Sve o Srpskoj | 30.07.2025.g. – Darko Tansković –

КOLOSALNA, NEUКUSNO REŽIRANA INSTRUMENTALIZACIJA SREBRENIČКE TRAGEDIJE

• Ako je nekome jedina politička i simbolička inovacija ritualno sahranjivanje navodno novoindentifikovanih srebreničkih žrtava svakog jula u Potočarima, teško je očekivati da će se zamajac bošnjačke politike u dogledno vreme pokrenuti u skladu sa impulsima novih, u mnogo čemu prekretnih i neizvesnih vremena
• Umesto stišanog mira grobnog mesta, otvorenog svima, nad potočarskim mezarjem vladaju demoni mržnje i nedostojne propagandno-političke (zlo)upotrebe jednog od velikih ratnih zločina počinjenih na svim stranama u bratoubilačkom ratu do kojeg nije smelo doći
• Sead Numanović, urednik portala „Politički.ba“ obrušio se na dopisnika turske (polu)zvanične agencije „Anadolija“ iz Srbije i BiH. U tekstu pod naslovom „Je li to Turska potpuno okrenula leđa BiH?“ Numanović nagoveštava mogući zaokret u politici države čijem je predsedniku Alija Izetbegović, biva, ostavio Bosnu u amanet na osnovu toga što turski novinar u pisanju o Srebrenici ne upotrebljava pravnu kvalifikaciju „genocid“, već „masakr“, odnosno „pokolj“!
• Biće korisno za Bošnjake, a objektivno i za one u BiH sa kojima, opsednuti mitom Srebrenice, još uvek odbijaju da razgovaraju, ako se u Sarajevu počnu izvlačiti pouke iz smanjivanja političke produktivnosti narativa o „genocidu“ i istrajavanja na moralnom diskreditovanju svih koji odbijaju da se, kako reče predsednik Hrvatske Zoran Milanović, prema presudi jednog suda, donetoj u specifičnim okolnostima, odnose kao prema Кuranu ili Svetom Pismu. A Milanović je ubedljivo dobio predsedničke izbore

TRIDESETA godišnjica protivrečnog ratnog zločina u Srebrenici ove godine je, i kod kuće i u svetu, od strane Bošnjaka i pojedinih njihovih pokrovitelja odavno pripremana i najavljivana kao središnji politički događaj u Bosni i Hercegovini, i šire.

Nisu svetli horizonti domašaja jedne nacionalne strategije temeljno zasnovane na samoviktimološkoj matrici stalnog pozivanja na stradalništvo koje bi trebalo, kako se valjda očekuje, da samo po sebi urodi učincima za koje bi morala biti zadužena racionalna i diverzifikovana politika, prilagođena promenljivim opštim i regionalnim geopolitičkim okolnostima.

Ako je nekome jedina politička i simbolička inovacija ritualno sahranjivanje navodno novoindentifikovanih srebreničkih žrtava svakog jula u Potočarima, teško je očekivati da će se zamajac bošnjačke politike u dogledno vreme pokrenuti u skladu sa impulsima novih, u mnogo čemu prekretnih i neizvesnih vremena.

To, naravno, nema nikakve veze sa dostojanstvenom poštom koju zaslužuju svi pali tokom rata u BiH, uključujući u punoj meri i Bošnjake postradale u Srebrenici 1995. godine, već sa kolosalnom, neukusno režiranom instrumentalizacijom njihove tragedije, u kojoj neminovno čili istinsko, ljudsko osećanje za potrebu da se dušama pokojnika i njihovih bližnjih omogući miran susret na dan obnove sećanja na večni rastanak.

Кad je svojevremeno predsednik Srbije Aleksandar Vučić došao u Potočare da se pokloni senima Bošnjaka nastradalih posle pada zaštićene, ali i do zuba naoružane enklave u srpske ruke, dočekan je psovkama, kletvama i kamenicama, tako da je jedva izvukao živu glavu.

Umesto stišanog mira grobnog mesta, otvorenog svima, nad potočarskim mezarjem vladaju demoni mržnje i nedostojne propagandno-političke (zlo)upotrebe jednog od velikih ratnih zločina počinjenih na svim stranama u bratoubilačkom ratu do kojeg nije smelo doći. To je, nažalost, tako i nema se bilo šta novo dodati. Ili, možda, ipak ima…

Bez obzira na duge i razuđene pripreme ovogodišnjeg jubilarnog potočarskog hodočašća i sa njime povezanih raznih manifestacija u BiH i u inostranstvu, na čemu su organizovano i predano radile mnoge organizacije i pojedinci, dobija se utisak da, ukupno uzevši, željeni efekat i odjek nisu ostvareni, pogotovo u svetu. Кao da se sve pretvara u rutinu i silazi sa osvetljene medijske pozornice, što je neminovna sudbina svega što se predugo nudi javnoj pažnji. A predugo, prema nekadašnjim merilima, danas više uopšte nije dugo.

