Tribina „Proces protiv predsjednika Srpske kao kraj BiH“ – izlaganje Milomira Stepića –

• Zapad sistemom „kuvanja žabe“ nastoji da dovede u pitanje tekovine srpskog odbrambeno-otadžbinskog rata i obesmisli državotvorni proces Republike Srpske, pretvarajući ga u minornu epizodu koja bi jednoga dana u istoriografiji, eto, trebalo da se pominje kao neka tamo „ugušena Radovanova buna“
• Geopolitičke prilike u svetu postaju sve delikatnije, ali za Republiku Srpsku i srpskog činioca u celini srednjoročno i dugoročno mogu da budu povoljnije za rešavanje ključnih nacionalnih izazova
• Razdruživanje sa Federacijom BiH Republika Srpska bi trebalo da osmisli mudro i detaljno, a sprovede kada se „slože geopolitičke kockice“ bez oklevanja, kako bi se – opstanka radi čitavog srpskog elementa na Balkanu – odmah ujedinila sa ostalim srpskim zemljama u integralnu srpsku državu
• Tom poduhvatu trebalo bi da pristupi na adekvatan način, manje-više koristeći primer Slovenije iz 1990-ih spram ostalih republika SFRJ. Analogno Sloveniji, a do konačnog nestanka Bosne i Hercegovine u sadašnjem obliku, trebalo bi da u dejtonskim okvirima od nje iskoristi što više. A po nestanku te „oročene države“ da se ne ponese ponuđenom nezavisnošću jer će ona biti po visokoj ceni i sa mnogo ustupaka, a sa samo jednim ciljem – da se onemogući ujedinjenje sa Srbijom

„KOLEKTIVNI Zapad“, kako ga je nazvao Vladislav Jurjevič Surkov, uprkos sve većoj prenapregnutosti, zauzetosti u mnogim tačkama sveta i neupitnom relativnom opadanju moći (deklinizam), ne odustaje od namere da uredi geopolitički prvorazredno važan Balkan – to „razvođe svetova i vekova“ (Branko Gavela) i večno „bure baruta“.

Naprotiv – dodatno pojačava delovanje radi svođenja srpskog činioca na „bezopasnu meru“ do njegovog konačnog rasrbljavanja. To u ovoj fazi čini sistemom „kuvanja žabe“, tj. korak-po-korak.

Jedan od tih „koraka“ jeste „demontaža“ Republike Srpske kao „remetilačkog faktora“ njegovih planova u postjugoslovenskom prostoru. U tu svrhu koristi čitavu paletu aktivnosti: od ataka na imovinu Republike Srpske (šume, vode, nekadašnje vojne baze…) do stvaranja i upravljanja „slučajem Srebrenica“.

Stoga ne skriva cilj da relativizuje rezultate secesiono-versko-građanskog oružanog konflikta u bosansko-hercegovačkoj federalnoj jedinici bivše SFRJ i stalnim derogiranjem poništi samu suštinu Dejtonsko-pariskog sporazuma.

Na taj način nastoji da dovede u pitanje tekovine srpskog odbrambeno-otadžbinskog rata i obesmisli državotvorni proces Republike Srpske, pretvarajući ga u minornu epizodu koja bi jednoga dana u istoriografiji, eto, trebalo da se pominje kao neka tamo „ugušena Radovanova buna“.

Geopolitičke prilike u svetu postaju sve delikatnije, ali za Republiku Srpsku i srpskog činioca u celini srednjoročno i dugoročno mogu da budu povoljnije za rešavanje ključnih nacionalnih izazova. Sve to se u smislu recentnih globalnih odnosa utoliko više komplikuje kako raste nivo polarizacije između veoma jasno iskristalisanog proameričkog i antiameričkog „tabora“ čije sučeljavanje se odvija na svim poljima, pa i u B-H areni.

Da Republika Srpska ne bude „moneta za potkusurivanje“

U tom kontekstu, „kolektivni Zapad“, koji sebe i dalje lažno, precenjujuće i samoobmanjujuće naziva „međunarodnom zajednicom“, nastaviće da Republiku Srpsku kenanistički „obuzdava“ i „vezuje uz mrca“ (Matija Bećković), ali na sve manje raspoloživih načina i institucionalno sve neefikasnije.

Ipak, suočen sa nizom poraza na globalnom planu i problemima koji su sinhronizovano usledili na unutrašnjem planu, očajnički, panično i nervozno traga za nekom, bilo kakvom pobedom kao potvrdom onoga što je preko potrebno za očuvanje kakvog-takvog liderstva, a to je kredibilitet.

Budući da je još krajem 20. i početkom 21. veka ostvario potrebne geopolitičke i geostrategijske akvizicije, kao i poluge za realizaciju dominacije u Bosni i Hercegovini, nema sumnje da tu „nemoguću državu“ apostrofira kao poligon za dokazivanje.

Takođe, njeno unitarizovanje, odnosno razvlašćivanje Republike Srpske, vidi kao krucijalni deo tog famoznog „nezavršenog posla na Balkanu“, kako obično tvrdi.

