TRIBINA „PROCES PROTIV PREDSJEDNIKA SRPSKE KAO KRAJ BiH“ – IZLAGANJE SLOBODANA RELJIĆA –

• Najevropskiji među najevropljanima Čedomir Jovanović otkrio je šta je Đinđiću rečeno kad je otišao „u Nemačku odmah nakon pokušaja atentata na njega kod hale Limes (februar, 2003)“. Ovako: “Zoran Đinđić se video i sa Gerhardom Šrederom. Šreder je bio besan što mi insistiramo na Kosovu, jer Irak je tada bio tema. Zoran mu je rekao: ‘Ono što je vama Irak, to je meni Kosovo. Hoću da znam koje su granice moje zemlje.’ Šreder ga je pitao zašto je to uopšte važno, a Đinđić je rekao: zato što želim Srbiju u Evropi“
• Na to mu je Šreder rekao: ‘Pa vi ste veća Evropa od mene, pogledajte kako izgledate, kako govorite. Ali, Srbija nikad neće biti deo Evropske unije. Granice EU su granice Austrougarske monarhije, plus front ka Rusiji.’ I tako su se rastali”
• Britanski političar Džordž GALOVEJ: „Krim, iako je imao referendum, ne može da se odvoji od Ukrajine i to je protivno međunarodnom pravu. A isti ti iz sve snage su se založili da se oružanom silom Kosovo i Metohija odvoji od Srbije. Rusi su ih lepo upozoravali da je to presedan i da će jednog dana zbog toga zažaliti“
• Šta ćemo mi na „evropskom putu“? Ne znam. I nadam se da će se naš politički establišment, koji je utemeljen kao tranzicija od strane Zapada, uskoro otrezniti. Jer, evropskog puta o kome oni troše toliko reči i sve vreste državnih i društvenih resursa – nema. I, ako išta znamo od istorije – ne može ga ni biti. Čak i ako bi se formalno održao

POVODOM 25 godina NATO-bombardovanja Srba obnovljene su neke već zaboravljene epizode kao ono svedočenje najevropskijeg među najevropljanima Čedomira Jovanović (rekao 2021.) a šta je Đinđiću rečeno kad je otišao „u Nemačku odmah nakon pokušaja atentata na njega kod hale Limes (februar, 2003)“.

Ovako: “Zoran Đinđić se video i sa Gerhardom Šrederom. Šreder je bio besan što mi insistiramo na Kosovu, jer Irak je tada bio tema. Zoran mu je rekao: ‘Ono što je vama Irak, to je meni Kosovo. Hoću da znam koje su granice moje zemlje.’ Šreder ga je pitao zašto je to uopšte važno, a Đinđić je rekao: zato što želim Srbiju u Evropi.

Na to mu je Šreder rekao: ‘Pa vi ste veća Evropa od mene, pogledajte kako izgledate, kako govorite. Ali, Srbija nikad neće biti deo Evropske unije. Granice EU su granice Austrougarske monarhije, plus front ka Rusiji.’ I tako su se rastali.”

Da takav pristup nije nikakav hir besnog Šredera, mi Srbi smo znali od 2008. kad je objavljeno pismo Vilija Vimera kancelaru (Šrederu) iz 2000-te. Podsećam: Berlin, 02. 05. 2000-te. Veoma cenjeni gospodine kancelaru, krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.

Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne: 1. insistiralo se da se prizna Kosovo; 2. da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka; 3. za sprovođenje planova NATO, znatno je pogodniji američki pravni poredak i valjalo bi ga širiti i u Evropi i da se radi na tome; 4. da je rat protiv SRJ vođen da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenauera iz Drugog svetskog rata; 5/6 da iako Evropljani insistiraju da je širenje zadataka NATO protiv Jugoslavije bio samo izuzetak, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju; 7. da bi valjalo da se prilikom širenja NATO-a uspostavi teritorija između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva; 8. da Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja; 9. da severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru; 10. da u svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava; i 11. tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.

Vimer je komentarisao: Američka strana je spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak… Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.

I podsetio: Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.“

2.

Često to navodimo, ali naši političari se ponašaju kao da ove jasnoće i ponašanje prema njima ne postoje – i ove grube činjenice u poltičkim činjenjima ne uzimaju u obzir. Mi smo stalno na „evropskom putu“. Jasna pretnja poništavanjem eventualnog prava Srba da odaberu da ne budu u EU – odbačena je.

„Obrazac svih ratova koji su se desili u bivšoj SFRJ bio je istovetan: glavni ratni piroman bila je Nemačka, a Amerikanci su gasili požar benzinom.“ (Jirgen Elzeser). Sa tom očiglednošću se suočavamo i na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Verovati da su odnosi s državama koje su to činile i da ne prestaju da ovako čine – prijateljski – neozbiljno je. I politički i geopolitički opasno po ovaj narod.

Nikad one koji su silom uredili postjugoslovenske odnose nije zanimala ni jedna činjenica koja se ne bi mogla uklopiti u njivov propagandno-politički teror.

Karakterističan primer: razgovaraju „piromani“ Voren Kristofer, američki državni sekretar i Dejvid Oven, od Zapada ovlašćeni posrednik, 1993. u Ženevi:

KRISTOFER: Greška je do vas Evropljana, što ste dozvolili da Srbi izvrše invaziju na Bosnu.

OVEN: Ali, oni su tamo već živeli.

KRISTOFER: Od kada?

OVEN: Oduvek.

I šta? Ništa se od te blesavosti, da su Srbi braneći se na „ognjištima“ bili u „okupatorskoj operaciji“ – i danas ne izgovara bez primisli. To su usvojili i Bošnjaci-muslimani i Hrvati-katolici. Nikad im to nije padalo na um, ali sad kad je Vašington „otkrio“ tu izvanrednu činjenicu – ponavljaju to bez ustezanja! Šta ih košta.

Taj bedni karakter je dosledan: čitavo vreme se vodi rat protiv Srba. Cinizam je išao dotle da dok su oni protivno međunarodnom pravu razbijali zemlju optuživali su i za svoj secesionizam Srbe – od Srpske akademije nauka i umetnosti i Memoranduma do suđenja Slobodanu Miloševiću. itd sve do danas kad pokreću rezoluciju u Generalnoj skupštini UN o genocidu u Srebrenici ili svim silama podržavaju prijem Kosova u Savet Evrope.

Ne znam šta da mislim kad naši političari prihvatanje takve normalnosti nazivaju – prijateljskim odnosima. I s onima koji ih „genocidišu“ stvaraju – Otvoreni Balkan.

Čitava narativna osnova na kojoj naši političari ostaju „na evropskom putu“ liči na one viceve iz ludnice. Neki bedni činovnici vode neke pregovore o mogućem prijemu, oni određuju tempo igre kojoj nije predviđen kraj, oni ocenjuju koliko ste kriterijuma i kako ispunili za nešto u šta nećete ni pristupiti, a sve sa „jasnim“ ciljem – da se ostvare njihovi ciljevi i namere a da se ne povredi jasna crvena linija, koju je Šreder pokazao Đinđiću, posle njegovog dvodecenijskog „demokratskog“ tumaranja – jesi Evropljanin, ali nikad nećeš moći u Evropsku uniju. Ne znam koliko stanovnika u ovoj zemlji ne bi znali da kažu da su Evropljani. Verovatno samo oni koji bi spavali kad bi anketar postavljao to pitanje?

3.

Druga činjenica koju se srpski političari ne bi smeli ne videti je – da Evropska unija u međunarodnom formatu, kako je oglašavana kad je razbijala Jugoslaviju – više ne postoji.

Količina činjenica je tu nesavladiva – od utiska običnih ljudi o promenama, pa do političkih kretanja koja se „jedinstva“ i „evropskih vrednosti“ drže samo u javnoj komunikaciji zasnovanoj na frazama i interesima briselske birokratije.

