Sve o Srpskoj, Piše: Darko Tanasković | 31.03.2025.g. –

OPET SMO NA POČETKU DEVEDESETIH, U PAMET SE SRBI – SVI SRBI!

• Milorad Dodik je već poodavno prava negativna opsesija onih sarajevskih političara koji sebe nazivaju „probosanskim snagama“. Bolesno fiksirani na njegovu pojavu, sad su poverovali da u ovom, kako veruju, poslednjem krugu ganje, imaju u rukama (prividno) pravne adute i instrumente legalne i legitimne sile, kojim ga, uz pomoć sa strane, uključujući ovoga puta i deo opozicije iz Republike Srpske, mogu konačno isključiti iz političke igre, pa čak i iz uživanja građanske i lične slobode
• Hajka na Dodika i na članove SNSD otkrila je duboke pukotine koje se već poduže zapažaju u bošnjačkom društvenom i političkom korpusu. Naime, u sklopu akcije da se na nivou sve manje dejtonske BiH uspostavi „proevropska i proatlantska“ koalicija na meti probosanskih građanističkih snaga našao se i Dodikov arhidušmanin (neki kažu: realni saveznik) Bakir Izetbegović
• Dijalektika ganje i žmurke ne odigrava se samo između sarajevskih hajkača i Milorada Dodika, sa nekoliko saradnika, već je očigledno mnogo šire postavljena partija, u kojoj bi morali biti, na ovaj ili onaj način, iz politike odstranjeni svi oni koji se suprotstavljaju konceptu „trojkaške“ BiH kao (navodno) jedinstvene, demokratske, građanske, multikulturne i, pre svega, proevropske i proatlantske BiH
• To je cilj koji nije bilo moguće ostvariti ni po cenu rata, a ni kroz tendenciozne, objektivno antidejstonske manipulacije tokom posleratnog perioda… Sadašnje pokratanje ofanzive na Dodika, ali ne samo Dodika, novi je pokušaj da se taj san ostvari, pri čemu hajkači veruju da je došlo njihovih pet minuta, ali i da bi mogli brzo proći. Zato se njima i njihovim pokroviteljima sa Zapada žuri i zato pomno, u igri ganje i žmurke, prate rute i satnice Dodikovih letova

Kad sam bio mali, često sam zimovao u Dubrovniku. Tu je obično dolazilo i mnogo dece iz Sarajeva i, nešto manje, Zagreba.

Zajedno smo se, naravno, igrali raznih igara. Najomiljenije nam je igrati se šuge. Uz veselu graju, trčali smo i jurili se do iznemoglosti. Poneko bi i pao, odrao kolena, ali se po pravilu veoma brzo vraćao u igru, bez suza u očima.

Primetili smo da tu našu omiljenu igru ne nazivamo na isti način. Mi iz Beograda zvali smo je „šuge“, male Sarajlije „ganje“, a Zagrepčani „lovice“.

Druga veoma zastupljena zabava bila nam je igranje „žmurke“ ili, kako su naši drugovi iz Hrvatske govorili, „skrivača“…

Ova jezička raznovrsnost nije predstavljala nikakvu prepreku ili smetnju u sporazumevanju, jer smo znali ono najvažnije, da je reč o istim igrama, sa istovetnim pravilima i da ih igramo zajedno, sa ciljem da se razonodimo, a ne da pobedimo ostale učesnike ili, ne daj Bože, da im nekako naudimo.

Setih se tih bezbrižnih dana iz vremena za koja je danas politički uglavnom korektno reći da su bila loša i nepravedna. Povod za prisećanje je nemio igrokaz koji nam odskora iz dana u dana uprizoravaju odrasli igrači ganje i žmurke, pri čemu ostrašćena horda progonitelja juri jednog čoveka, kome se, po potrebi, pridodaje još poneki, a on, posle brojanja do deset, a i bez brojanja, kao igrač žmurke, nastoji umaći svojim progoniteljima opasnih namera. Igra ganje mu je nametnuta, a žmurke egzistencijalno iznuđena.

Sve zajedno deluje neodoljivo nisko, bedno i moralo bi biti nedostojno ljudi koji se izdaju za političare, visoke funkcionere, pravnike i dilomate. Ali, ne lezi vraže, za aktere sarajevske ganje, pretvorene u nesmiljenu hajku, poput one iz glasovitog Lalićevog romana, potera za predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom i njegovim najbližim saradnicima, doživljava se i tumači kao sveta misija borbe dobra protiv zla i opravdani, učinkoviti modus operandi za ostvarivanje njihove vizije jedinstvene, demokratske i funkcionalne Bosne i Hercegovine.

Milorad Dodik je već poodavno prava negativna opsesija onih sarajevskih političara koji sebe nazivaju „probosanskim snagama“. Ni pas s maslom ne bi izjeo sve ono što su o njemu godinama javno izgovarili, slikajući na taj način svoje političke i ljudske autoportrete. Bolesno fiksirani na njegovu pojavu, sad su poverovali da u ovom, kako veruju, poslednjem krugu ganje, imaju u rukama (prividno) pravne adute i instrumente legalne i legitimne sile, kojim ga, uz pomoć sa strane, uključujući ovoga puta i deo opozicije iz Republike Srpske, mogu konačno isključiti iz političke igre, pa čak i iz uživanja građanske i lične slobode.

Zlurado, gotovo sladostrasno, najglasniji predstavnici onog bošnjačkog političkog i intelektualnog Sarajeva, koje predstavlja tzv. „Trojka“, ređaju se u emisijama probosanskih medija i, nadmoćno i ironično se nadgornjavajući u neukusnim duhovitostima, izlivaju svoju mržnju prema (još uvek) lideru srpskog naroda u BiH.

Svome političkom protivniku ne samo da odriču pravo na drugačije mišljenje i delovanje u naskladu sa modelom državnog uređenja BiH, kakvo još od Dejtona, a suštinski i pre njega, žele da nametnu, već su ga demonizovali, groteskno optužili za nepoštovanje odluka tzv. „visokog predstavnika“ Kristijana Šmita, nesposobnog gaulajtera bez ugleda i u zemlji koja ga je poslala da maltretira BiH, osudili na skandaloznom jednonacionalnom sudu bez legitimiteta, zahtevali da bude priveden u njihov Šeher, a najzad raspisali i poternicu za njim, zahtevajući da to isto učini i Interpol.

Tako je to kad se odrasle Sarajlije zaigraju ganje koja više nije ni šuga, a ni lovica, već progon, do uništenja onoga koji im najviše smeta u sprovođenju određene linije politike kao „rata drugim sredstvima“, projekta koji se, uz pomoć dela tzv. „međunarodne zajednice“, dosledno i uporno sprovodi još od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a čemu je Milorad Dodik, sa onima koji ga podržavaju, rešio da se snažno i konkretno suprotstavi.

Milorad Dodik svakako nije neprikosnoven, a ni anđeo. Nema sumnje da se načinu njegovog političkog delovanja i stilu ponašanja mogu učiniti ozbiljne primedbe, kao, uostalom, svakom protagonisti u društvenoj areni, ali je pokušaj ovakvog besomučnog obračuna bez presedana, čak i u bosanskom “političkom loncu“, nešto izuzetno. Nešto što, i ako bi privremeno uspelo, ne može, srednjoročno i, pogotovo, dugoročno doneti ništa dobro.

Postoji jedna arapska izreka koja kaže: „Sve se može postići silom, sem – voli me, čoveče“. Iako u ovoj ganji posredno sudeluju i neki od onih čiji narod tu igru naziva šuge, lideri opozicije iz Republike Srbije, za koje se najavljuje da će početkom aprila potpisati koalicioni sporazum sa „Trojkom“ i HDZ-om, kako bi se omogućilo funkcionisanje zajedničkih organa BiH bez predstavnika SNSD, sve je to poprilično šugavo i sumnjive trajnosti.

Projekat Dodikovih progonitelja nikako ne treba potcenjivati, jer se on već poduže osmišljava i sprovodi, kako u Sarajevu, diplomatskim krugovima prestonice i van BiH, uz korišćenje međunarodne konjunkture stvorene ratom u Ukrajini i određenim regionalnim pomeranjima.

Predsednik Republike Srpske je očigledno u nezavidnom položaju i prinuđen ja da sa svojim političkim dželatima, pored ispoljavanja odlučnosti, igra i žmurke. Nije on bez aduta, iako bi tako moglo izgledati, pogotovo ukoliko se čovek osloni isključivo na velikobosanske medije i propagandu. A ti mediji su pali nečuveno nisko i svojim izveštajima i priželjkivanja bez ikakvog samopoštovanja priznaju koliko im je taj čovek koga sateruju u ćošak bitan van svih racionalnih proporcija.

Svaki Dodikov korak se prati, kao da je reč o lovu na nekog nacističkog zločinca, međunarodnog teroristu ili višestrukog ubicu. Posebno ih intrigira njegovo prelaženje republičkih granica, iako bi, na osnovu njihovih fermana morao biti uhapšen.

Dodikov put u Izrael toliko je protivrečno interpretiran da se mogao steći utisak da uopšte tamo nije bio, a ako je ipak bio, da su ga tamošnji domaćini grubo ponizili. Ali je bio. I to nesnosno smeta njegovim tamničarima in spe…

Evo jednog izveštaja ilustrativnog za stepen patološke bošnjačke opsednutosti predsednikom Rapublike Srpske i njegovim kretanjem u nametnutoj mu igri žmurke: „Avion Vlade bosanskohercegovačkog entiteta Republike Srpske (RS), koji je poleteo sinoć iz Tel Aviva, s aerodroma Ben Gurion u 21.32, sleteo je na beogradski aerodrom u 1.20, objavili su sarajevski mediji, pozivajući se na podatke stranice ADSBexchange, koja u realnom vremenu prati globalni vazdušni saobraćaj. Kako su naveli, u tom avionu bio je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, koji je napustio Izrael pre nego što je Interpol doneo odluku o raspisivanju međunarodne poternice za njim. Dodik je boravio na Konferenciji o borbi protiv antisemitizma u Jerusalimu, a izraelski mediji su juče posle podne objavili su da su mu izraelski zvaničnici, posle zahteva Suda BiH da Interpol raspiše međunarodnu poternicu, sugerisali da napusti taj događaj. Dodik je ranije najavio da se u BiH vraća sledeće sedmice“.

Kakva histerična ažurnost i preciznost! Dodik bi zaista morao biti polaskan. Tako se ne prate ni letovi Volodimira Zelenskog.

Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka na njemu svoj strag pokaže. Izreka čija je istinitost hiljadama puta potvrđena.

Hajka na Milorada Dodika i na članove SNSD otkrila je duboke pukotine koje se već poduže zapažaju u bošnjačkom društvenom i političkom korpusu. Naime, u sklopu akcije da se na nivou sve manje dejtonske BiH uspostavi „proevropska i proatlantska“ koalicija na meti probosanskih građanističkih snaga našao se i Dodikov arhidušmanin (neki kažu: realni saveznik) Bakir Izetbegović. On je, zajedno sa objektivno najjačom bošnjačkom strankom SDA, ispao iz svih kombinacija (kao i Dodik!).

Ako ostavimo po strani peripetije koje je sinu autora „Islamske deklaracije“ donela i donosi mu afera, odnosno slučaj njegove ambiciozne žene Sebije, a u vezi sa osporavanjem njene medicinske stručnosti, koja se u bosanskohercegovačkoj javnosti protegla u pravu sagu, a Bakir se u svemu nije baš najbolje snašao, lider SDA trpi sve oštrije kritike nadobudnih „trojkaša“ i njihovih pristalica u medijima i među intelektualcima. Prozivaju ga i pojedini poznati članovi njegove partije.

Ovo pokazuje da se sistematski nastoji potisnuti koncept dejtonske BiH kao zajednice triju konstitutivnih naroda, pa i sam pojam konstitutivnog naroda, od kojeg ni Dodik, a ni Izetbegović, bez obzira na sve razlike koje ih dele, ne mogu i ne žele principijelno odstupiti.

Prve slobodne izbore u BiH, kao što je poznato, ubedljivo su dobile tzv. „nacionalne stranke“ (SDA, SDS, HDZ). One su i formirale prvu postizbornu koaliciju koja iz više razloga nije mogla biti dugog veka. Usledio je i građanski i međunacionalni rat, u vojnom, ali, pokazalo se, ne i političkom pogledu okončan Dejtonskim sporazumom. U međuvremenu, SNSD je od SDS preuzeo ulogu nacionalne stranke srpskog naroda, iako se SDS nominalno nikada nije odrekla nacionalnog predznaka i opredeljenja, ali je put ostvarivanja nacionalnih interesa počela da sagledava na prilično relativizovan način. HDZ je ostao vodeća partija hrvatskog naroda, ali uz karakteristično manevrisanje i rezervisanost u svemu što nije neposredni hrvatski interes, za šta, pored istorijske navike, postoje i shvatljivi razlozi, s obzirom na malobrojnost i izrazito nepovoljan položaj Hrvata u Federaciji, kao i činjenice da im Bošnjaci faktički biraju člana tročlanog Predsedništva.

Najava da će HDZ ipak stupiti u koaliciju sa bošnjačkim i srpskim partijama koje se zalažu za eliminisanje Dodikovog većinskog SNSD iz procesa političkog odlučivanja potvrđuje doslednost hrvatskog već poslovičnog nagodbenjaštva, i to ne samo u bosanskom ambijentu. Dijalektika ganje i žmurke ne odigrava se samo između sarajevskih hajkača i Milorada Dodika, sa nekoliko saradnika, već je očigledno mnogo šire postavljena partija, u kojoj bi morali biti, na ovaj ili onaj način, iz politike odstranjeni svi oni koji se suprotstavljaju konceptu „trojkaške“ BiH kao (navodno) jedinstvene, demokratske, građanske, multikulturne i, pre svega, proevropske i proatlantske BiH.

To je cilj koji nije bilo moguće ostvariti ni po cenu rata, a ni kroz tendenciozne, objektivno antidejstonske manipulacije tokom posleratnog perioda. Svima onima koji bi želeli da u sažetom vidu sagledaju u čemu je sve, recimo, po oceni radikalnih „probosanskih snaga“ snishodljivo (prema Srbima i Hrvatima) i izdajnički grešio Bakir Izetbegović (a bogme i njegov čuveni Babo i cela SDA) preporučujem da pažljivo, ako treba i više puta, preslušaju neuobičajeno žestoko obraćanje Senada Hadžifejzovića, kojim je odgovorio na Izetbegovićevu optužbu da je ova ikona sarajevskog novinarstva u svojim dijaloškim emisijama snishodljiva prema Srbima, Srbijancima i Hrvatima, dok Izetbegovića navodno sistematski onemogućava da kaže ono što je naumio.

Hadžifejzovićev obračun sa Izetbegovićem predstavlja rekapitulaciju, po tačkama, ukupne frustracije (veliko)bosanskih nadnacionalista neuspehom u uspostavljanju za njih jedinog pravičnog poretka u kome bi oni bili „gazde u Bosni“. Ovaj gnevni solilokvij zaslužuje zasebnu analizu.

Sadašnje pokratanje ofanzive na Dodika, ali ne samo Dodika, novi je pokušaj da se taj san ostvari, pri čemu hajkači veruju da je došlo njihovih pet minuta, ali i da bi mogli brzo proći. Zato se njima i njihovim pokroviteljima sa Zapada žuri i zato pomno, u igri ganje i žmurke, prate rute i satnice Dodikovih letova.

Opet smo na početku devedesetih. U pamet se, Srbi. Svi Srbi!