FAKTI | 09.04.2026.g. – Aleksandar Pavić –

PREDNOST ĆE IMATI ONI U EVROPI KOJI BUDU IMALI RUSKE ENERGENTE PO IOLE POVOLJNOJ CENI

* Na hiljade radikalnih islamista se borilo u redovima tzv. Armije BiH između 1992. i 1995. počinivši užasne zločine nad srpskim vojnicima i civilima. Jedan od bitnih aktera u tom džihadu protiv pravoslavnih Srba u BiH bio je Iran, koji je poslao preko tri hiljade boraca i pružao značajnu finansijsku, diplomatsku i oružanu podršku Izetbegovićevom režimu

* Veliki diplomatski prodor Srpske u Vašingtonu za vreme druge Trampove administracije nije samo ojačao položaj Srpske u SAD već i unutar same BiH i u širem okruženju. Nije preterano reći da je samo preko Izraela i izraelsko-američkog faktora Srpska mogla da postigne prodor ovih razmera. Stoga je, čak i po najstrožim pragmatičnim merilima, podrška Srpske Izraelu ne samo logičan, već i maltene bezalternativni izbor

* Čini se da je javnost u Srbiji većinski na iranskoj strani. I zbog NATO agresije 1999. godine i zbog antiamerikanizma koji još uvek preovladava u srpskoj javnosti, pogotovo jer se Iran percipira kao saveznik dve prijateljske sile – Rusije i Kine – i kao jedan od stubova budućeg multipolarnog sveta kojem je većina Srba instinktivno naklonjena

* Trampova očigledna rešenost da suštinski raskine sa NATO-om znači da će ta zločinačka alijansa biti možda i fatalno oslabljena. Naravno, postoji mogućnost njenog opstanka imakar delimične konsolidacije unutar evropskog dela NATO-a pod nemačkom dominacijom. A to bi trebalo da učini srpski izbor još jasnijim: ili utapanje u Četvrti rajh koji se sprema za novi pohod na Istok, ili jasno okretanje ka Rusiji (zajedno sa Kinom) kao jedinim mogućim bezbednosnim partnerom i protivtežom novom nemačkom imperijalizmu

U tekućem sukobu na Bliskom istoku, Republika Srpska javno i zvanično podržava Izrael. To je sasvim razumljivo i očekivano.

Još od svog nastanka uoči građanskog rata u BiH, Republika Srpska je bila primorana da se bori za svoj goli opstanak protiv islamističkog Sarajeva predvođenog autorom Islamske deklaracije Alijom Izetbegovićem, čija je javno deklarisana ambicija bila uspostavljanje muslimanske – zapravo islamističke – dominacije u nezavisnoj BiH, u kojoj bi hrišćani bili svedeni, tj. vraćeni u status građana drugog reda, kao što su bili u u Sarajevu nikad prežaljenoj Otomanskoj imperiji.

Zbog toga je Izetbegović javno izjavio da je spreman da žrtvuje mir za suverenu – čitajte islamističku – Bosnu. Što je i učinio, uz blagoslov poslednjeg američkog ambasadora u SFRJ, Vorena Zimermana.

Tokom rata koji je usledio, Izetbegović i SDA su pozvali u pomoć čitav islamski svet, koji se velikodušno odazvao.

U tom teškom i izazovnom periodu izolacije i sankcija, jedan od retkih međunarodnih činilaca koji je našao svoj interes u saradnji sa Republikom Srpskom bio je Izrael. Zapravo je interes bio obostran, s obzirom da je Izrael dobio priliku da preko Srpske drži oko na radikalnim islamistima koji su delovali na prostoru BiH, dok je Republika Srpska postepeno uspostavila višestruku saradnju sa ovim važnim međunarodnim akterom koji je, uz to, imao veliki uticaj kod tadašnjeg jednopolarnog hegemona, Sjedinjenih Američkih Država.

To je sve bilo navrh dublje veze koja je spajala dva naroda, ukorenjene u zajedničkom stradanju tokom Drugog svetskog rata i genocidima koje su preživeli i jedni i drugi.

I posle rata se ta saradnja nastavila i razvila, krunisana značajnim doprinosom izraelskog lobija velikom diplomatskom prodoru Republike Srpske u Vašingtonu za vreme sadašnje, druge Trampove administracije.

Taj prodor nije samo ojačao položaj Srpske u SAD već i unutar same BiH i u širem okruženju. Nije preterano reći da je samo preko Izraela i izraelsko-američkog faktora Republika Srpska mogla da postigne prodor ovih razmera. Stoga je, čak i po najstrožim pragmatičnim merilima, podrška Srpske Izraelu ne samo logičan, već i maltene bezalternativni izbor.

Jednostavno, ako izuzmemo Gadafijevu Libiju, islamski svet je neprijateljski raspoložen prema Srpskoj od njenih začetaka, tako da je stvar opstanka okrenuti se saveznicima na suprotnoj strani. Pogotovo imajući na vidu negativno istorijsko iskustvo celog srpskog naroda sa islamskim svetom oličenom u Otomanskoj imperiji.

Što se tiče zvanične Srbije, ona javno ispoljava manje-više neutralan stav prema tom istom sukobu. Izraelski i iranski ambasadori uživaju relativno ravnopravan tretman i kada je reč o zvaničnim kontaktima i kada je reč o pristupu medijima. Ipak, nije nikakva tajna da Srbija i Izrael imaju ozbiljnu, obostranu vojnu saradnju.

S druge strane, Iran nije priznao lažnu državu Kosovo, ali jeste glasao za rezoluciju o Srebrenici 2024. godine, i jeste podržavao OVK uoči NATO agresije, mada nije podržao i samu agresiju.

Međutim, čini se da je javnost u Srbiji većinski na iranskoj strani. Razlozi za to se na prvom mestu mogu naći u još uvek relativno svežim sećanjima na NATO agresiju 1999. godine i paralelama sa sadašnjim američko-izraelskim napadom na Iran, mimo bilo kakve odluke Saveta bezbednosti UN. Ali se mogu naći i u generalnom antiamerikanizmu koji još uvek, sasvim razumljivo, preovladava u srpskoj javnosti, pogotovo jer se Iran percipira kao saveznik dve prijateljske sile – Rusije i Kine – i kao jedan od stubova budućeg multipolarnog sveta kojem je većina Srba instinktivno naklonjena.

Na kraju, izraelsko masovno bombardovanje civila i civilnih objekata, prvo u Gazi a sada i u Iranu i Libanu, ne može a da ne izazove revolt u značajnom delu srpske javnosti. Međutim, mnogi među nama pamte da je islamski svet ne samo ostao nem i neosetljiv na patnje i stradanja srpskih civila pod zulumom radikalnih islamista u BiH 1990-ih, kao i terorista OVK na Kosovu i Metohiji, već da ih uglavnom i ne priznaje.

Na ovo su najosetljiviji Srbi u Republici Srpskoj, s obzirom na to da su primorani na stanje stalne pozornosti naspram konstantnih pretnji i pritisaka koji dolaze iz islamiziranog Sarajeva.

Ipak, ne sme se izgubiti iz vida ni uloga Izraela kao protivteže neootomanskom ekspanzionizmu. Grčka i Kipar, prirodni srpski saveznici, već neko vreme razvijaju značajnu vojnu saradnju sa Izraelom upravo na tim osnovama, jer im permanentno agresivna Turska jednostavno ne ostavlja nikakvu alternativu. Isto se može reći i za srpski korpus u celini, bez obzira na pragmatične odnose koji se održavaju sa Ankarom od strane svih srpskih državnih centara.

Gledajući izvan sadašnje bliskoistočne krize, pragmatičan izbor za Srbe u celini se čini mnogo jasnijim. Nadolazeća kriza energenata i sirovina se može amortizovati samo kroz još bližu saradnju sa Rusijom, pogotovo u svetlu javnog ekonomskog samoubistva koje EU elite vrše pred pomalo začuđenim očima celog sveta.

Ukratko, ko u Evropi bude imao pristup ruskim energentima po iole povoljnoj ceni biće u prilici ne samo da preživi već i da stekne konkurentsku prednost nad onima koji će ostati zarobljeni u svojim antiruskim bolesnim fantazijama i zabludama.

Uz to, Trampova očigledna rešenost da suštinski raskine sa NATO-om znači, na prvom mestu, da će ta zločinačka alijansa biti značajno, a možda i fatalno oslabljena. Naravno, postoji mogućnost njenog opstanka u vidu delimične ili potpune konsolidacije unutar evropskog dela NATO-a pod nemačkom dominacijom.

Međutim, to bi trebalo da učini srpski izbor još jasnijim: ili utapanje u Četvrti rajh koji se sprema za novi pohod na Istok, ili jasno okretanje ka Rusiji (zajedno sa Kinom) kao jedinim mogućim bezbednosnim partnerom i protivtežom novom nemačkom imperijalizmu, koji je po svojoj prirodi nužno i antiruski i antisrpski.

U svakom slučaju, stari poredak se ruši a neki novi se još nije ustanovio. Opstaće samo najjači i najotporniji, koji imaju snagu da hladnokrvno i bez sentimentalnosti prepoznaju sopstveni interes i da ne dozvole da budu potčinjeni tuđem. Ali će ipak uvek ostati, što se Srba tiče, i obaveza i duboka težnja da se bude na pravoj strani istorije.