Nebojša Malić | 03.12.2025.g. – Autorizovano izlaganje na tribini „Nova faza odnosa u BiH: šta stoji iza dogovora Vašingtona i Dodika?“, održanoj 26.11.2025. u Pres centru UNS-a –
Ukidanje američkih sankcija Republici Srpskoj i poziv SAD na dogovor tri naroda u BiH bez međunarodnog protektorata je gotovo potpuna geopolitička pobeda Srpske, mada izvojevana po cenu pristanka na Šmitove izbore. I na tim izborima je ostvarena pobeda, tako što su osujećeni planovi političkog Sarajeva da proizvedu još jednog Željka Komšića.
Jeste da se Berlin, London i Brisel trude da zamene Ameriku u BiH ali mislim da im to neće poći za rukom. U zapadnoj imperiji, stvorenoj preko leđa Srba, i dalje se zna ko je gazda. Mogu da prave pasjaluke, ali ništa više. Samo gledajte ovu dramu oko Ukrajine.
S tim u vezi, ne treba potcenjivati značaj kontakata koje je rukovodstvo Srpske uspostavilo sa Amerikancima – kao i sa Mađarskom i Izraelom – a koje Srbe može da dovede u poziciju da imaju mesto za stolom gde se odlučuje o multipolarnom svetu.
Bez minimiziranja problema preostalog stranog uticaja u Sarajevu, sad treba razmišljati par poteza unapred. Jer najteža bitka tek predstohi: rešavanje BH rebusa koji je ovih proteklih 30 godina proveo zamrznut u dejtonskom “frižideru”.
Nedavno je grupa ruskih stručnjaka predstavila svoje istraživanje situacije u BiH tri decenije nakon potpisivanja Dejtona. Ankete u javnosti, ekonomski pokazatelji, kulturna politika – sve ukazuje na samo jednu stvar: operacija uspela, pacijent umro.
Dejton je zaustavio krvarenje, ali nekakva država BiH nije zaživela. Niko je nije hteo. Novokomponovani Bošnjaci nisu se odrekli agende iz “Islamske deklaracije”, samo su promenili metode borbe. Dejton je za njih bio pauza, prolazna pojava, usputna stanica, pa su se tako i ponašali. Strani namesnici su takvo razmišljanje podsticali svojim delovanjem.
Hrvatske ambicije pripajanja Herceg-Bosne Hrvatskoj silom su abortirane velikom pljačkom banke u Mostaru. Reforme federalnog izbornog zakona koje su omogućile izbor Željka Komšića i odliv stanovništva u Hrvatsku, pogotovo nakon njenog anšlusa EU, nisu pomogle da Hrvati BiH posmatraju kao svoju državu. Naprotiv.
Jedino su Srbi branili Dejton baš kao što su nekad branili Jugoslaviju. Jer, iako su obe te institucije u nekom trenutku izvrnute na njihovu štetu, ipak su umnogome bile put do ostvarenja srpskog nacionalnog interesa. Jugoslavija je bila način da se postigne nacionalno ujednjinjenje, a Dejton da se potvrdi srpska državnost zapadno od Drine i tako izbegne repriza osmanske vladavine, austrougarske aneksije ili NDH. Otud su Srbi istinski pobednici Dejtona, jer su jedini ostvarili svoj ratni cilj.
Tu nekako leži i rizik od nekog post-dejtonskog poretka, jer bi on brzo i lako mogao da se pretvori u pred-dejtonski, odnosno stanje iz 1992. Iako se dosta toga promenilo u svetu od tada, ne stiče se utisak da su Hrvati odustali od pripajanja Hrvatskoj, a Bošnjaci od političkog nasleđa Alije Izetbegovića. Reklo bi se čak da je ono jače danas nego što je bilo onda, jer tada su barem postojale alternative Aliji unutar tog nacionalnog korpusa – a danas ih nema.
Do neke vrste sastanka tri naroda će doći, to je sasvim izvesno. Jednako je izvesno da će Bošnjaci potražiti podršku sa strane kako ne bi morali da se dogovore, ili prave bilo kakve kompromise. Nejasno je koliko će u tome uspeti, jer je islamski svet malo prezauzet Palestincima, EU Ukrajinom, a Amerikanci drugim problemima. Pitanje je jedino da li su toga svesni u Sarajevu.
Uz sve dužno poštovanje osnivačima RS, jedna od njihovih sudbonosnih grešaka je bila ubeđenje da mogu da se dogovore sa Izetbegovićem, a da pritom nisu imali ideju šta da rade ako on to odbije. Nadali su se da će Alija biti razuman i hteti da se dogovori kad vidi da ljudi ginu. Nada se, međutim, pokazala kao loša strategija. A još je drevni kineski strateg Sun Cu upozoravao da je nerazumevanje motivacije protivnika pogubno.
U pregovorima koji bi trebalo da se dese, Srpska naizgled nudi samo dve opcije: vraćanje Dejtona na fabrička podešavanja, ili razlaz, odnosno svoju samostalnost. Insistiranje da je to već realnost na terenu može da ubedi strance, ali Sarajevo teško. Isto važi i za pozivanje na funkcionalnost Srpske spram haotičnosti Federacije; da im to smeta, uradili bi nešto po tom pitanju za ovih 30 godina, ali očigledno neće.
Sarajevo će, dakle, oba predloga dočekati na nož, jer sanja “Islamsku deklaraciju”. Osim… ako mu se ponudi izbor koji ne može olako da odbije. Ključ možda leži u nedavnom tekstu profesora Nenada Kecmanovića, gde je podsetio da mnogi elementi na Zapadu već decenijama insistiraju da “muslimani ne smeju ostati sami”, odnosno da kvazi-multikulti BiH mora da opstane jer je alternativa nekakva islamska država. Doduše, paralelno s tom pričom predano rade na transformaciji dejtonske BiH u unitarističku nacionalnu državu Bošnjaka, jer bi to onda upravo i bila islamska, muslimanska država – koliko god se maskirala pričom o nepostojećem građanskom liberalizmu.
I šta biva kad upravo tobože “zli genocidno-agresorski” Srbi nemaju ništa protiv da muslimani iliti Bošnjaci imaju svoju (islamsku) državu, dok im upravo Zapad to najviše brani? S tim, je li, da tu državu mogu da prave od Federacije, a ne od teritorije Srpske.