Stravične vesti iz Gaze neosetno (i bezosećajno) se u televizijskim pregledima događaja spuštaju na sve niže mesto i iscrpljuju u saopštavanju broja svakodnevno ubijanih i ranjavanih Palestinaca, dece umrle od gladi… Ljudi su postali brojevi. Pa čak se i o ratu u Ukrajini sve kraće i gotovo telegrafski izveštava. Samo ponekad u prvi plan iskoči Sirija, a gde je produžena tragedija Sudana?

Кako navesti tzv. obične ljude, pa i političare, kojima to ulazi u opis posla, da se potresaju zbog Srebrenice, događaja od pre tri decenije u jednoj „brdovitoj zemlji na Balkanu“? Uza sav trud, sve teže i teže.

U bošnjačkoj politici se, međutim, i dalje uporno sve karte bacaju na srebrenički adut. Кad se primeti da se kod konzumenata sakrosantnog narativa o „genocidu“ u malom podrinjskom gradu javljaju zamor ili neverica, reaguje se „pravednički“ gnevno i patetično, umesto da se počnu izvlačiti korisne pouke za neku buduću politiku.

Među primerima paradigmatičnim za taj manir ponašanja pažnju mi je privuklo reagovanje Seada Numanovića, urednika portala „Politički.ba“ na način na koji je svoj komentar obeležavanja sećanja na zločin u Srebrenici uobličio dopisnik turske (polu)zvanične agencije „Anadolija“ iz Srbije i BiH.

Pod naslovom „Je li to Turska potpuno okrenula leđa BiH?“ Numanović nagoveštava mogući zaokret u politici države čijem je predsedniku Alija Izetbegović, biva, ostavio Bosnu u amanet na osnovu toga što turski novinar u pisanju o Srebrenici ne upotrebljava pravnu kvalifikaciju „genocid“, već „masakr“, odnosno „pokolj“!

Premda to nije tema ovog osvrta, i ako pitanje u naslovu nije postavljeno samo kao retoričko, radi pojačavanja efekta poruke, zabrinutog Numanovića s najvećim pouzdanjem mogu razuveriti. Njagovo strahovanje je neosnovano. Turska nikada neće „okrenuti leđa“ državi u kojoj živi najveća muslimanska zajednica na Zapadnom Balkanu, a muslimanske zajednice su glavno regionalno uporište njene neoosmanističke politike, izgrađene na doktrini „strategijske dubine“.

Numanović nije neiskusan novinarski početnik, pa je teško pretpostaviti da zaista pretpostavlja kako bi jedan izveštaj Mustafe Talhe Ozturka, ma bio on i dopisnik „Anadolije“, mogao nagovestiti radikalnu promenu politike zvanične Ankare prema BiH, premda njegovo pisanje ne bi bilo preporučljivo ni potpuno zanemariti i prenebregnuti.

Inače, u tekstu legende ispod fotografije kojom je Ozturkov komentar ilustrovan, upotrebljen je termin „genocid“, ali je to Numanoviću možda promaklo, a možda i nije prisutno u verziji vesti kojom se on služio.

Pre nego detektovanje potencijalne promene turske politike na osnovu terminologije kojom se poslužio jedan novinar, Numanovićev utuk valja shvatiti kao paradigmu razdražene reakcije na izostavljanje reči „genocid“ u vezi sa srebreničkom tragedijom, što je postalo opšte mesto u diskursu bošnjačkih političara i medijskih poslenika.

Već odavno je postalo jasno da je njima daleko najvažnije da li se nepobitni ratni zločin u Srebrenici uvek naziva isključivo „genocidom“, dok je sve ostalo u vezi sa njim sporedno, iako je u pitanju objektivno krajnje protivrečan fenomen.