Projekat multikulturalizma, na kojem se podizala Unija evropskih naroda, migraciona kretanja su potpuno poništila. Na njima se EU pokazala i kao nesamostalna i nesposobna da razume istorijske procese.

Evo jedna epizoda: „Sve više nemačkih roditelja obraća se školama navodeći da hrišćanska deca žele da pređu u islam kako više ne bi bila autsajderi u školi, rekao je anonimni zvaničnik nemačke državne bezbednosti za Bild. Sada je u pojedinim školama u velikim nemačkim gradovima procenat muslimanskih učenika iznad 80 procenata. To su, između ostalog, škole u Berlinu, Frankfurtu, Ofenbahu, i Esenu…

Institut za kriminološka istraživanja Donje Saksonije, objavio je da su većini muslimanskih učenika (67,8 odsto) „pravila Kurana važnija od zakona u Nemačkoj…“

„Naša deca sada plaćaju greške politike integracije“, piše Bild, koji je inače predvodio američko usmeravanje nemačkog javnog mnjenja na multukulturalizam. ‘Govori se toj deci da su učenici muslimani posebni, a da su hrišćanska i neverujuća deca bezvredna’, zaključuje zvaničnik pozivajući se na kanale na društvenim mrežama.“

Ne znam da li normalnom čoveku treba uverljivija slika pravca kretanja. Znam da to ni na jednog našeg političara zagledanog u Evropu neće zabrinuti ni kolik činjenica da nekog radnog dana njegova kafe-kuvarica nije došla na posao.

Jedan od ključnih kreatora politike Zapada u drugoj polovini XX veka, Henri Kisindžer, posle pokretanja proizvodnje pakla u Gazi konstatovao je da „Hamasov napad na Izrael koji se slavi na ulicama Berlina ukazuje na to da je Nemačka pustila previše stranaca u zemlju.“

Na isticanje činjenice usledilo je uopštavanje: „Bila je teška greška pustiti toliko ljudi potpuno različitih kultura, religija i koncepata, jer to stvara grupe za pritisak unutar svake zemlje koja to čini“, govorio je 100-godišnji moćnik u intervjuu sa izvršnim direktorom Aksel Špringera Matijasom Dopfnerom (čovek na vrhu Bild piramide) za nemačku televiziju Velt.

„Stari ratni huškač“, koji se igrao narodima kao sa onim kuglicama koje cirkuski zabavljač baca pred zabezeknutom publikom, govori to nasledniku Aksela Špringera koji je te „velike američke misli“ gurao Nemacima pod nos s pristupom – prigovor nije dopušten.

4.

Ili, evo ga Timoti Garton Eš koji nas je decenijama učio da sunce jedino sija na Zapadu.

Šefovao je nad nekim istraživanjem za Univerzitet u Oksfordu (2023) sa ciljem da se razume: kako se menja svet? Pitali su i na Zapadu i na Istoku. Setićete se kad je počela Ukrajinska kriza (2022) mediji su se gušili u tvrdnjama kako Evropa „nikad nije bila ujedinjenija“.

Piše Eš: „Evo nekoliko nalaza koji vam neće dati da spavate. Više od polovine ispitanika u Kini, Saudijskoj Arabiji i Turskoj reklo je da su Sjedinjene Države u ratu s Rusijom. Nedvosmislena većina u tim zemljama – kao i u Indiji i Indoneziji – veruje da će Rusija dobiti rat s Ukrajinom u narednih pet godina. Više od polovine ispitanika u Kini, Saudijskoj Arabiji i Rusiji reklo je da će se EU verovatno raspasti u narednih 20 godina. Tako je mislilo i 45 odsto anketiranih u Turskoj (zvaničnom kandidatu za članstvo u Uniji koja se navodno raspada) i, što je prilično šokantno, trećina Evropljana koji su učestvovali u istraživanju.

