DANAS | 13.04.2026.g. Jelena Tasić –
Pećka patrijaršija, vekovno sedište srpskih arhiepiskopa i patrijaraha, srednjovekovni manastir sa četiri crkve nastale od sredine 13. do četvrte decenije 14. veka, u poslednjih nekoliko meseci našla se na udaru istorijskog i identitetskog revizionizma – proglašena je za albansku kulturnu baštinu najpre na platformi Gugl, a nedavno i u Gradskom muzeju u Peći pod „firmom“ organizovane posete mladih kosovskih Albanaca, učenika srednje tehničke škole – smer arhitektura ovoj srpskoj svetinji tokom koje je muzejski službenik Sefer Lajći održao predavanje o „razvoju arbanaške crkve u Peći“.
Redovna provokacija ili ozbiljnija strategija na albanizaciji srpske kulturne i crkvene baštine, koja se do sada još nije našla kao tema na briselskom pregovaračkom stolu, dok se ne zna da li je i ko iz SPC dao blagoslov državnim zvaničnicima da, u skladu sa Francusko-nemačkim planom, Beograd i Priština „formalizuju njen status na Kosovu i obezbede visok nivo zaštite srpskog verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima“.
Ovo su teme o kojima povodom „slučaja“ Pećka patrijaršija, koji nije usamljen na KiM, govori profesor Darko Tanasković, islamolog i bivši ambasador Srbije pri Unesku.
Da li postoji kontinuitet između fizičkog napada na Pećku patrijaršiju pre 45 godina u martu 1981, kad je pod još zvanično nerazjašnjenim okolnostima goreo njen konak, fizičke ugroženosti manastira pod protektoratom UN, do ovog i globalnog i lokalnog negiranja njenog identiteta?
– Sve su to različite faze i vidovi aktuelizovanja istog procesa – sistematskog albanskog nastojanja da se istorijska srpska zemlja u svakom smislu rasrbi i prvo predstavi kao albanska, a zatim postepeno i pretvori u albansku. Kosovo i Metohija, naravno, pripadaju i svojim nesrpskim žiteljima, ali oni žele da pokrajina bude samo njihova, i u prošlosti i u sadašnjosti, a ponajviše u budućnosti. Kad je reč o srpskoj duhovnoj i kulturnoj baštini, u zavisnosti od lokalnih prilika i međunarodne konjunkture, primenjuje se više postupaka – fizičko ugrožavanje i uništavanje, falsifikatorsko kulturno-istorijsko svojatanje i, najzad, zloupotreba njegove overene univerzalne vrednosti, u sklopu novog i u nekim delovima međunarodne zajednice, uključujući onu stručnu, prilično prihvatljivog narativa, da je „država Kosovo“ spremna da ravnopravno i odgovorno brine o svom ukupnom kulturnom nasleđu, bez obzira na njegovu, uslovno rečeno, religijsku i nacionalnu pripadnost, čime mu se „meko“ potire srpski kulturni identitet.
Kako se boriti protiv „grešaka“ spolja i strategije vlasti kosovskih Albanaca?
– Pošto su Kosovo i Metohija ustavnopravno deo Srbije, dodao bih i „grešaka“ iznutra. Teško je, u uslovima kad Srbija nema kontrolu nad teritorijom svoje južne pokrajine, voditi delotvornu borbu protiv onoga što Priština preduzima na terenu. Kako, recimo, onemogućiti Albancima da u obrazovnim sistemu i u turističkoj ponudi srpsko duhovno i kulturno nasleđe prikazuju uz sistematsko zamagljivanje i otklanjanje informacija o njihovoj suštinskoj srpskoj prirodi? Treba se, naravno, na primeren način, stalno obraćati na sve adrese u međunarodnoj političkoj i, naročito, akademskoj zajednici i argumentovano osporavati takve lažne verzije, ali su domašaji ovakvog delovanja srazmerno skromni i ograničeni, što nikako ne znači i zanemarljivi. Izgleda da u ovom pogledu vreme radi za neprijatelje srpstva, ali to dugoročnije ne mora biti tačno. Vreme je krajnje nedokučiv činilac.
Pećka patrijaršija je pre 20 godina upisana na Uneskovu listu kulturne svetske baštine i sve vreme je i na Uneskovoj listi ugrožene svetske kulturne baštine. Da li je i na koji način u sadašnjim političkim i bezbednosnim okolnostima moguće štititi srpsku baštinu koja nije tema briselskih pregovora, dok je Francusko-nemačkim planom prepuštena govoru pregovaračkih strana?
– Valja uvek podsećati na to da su na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine u opasnosti samo četiri naše svetinje na KiM, a ima ih na stotine i sve su pod nekim vidom pritiska i ugrožavanja. Ove koje su na listi nisu neposredno fizički ugrožene, ali je i to relativno. Možda bi se kao metafora stanja zaštićenosti naše baštine na KiM moglo uzeti stanje Crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, a na osnovu skorašnjeg svedočenja kolege Gorana Komara – u crkvu se ne može ući na glavnu kapiju, ispred koje je parkiran komšijski džip, a ona je sva u žici, većina dragocenih fresaka je 2004. teško oštećena namernim paljenjem automobilskih guma, pojedine su brigom Uneska i trudom italijanskih stručnjaka restaurirane, ali se predstava Svetog Simeona Mirotočivog sa sinovima nekim čudom ohrabrujuće sačuvala netaknuta. Ali, tu su žica i džip, protiv kojih nema zaštite Uneska… No, ne zaboravimo, ova veličanstvena bogomolja je svojevremeno bila i džamija…
Šta u tom pogledu mogu da preduzmu SPC i aktuelna vlast u Srbiji koja je prihvatila Francusko-nemački plan i da li sprovođenje ovog dokumenta otvara put Prištini za članstvo u Unesku?
– Dok je naše Crkve, junačkih sveštenoslužitelja, monahinja i monaha i našeg verničkog naroda na KiM, održaće se i naše svetinje. Bez naroda, razgovor o svetinjama ušao bi u sasvim drugu, za Albance poželjnu dimenziju i zato se svim raspoloživim načinima, uključujući i kompromisne, ali nikako pristajanjem na de iure nezavisnost „Kosova“, moramo zalagati za što je moguće podnošljiviji i dostojanstveniji život Srba u Pokrajini. Naša Crkva je toga svesna i uvek se zavetno zalagala za opstanak u našoj duhovnoj i državnoj kolevci, ali i za realističan pristup datim opštim i lokalnim okolnostima. Država i SPC moraju da delju koordinisano. A što se Francusko-nemačkog plana i sličnih tiče, iskustvo, i to ne samo naše, uči nas da ništa ne treba smatrati prihvaćenim dok nije i sprovedeno. Zvuči alogično, ali takva je logika međunarodnih odnosa u kojima sve manje znači međunarodno pravo, a o moralu da i ne govorimo. Mislim da je put „Kosova“ u Unesko za sada, iz više razloga, zatvoren.
Sedište SPC od pre 680 godina
Pećka patrijaršija je istoriografski naziv za Srpsku patrijaršiju, odnosno Srpsku pravoslavnu crkvu u vremenu od 1346. do 1766. godine. Kao pomesna pravoslavna crkva imala je stepen patrijaršije i svojstvo autokefalnosti. Osnovna titula njenog poglavara bila je arhiepiskop pećki i patrijarh srpski, a pre 680 godina za njegovo sedište određen je Pećki manastir na severu Metohije, na reci Bistrici, na ulazu u Rugovsku klisuru.
Koga patrijarh najviše sluša?
– Siguran sam da bi za naše nacionalne i državne interese najbolje bilo da se poglavar SPC vrati u svoje staro sedište – Pećku patrijaršiju, ali ne znam da li to sada moguće – kaže za Danas Momčilo Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice i član Predsedništva Srpskog nacionalnog veća KiM. On je među političkim predstvanicima Srba sa KiM jedan od zagovornika ideje o trajnom stolovanju srpskog patrijarha u Pećkoj patrijaršiji, koja je i u jursdikciji poglavara SPC. Aktuelni patrijarh Porfirije (Perić), kao i njegov prethodnik pokojni patrijarh Irinej (Gavrlović), nije sklon ovakvom rešenju, mada su obojica ustoličeni u Pećkoj patrijaršiji. Patrijarh Porfirije, za razliku od patrijarha Irineja, odbija svaki kontakt sa Srbima na KiM koji se protive politici aktuelnog režima u Beogradu. Osim što se u crkvenim izvorima tvrdi da je uveo pravilo „ćutanja“ u SPC na temu KiM i zvanične politike Andrićevog venca, patrijarh Porfirije je pod sumnjom da je mogući potpisnik navodnog temeljnog ugovora sa Prištinom o statusu SPC u južnoj srpskoj pokrajini, što je Patrijaršija negirala. Do sada se ni Sabor, niti Sinod, a ni poglavar SPC, zvanično nisu odredili prema Francusko-nemačkom sporazumu, niti su javno odgovorili da li je i ko u ime Crkve ovlastio predsednika Srbije da pregovara o njenom statusu na KiM.
– U ovom trenutku ne postoje garancije, mehanizmi, rokovi… za bezbednosne procese koji se tiču srpske zajednice i njenih institucija na KiM, uključujući i SPC. Sve je prepušteno pregovorima. Načelno postoji samo Ahtisarijev plan, čiji je deo integrisan u Ustav Kosova. On se primenjuje samo u političkoj interpretaciji kad je reč o deset poslaničkih mesta rezevisanih u kosovskom parlamentu za srpsku zajednicu. Sve ostalo je politički volunatrizam za koji su odgovorni i sprski éigrači’. Ukinuta je Unmikova kancelarija za zajednice, Euleks i EU kancelarija u Prištini nikad nisu bile zadužene za SPC. Postoji trojno telo u kome su predstavnici Crkve, EU i Vlade Kosova, ono se bavi samo incidentima, kaže za Danas politički analitičar Dušan Janjić.
Prema njegovim saznanjima, sve pokušaje da se status SPC reši blokiraju vlasti u Beogradu i patrijarh, koji „više sluša Aleksandra Vučića i Marka Đurića nego što brine o interesima Crkve“.
– Moguće da i patrijarh veruje u zabludu zvanu Zajednica srpskih opština. Ona neće imati izvršna ovlašćenja niti će biti nadležna za visoko školstvo, kao ni za SPC. Trenutno jedini kanali kojima bi pitanje statusa i zaštite SPC na Kosovu moglo da se pokrene su diplomatija i lobiranje u SAD i Velikoj Britaniji, smatra Dušan Janjić.
Izvor: Danas, Jelena Tasić