovo uzbuđenje zbog jednog ugovora o lobiranju, aktivnosti etički, doduše, problematične, ali nerazdvojne od života politike na Zapadu, osobito u Americi.

Prošlo je vreme kad se ugledni novinar Žak Merlino, autor hrabre i poštene knjige „Jugoslovenske istine nisu sve za priču“ (1993), zgražao nad slavodobitnom mirnoćom i hladnim cinizmom sa kojima mu je 24. aprila 1993. godine u Vašingtonu Džejms Harf, direktor agencije Ruder Finn Global Public Affairs. objašnjavao metodologiju uspešnog ratnog lobiranja u korist Hrvata i „Bosne i Hercegovine“, a protiv Srba.

Srbe je trebalo prikazati kao naciste i, pre svega, pridobiti jevrejsko javno mnjenje i jevrejske organizacije u SAD, što nikako nije bilo lako, pogotovo s obzirom na teško prikrivani Tuđmanov antisemitizam u „Bespućima povijesne zbiljnosti“ (1989) i (pan)islamistički fundamentalizam Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“ (1970).

Niko među Srbina tako nešto nije napisao.

Kad je „New York Newsday“ avgusta 1992. godine lansirao priču o srpskim logorima za muslimane, propagandisti iz Ruder Fina zasukali su rukave, a kompjuteri se usijali šaljući ovu storiju na stotine odabranih, uticajnih adresa. I upalilo je.

Američko jevrejstvo je stalo na stranu Bošnjaka.

Na Merlinoovo pitanje kako su mogli da bez zazora šire takvu neproverenu vest, za koju u tom trenutku nisu mogli znati da li je istinita, Harf mu je ne trepnuvši odgovorio da zadatak njegove agencije nije proveravanje tačnosti podataka ili moralna strana posla kojeg su se prihvatili i za koji su plaćeni, već samo ubrzavanje planetarnog kretanja informacije o tome šta je u novinama pisalo o srpskim logorima.

Da li bi ministar Konaković i ambasador Lagumdžija ovakvu poslovnu logiku direktora američke agencije koja je lobirala za Hrvatsku (od avgusta 1991. do juna 1992), „Republiku Bosnu i Hercegovinu“ (od maja do decembra 1992) i za „Republiku Kosovo“ (od oktobra 1992) smatrali problematičnom i nemoralnom, da su bili na mestu svoga tadašnjeg predšasnika Harisa Silajdžića? On, dakako, nije.

A sada im, „u ime Bosne i Hercegovine“, koju legalno sumnjivo, a suštinski nelegitimno predstavljaju, smeta lobistički ugovor Republike Srpske, javno sklopljen sa jednom kanadskom agencijom na čelu sa, po imenu bi se reklo, Jevrejinom! I onda, kreće apologetska mantra o islamofobiji i sličnim fantazmima, za koju je teško poverovati da pripada sadržini predmetnog ugovora.

Ne plaše li se možda mogućnosti da „preko bare“ neko pomisli da „islamofobni narativ“, za koji se optužuje Milorad Dodik, možda i ima neke osnove u stvarnosti?
U svakom slučaju je u to lakše poverovati nego u potvoru o „srpskom nacizmu“ iz 1992. Uostalom, videćemo…