Zanimljivo je da postoji korelacija između uverenja da će se EU verovatno raspasti i uverenja da će Rusija verovatno pobediti u ratu s Ukrajinom. Kad se sve to uzme zajedno, postaje jasno u kojoj meri se u Ukrajini odlučuje o kredibilitetu Evrope i Sjedinjenih Država.

Naša anketa je završena pre izbijanja rata između Izraela i Hamasa, koji dalje pogoršava novi svetski poredak.“

Rat između Hamasa i Izraela već se proširio na ratna čarkanja Irana i Izraela i rizik da se taj rat ne bi mogao voditi bez direktnog uplitanja Amerike. Šta bi sam Izrael u sukobu s Iranom koji je deset puta veći i sad očigledno – spreman za ozbiljan sukob!?

5.

Kompleksna analiza stanja posle „izbijanja rata između Izraela i Hamasa“ (sad već i sa Iranom) dala bi gotovo sigurno rezultate kakvi su stali u jedan članak britanskog diplomate i čoveka iz MI6 Alistera Kruka koji očiglednu pometnju i dezorijentaciju kolektivnog Zapada u najkraćem opisuje: „Da budemo jasni: događaji u Gazi i Ukrajini razotkrivaju dugotrajne strukture kontrole političke moći u Evropskoj uniji, Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Državama. To je razlog panike i podizanja uloga.“

Kruk uzima tri događaja za ilustraciju raspadanja, pred kojima medijski establišment strepi.

„Nemačke elite su zastrašene dok Putin seje smrt po Ukrajini”.

Britanski premijer kao oparen upozorava kako je „demokratija u opasnosti” posle izborne pobede Džordža Galoveja u radničkom gradu Ročdejlu.

U SAD su liberali zgroženi nad upravo objavljenom knjigom Belački ruralni bes: opasnost po američku demokratiju u kojoj su „ruralni belci opisani kao najveći rasisti, ksenofobi, protivnici imigracije, neprijatelji homoseksualaca, najviše opterećeni teorijama zavera i antidemokratski opredeljeni”.

Naravno, strah se odmah usmerava prema spoljašnoj sili, što su Rusi i Putinove „imperijalne aspiracije”, iako nema nikavih dokaza za ove tvrdnje. I otud haos. Sve zapadnjačke besprizornosti postaju očiglednost.

Pomenuti Galovej je, posle pobede rekao: „Kire Starmere (vođa laburista), ova pobeda je za Gazu!“ A u jednoj radio emisiji je ismejavao zapadnu beslovesnost da „Krim, iako je imao referendum, ne može da se odvoji od Ukrajine i da je to protivno međunarodnom pravu. Kako je to moguće, razvikao se Galovej, kada su se isti ti iz sve snage založili da se oružanom silom Kosovo i Metohija odvoji od Srbije? Rusi su ih lepo upozoravali da je to presedan i da će jednog dana zbog toga zažaliti. Evo, to je dovelo do potpunog poniženja ‘Kosova’…“

Kako je ovih dana, povodom 25-godišnjice, za kineski Global tajms objasnio Živadin Jovanović, naš ministar inostranih u ono vreme, „NATO agresija na Jugoslaviju 1999. godine bila je početak globalizacije vojnog intervencionizma SAD koje su NATO stavile kao predvodnika. Posle toga, mi smo videli mnoge intervencije i agresije na osnovu presedana NATO iz 1999. godine na Jugoslaviju. Nemački političar Vili Vimer je 2022. rekao da su „prve bombe na Ukrajinu bačene su 1999. tokom NATO napada na Jugoslaviju”. SAD su na čelu NATO, „koji je vojna, nuklearna pesnica ekspanzionističke strategije, od globalne dominacije unutar unipolarnosti, zaštitnik interesa neoliberalnog, multinacionalnog korporativnog sistema.“

6.

Sad kad gledate Zapad stalno vam pada na um Marfijev zakon, koji je izgledao kao dobro zezanje: Sve što može da krene naopako, krenuće naopako.