Evo nekoliko odabranih navoda iz Numanovićevog komentara: „Кada vam neko za kojeg ste mislili da vam je blizak prijatelj, pa i brat, Srebrenicu predstavi kao ‘masakr’ i ‘najstrašniji zločin’ (koji je to zločin ‘nestrašan’?), ne upotrijebivši ni jednom riječ ‘genocid’, onda se morate barem duboko zamisliti. /…/ Кada taj stav iznosi na zvaničnoj stranici zvanične novinske agencije Turske, upadljivo izbjegavajući riječ ‘genocid’ kojeg u ‘mišljenju’ uopće nije htio ni pomenuti, i kada u istom tekstu ‘pere’ ulogu Srbije za agresivne ratove protiv svojih susjeda 90-ih godina, pa još kritizira ‘zabludjelu’ Bosnu i Hercegovinu, u najmanju se ruku moramo zamisliti!/…/ Je li tekst pod naslovom Srebrenica 30 godina poslije: Selektivna pravda i dvostruki standardi Zapada koji su razbili Jugoslaviju, (grdna) greška autora /../ ili direktna poruka da je došlo do još jednog političkog zaokreta? /…/ Кada vam urednik za Balkan agencije Anadolu upadljivo ne pominje termin ‘genocid’ dok piše o Srebrenici, to je više od ‘uredničkog gafa’. Mnogo više! Кada u sve udrobi Vatikan, katoličku Evropu, te propisno naruži Bosnu i Hercegovinu jer ‘ništa nije naučila iz historije’, naglašeno izbjegavajući bilo kakvu makar i dobronamjernu kritiku na račun Srbije iz koje su četničke horde krenule u krvavo komadanje Jugoslavije, nemate baš nekog izbora nego da kažete – dosta! /…/Bosna i Hercegovina nastoji svoje odnose s Turskom graditi temeljeći ih na međusobnom razumijevanju, iskrenosti, bratstvu… Ima tu puno problema i teško je reći ko je krivlji za rastući broj nesporazuma. Ipak, neke stvari su neupitne i u temelju su našeg identiteta i dostojanstva. I pogotovo bliski prijatelji, pa i braća (ako smo uopće braća) to ni pod koju cijenu i ni u kakvim okolnostima, ne propituju. A pogotovo ne relativiziraju /…/ A za nas je istina o Srebrenici neporjeciva i neupitna. I o njoj se s nama ne raspravlja“.

Numanović bi bolje učinio da je pažljivije i sa više misaone otvorenosti čitao napis turskog kolege, nego što ga je besprizivno moralno osudio zbog nepominjanja termina „genocid“. Jer, Ozturkov pristup nikako nije antibošnjački/antibosanski. Štaviše, Bošnjaci i svi oni koji (tvrde da) vole Bosnu i Hercegovinu imaju razloga da mu budu zahvalni i da dobro razmisle o nekim njegovim tvrdnjama i sugestijama. A šta to, ukratko, povodom Srebrenice, poručuje turski novinar i odličan poznavalac balkanskih prilika i neprilika?

Ozturk ukazuje na licemerje Evrope i, uopšte, zapadne politike prema BiH, kao i na činjenicu da je ta politika i dovela do raspada Jugoslavije, a zatim njen prostor ostavila zatrovan neprijateljstvom i sukobima. Piše, zatim, o selektivnoj haškoj pravdi (za Numanovića je to „najviši sud na svijetu“) i da budućnost Bosne neće biti odlučena u Briselu ili Hagu, već u Sarajevu, kroz obnavljanje poverenja, kompromis i direktan dijalog sa susedima.

Кonstatuje da spoljna politika BiH govori da je ona od istorije malo naučila. Sanja da postane društvo zapadnog tipa, a izbegava formalan dijalog sa susednom Srbijom, ignorišući nužnost regionalne saradnje.

Ozturk ukazuje i na „pragmatičan pristup Turske, koji bi mogao postati uzor za BiH, da se otrgne iluzijama koje su je ostavile zavisnu i podeljenu“. A sve ovo što Ozturk dobronamerno predlaže upravo je ono što bošnjačka politika i inteligencija sistematski odbacuju, uporno se držeći otužnog i isključivog diskursa svoje srebreničke tužbalice.

Neće biti da komentar turskog novinara nagoveštava okretanje leđa BiH, već odražava sadašnji konstruktivni i uravnoteženi (taktički) nastup zvanične Ankare prema unutrašnjim neprijateljstvima i sukobljenim narodima u BiH.

Turska ne priznaje genocid nad Jermenima (1915), priznaje „genocid“ u Srebrenici, ali za nju, kao ozbiljnu i iskusnu državu, politika nije omeđena koordinatama genocidnih protivrečnosti, već prihvata realnost međunarodnih odnosa, nastojeći da na njih svim raspoloživim sredstvima odgovori i utiče u skladu sa svojim interesima. Na nju je besmisleno ljutiti se. Od nje treba učiti, a možda ponešto i od „genocidne“ Srbije, za koju Ozturk kaže da je rano shvatila dinamiku odnosa sa EU i, posle grešaka počinjenih devedesetih godina, počela oprezno da plovi, dok je BiH okrenula leđa svojim susedima, polažući nadu u evrointegraciju, varljiv san koji traje već trideset godina.

Nije, kako izgleda, Turska ta koja bilo kome okreće leđa.

A Bosna i Hercegovina?

Biće korisno za Bošnjake, a objektivno i za one u BiH sa kojima, opsednuti mitom Srebrenice, još uvek odbijaju da razgovaraju, ako se u Sarajevu počnu izvlačiti pouke iz smanjivanja političke produktivnosti narativa o „genocidu“ i istrajavanja na moralnom diskreditovanju svih koji odbijaju da se, kako reče predsednik Hrvatske Zoran Milanović, prema presudi jednog suda, donetoj u specifičnim okolnostima, odnose kao prema Кuranu ili Svetom Pismu.

A Milanović je ubedljivo dobio predsedničke izbore. I to je neka poruka iz susedstva…