Stoga udar na političku nomenklaturu Republike Srpske – najpre na predsednika koji je personifikuje – nije stvar njegove lične nepodobnosti i odbijanja da „radi ono što traže (SAD) uvek i u svakom trenutku“, analogno zahtevu Vorena Kristofera upućenog Slobodanu Miloševiću, već je stvar revizije nekadašnjeg geopolitičkog rešenja, koje je, sa stanovišta Zapada, očigledno prihvaćeno kao trenutno, oročeno „nužno zlo“.

S druge strane, takav pristup dokaz je suštinske nemoći Zapada, mada daleko od toga da je zanemarljiv i bezopasan.

To dokazuje još jednu krucijalnu stvar: da je Republika Srpska na ispravnom putu kada lagano, oprezno, (pre)usmerava svoj „državni brod“ suprotno od nenaklonjenog Zapada – ka BRIKS-u – i suprotno od unitarističkog Sarajeva – ka „razdruživanju“.

„Razdruživanje“: izvesti ga planirano, a predstaviti ga iznudicom

„Razdruživanje“ je adekvatan termin, metod i model koji Republika Srpska treba da primeni. Dakle, ne spram Bosne i Hercegovine u vidu otcepljenja, već da spram Federacije BiH u vidu razlaza. O tome je već bilo reči, kako se čini poslednji put na institucionalan način pre godinu dana, aprila 2023. godine, ali je od tada nekako utihnulo.

Neprijatelji Republike Srpske trude se da nametnu narativ separatizma i navodnog antidejtonskog delovanja njenog predsednika kako bi to anatemisali i lakše se obračunali i sa njom i sa njim, ali na to se ne bi smelo nasedati.

U tom smislu, treba više koristiti činjenicu da je Bosna i Hercegovina država-protektorat, i sada, a još od formiranja, bez ikakvog određenja, prefiksa ili atributa, te da su dve političko-teritorijalne sastavnice koje je tvore bile formirane davno pre njenog proglašenja 1995. godine – Republika Srpska 1992, a Federacija BiH 1994.

Štaviše, treba se uporno pozivati na sledeću logiku: ako je jedan entitet konstituisan kao federacija, a jeste, onda onaj drugi – budući da nije u sastavu te federacije – može biti sa njim samo u labavijim vezama i odnosima od federalnih, odnosno u konfederalnom statusu.

To, dalje, znači da se prestankom volje jednog, drugog ili oba konfederalna entiteta da ostanu u zajedničkoj državi oni mogu na miran način razdvojiti, tj. razdružiti. Tome je smetnja stanje protektorata Zapada i njegovih geopolitičkih interesa da i dalje zadrži „šapu“ na postjugoslovenskom delu Balkana i onemogućavanjem srpskog ujedinjenja u integralnu državu ne dozvoli da ojača „konjovodac ruskih kozaka do toplih mora“.

Zato su SAD, kao neprikosnoveni lider „kolektivnog Zapada“, ustupile Bosnu i Hercegovinu kao jednu vrstu postmoderne mandatne teritorije germanskom činiocu, svom evropskom vazalu. O tome ubedljivo svedoče trajanje i personalna rešenja „visokih predstavnika“, kao i onih koji se tako mimo procedure i pravila predstavljaju, te čelnih ličnosti vojno-bezbednosnih misija. A oni su mahom postavljani iz Nemačke i Austrije.

Na taj način se germanskom činiocu licemerno leče kompleksi „ekonomskog džina, a (geo)političkog patuljka“ i pothranjuje sujeta da je subjekt, a ne objekt u evropskim i globalnim poslovima. U stvari, održava mu se iluzija da je autentičan geopolitički „igrač“, a nije ništa više od „podizvođača“ jednog dela balkanskih radova u ime SAD. Jer, kada „zaškripi“ i treba stvar „prelomiti“ – izvesno je da će se uključiti Amerikanci.

* * *

Razdruživanje sa Federacijom BiH Republika Srpska bi trebalo da osmisli mudro i detaljno, a sprovede kada se „slože geopolitičke kockice“ bez oklevanja, kako bi se – opstanka radi čitavog srpskog elementa na Balkanu – odmah ujedinila sa ostalim srpskim zemljama u integralnu srpsku državu.

Tom poduhvatu trebalo bi da pristupi na adekvatan način, manje-više koristeći primer Slovenije iz 1990-ih spram ostalih republika SFRJ. Analogno Sloveniji, a do konačnog nestanka Bosne i Hercegovine u sadašnjem obliku, trebalo bi da u dejtonskim okvirima od nje iskoristi što više. A po nestanku te „oročene države“ da se ne ponese ponuđenom nezavisnošću jer će ona biti po visokoj ceni i sa mnogo ustupaka, a sa samo jednim ciljem – da se onemogući ujedinjenje sa Srbijom.

(Tribina je održana 17. aprila 2024. u Beogradu – u Pres-centru UNS – u organizaciji portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“, uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji)