Aleksandar Pavić | 02.12.2025.g. – Autorizovano izlaganje na tribini „Nova faza odnosa u BiH: šta stoji iza dogovora Vašingtona i Dodika?“, održanoj 26.11.2025. u Pres centru UNS-a –
Mnogo se medijske prašine diglo oko američkog skidanja sankcija predsedniku Dodiku. U srpskom medijskom prostoru se još uvek sporadično postavljaju i pitanja o tome ”šta je dato zauzvrat”, odnosno, šta je ”izdano”, ”prodano”, itd. i da li je Rusima ”zabijen nož u leđa”? Nažalost, mnogo manje prostora je posvećeno sledećim ključnim momentima:
- U Sarajevu su reakcije bile izuzetno negativne, sa tendencijom tumačenja da su SAD maltene sada stale na srpsku stranu, što je prvi put da je nešto suštinski pozitivno iz Vašingtona usmereno ka nekom srpskom lideru još od početka 1990-ih.
- SAD su nastavile sa svojim novim, izbalansiranim stavom prema BiH, što se između ostalog videlo i na poslednjem zasedanju Saveta bezbednosti UN.
- Dodik je srdačno priman u Rusiji i nakon skidanja američkih sankcija i prihvatanja CIK-ovih izbora, a podrška ruske diplomatije Srpskoj ostala nepromenjena. Spolja gledano, sve ide u prilog tezi da je aranžman između rukodovstva Srpske i Trampove administracije Srpskoj doneo više pozitivnog nego negativnog, bez narušavanja odnosa sa najvažnijim srpskim saveznikom, Ruskom Federacijom.
Treba istaći nešto što se previše olako prenebregava i nedovoljno vrednuje: Miloradu Dodiku i rukovodstvu Republike Srpske je pošlo za rukom nešto o čemu svi (normalni) evropski političari koji se ne zovu Viktor Orban mogu samo da sanjaju – da imaju dobre diplomatske pozicije i u Beloj kući i u Kremlju. Preciznije, uspeo je da popravi prethodno katastrofalne odnose sa Vašingtonom a da u isto vreme ne pokvari već odlične odnose sa Moskvom.
Čak i poređenje sa Orbanom nije u punoj meri adekvatno, s obzirom da je Mađarska ipak suverena država – u meri u kojoj se može biti suveren kao član EU i NATO-a – dok Republika Srpska to (još uvek) nije. To čini diplomatski uspeh još većim. Reagovalo se munjevito odmah po izboru Donalda Trampa i uspostavljene su veze sa novom administracijom, za koju je sasvim pravilno procenjeno da je spremna da raskine sa višedecenijskom američkom antisrpskom politikom ne samo u BiH već i na prostoru bivše Jugoslavije. Uz to, od velike, čak i presudne važnosti je bila činjenica da je Milorad Dodik javno i jasno podržao Trampa u predizbornoj kampanji, prepoznajući u njemu ne samo nosioca diskontinuiteta sa prethodnim administracijama već i ideološkog srodnika i saveznika po pitanjima antiglobalizma, protivljenja ”humanitarnom” intervencionizmu, povratka tradicionalnim vrednostima – a najpre hrišćanskim – i otvorenosti ka saradnji sa Rusijom. (Ovo je ujedno i lekcija čistim ”pragmatičarima” – neki put je od presudne važnosti držati se principa, čak iako ne donose privremenu dobit ili političke poene i tapšanja po ramenu iz neprijateljskih prestonica.)
Razume se, srpska strana niti je tražila, niti očekivala da će Sjedinjene Države naprasno stati na njenu stranu. To jednostavno nije bilo realno u ovom trenutku, najpre zbog objektivnih okolnosti u kojima se nalazi sama Trampova administracija, koja još uvek vodi ozbiljne bitke protiv američke liberal-globalističke duboke države i na domaćem i na međunarodnom frontu i stoga nije sposobna za previše radikalne zaokrete po pitanjima koja joj nisu od najvišeg prioriteta.
Dakle, dovoljno je bilo da Sjedinjene Države više ne odmažu. A to je poruka koju je nova administracija već poslala u maju ove godine, prilikom obeležavanja 30-godišnjice Dejtonskog sporazuma u Dejtonu. Tada je zamenik američkog državnog sekretara Kristofer Landau jasno rekao da se SAD više neće grubo mešati u unutrašnje odnose u BiH, niti će zauzimati ičiju stranu, već će jednostavno ponuditi pomoć u postizanju dogovora između konstitutivnih naroda BiH. I može se reći da se to uglavnom vidi i u praksi, pogotovo kada je reč o ponašanju američkih diplomata u BiH i o nastupima američkih predstavnika u Savetu bezbednosti UN, koji sada zastupaju neuporedivo uravnoteženiji stav nego što je to bio slučaj sa prethodnom administracijom.
Naravno, kao što je gore već rečeno, političko Sarajevo je taj novi američki uravnoteženi pristup, pogotovo kada je reč o ukidanju sankcija Dodiku i još 48 pravnih i fizičkih lica, protumačilo kao svoj poraz i srpsku pobedu. I to je bitan momenat, čiji značaj ne treba umanjiti. Pogotovo što će ih verovatno biti još.
Jasno je da Sarajevu jedino strani – čitajmo zapadni – intervencionizam odgovara, jer jedino tako može da se nada daljoj podršci suludom i nerealnom planu uspostavljanja dominacije nad celom, centralizovanom BiH, u kojoj bi od entiteta ostali samo dugmići. Nažalost, Sarajevo u tome nalazi i političke saveznike u Republici Srpskoj, najpre u opoziciji sadašnjoj vladajućoj većini.
I protekli izbori su rezultat tog svojevrsnog kolaboracionizma opozicionih lidera sa političkim Sarajevom i nemačkim građaninom koji se lažno predstavlja kao visoki predstavnik za BiH. Jer, da su se svi opozicioni akteri odazvali pozivu vladajuće koalicije da se zauzme zajednički – čitajte negativni – stav oko CIK-ovih izbora i formira vlada nacionalnog jedinstva, teško da bi oni mogli da budu i održani. A, i da jesu, bilo bi neuporedivo lakše osporiti i delegitimizovati njihovog ”pobednika”, za koga praktično niko od Srba u Srpskoj ne bi ni glasao. Nažalost, opozicija je požurila da istakne svog kandidata čim su izbori raspisani, što je iznudilo potez SNSD-a da istakne svog kandidata i tako izbegne rizik dvovlašća koje je moglo da Republiku Srpsku uzdrma do temelja.
Izbornom pobedom Siniše Karana, obezbeđen je kontinuitet Dodikove politike dobrih odnosa sa Vašingtonom i Moskvom. I to su dve prestonice koje će biti najvažnije za učvršćivanje budućeg položaja Republike Srpske. Glavna prepreka tome biće Brisel i glavne zapadnoevropske prestonice, gde su na vlasti još uvek globalističke elite vezane za prethodni jednopolarni poredak, koji je po svojoj prirodi bio – i ostao – i antiruski i antisrpski.
Nemačka je već jasno poručila da čvrsto stoji iza svog državljanina Šmita, i čak mu poslala pojačanje kao simbol rešenosti da i dalje učestvuje u očuvanju neokolonijalne uprave nad BiH. A nemački kancelar Merc je 22. oktobra u Londonu izjavio da ”te zemlje, koje nazivamo državama Zapadnog Balkana, pripadaju nama”. Dakle, očigledno je da stari agresori i stare evropske kolonijalne sile ne nameravaju da se liše instrumenata neokolonijalnog aparata instaliranog u BiH tokom poslednje tri decenije. Uz to, jasno je da se EU sprema za rat sa Rusijom, i da nas EU integracije vode ka tome da Srbi urade ono što nisu uradili ni pod okupacijom 1941-44 – da pošalju vojnike na Istočni front.
Zato će za opstanak i dalje jačanje Republike Srpske – i srpskog faktora na ovim prostorima uopšte – biti još važnije držati se čvrsto već uspostavljenog kursa daljeg unapređivanja odnosa i sa Moskvom i sa Vašingtonom, odnosno Trampovom administracijom, dok god se drži sadašnjeg kursa.