To se Zapadu sad pojavljuje kao hiperprincip: „Evropska unija je preterano uložila u ukrajinski projekat, a sada vidi kako se ubrzano urušava. Stoga je predsednik Makron na brzinu okupio države Evropske unije (poziv je poslat 24 časa unapred) u Jelisejsku palatu da bi ih upozorio kako je situacija na terenu u Ukrajini postala kritična, a ulozi za Evropu visoki.“

Makron je smislio da se pošalju evropske specijalne snage u Ukrajinu, „ne da bi se direktno borile protiv ruskih snaga, već da bi igrali ulogu strateških ‘zamki’ čiji je cilj da odvrate Rusiju, budući da bi napad na njih izazvao kolektivnu odmazdu NATO pakta protiv Ruske Federacije.“ Na to su se okupljeni evrostratezi užasnuli! I „suprotstavili su se ovoj ideji. Oni su u tim mamcima videli put koji vidi prema Trećem svetskom ratu“.

Ali makronovska linija nije odustala od te ludosti: Emanuel M. je, kako javlja Mond, za Ukrajinu spremio 126. pešadijski puk, jedinicu nastalu 1810. i pod Napoleonovom komadnom išla na Rusiju. „Napoleonov puk bi mogao biti poslat u Odesu“, jer je on u ruskom raspadu u revoluciji 18. decembra 1918. zauzeo Odesu i držao 100 dana.

Ne znam da li napoleonski pajac planira da se Srbi „na evropskom putu“ spreme za Odesu, ali – zašto ne. (Razumete da je Odesa ovde šifra.) Kad sve daješ nizašta, kako se ponaša država Srbija godinama, nema razloga da se ne traže i ta usaglašavanja s „evropskom spoljnom politikom“.

Kad je posle Vučićeve posete Makron otvarao fabriku baruta objavi da je „potrebno da se prepozna nova geopolitička realnost i ubrza prelazak na ‘ratnu ekonomiju’ kako bi se nastavila podrška Ukrajini i jačanje odbrambenih sposobnosti Evrope“. Čovek pijan od istorijskih izazova.

Javnost se zgrozila nad tim šibicarenjem. „Ne radi se više o Emanuelu Makronu ili njegovom stavu muževnog malog lidera. Ne radi se čak ni o Francuskoj ili njenom slabljenju usled slepih i neodgovornih elita. Radi se tome hoćemo li kolektivno da pristanemo da hodom mesečara odemo u rat. Rat za koji niko ne može da tvrdi da će biti kontrolisan ili obuzdan. Pitanje je hoćemo li pristati da šaljemo decu u smrt jer su SAD insistirale na uspostavljanju baza duž ruskih granica”, sabrala je sve te misli glavna urednica magazina Marijen Nataša Poloni.

Čitava Evropa se tako ljulja kao pijanac kome je nestalo tekućine da se doradi do kraja – a u ovom stanju se opstati ne može.

Šta bi mi Srbi, tražili u takvoj Evropskoj uniji? Predajemo Kosovo, ugrožavamo Republiku Srpsku, narušavamo blagonaklonost bar dve (Rusije i Kine), bez sumnje svetske sile u – novom svetskom poretku koji sahranjuje Pax Americana.

Ova skica za jednu običnu sedmicu u zapadnom truljenju Alistera Kruka mogla bi se tako pokazivati in continuum (niz sličnih događanja u kojima je svaki skoro isti kao onaj ispred njega, ali se poslednji veoma razlikuje od prvog, (prema Oxford Learner’s Dictionary).

Šta ćemo mi na tom putu?

Ne znam. I nadam se da će se naš politički establišment, koji je utemeljen kao tranzicija od strane Zapada, uskoro otrezniti. Jer evropskog puta o kome oni troše toliko reči i sve vreste državnih i društvenih resursa – nema.

I, ako išta znamo od istorije – ne može ga ni biti. Čak i ako bi se formalno održao.

(Tribina je održana 17. aprila 2024. u Beogradu – u Pres-centru UNS – u organizaciji portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“, uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji)