Sve o Srpskoj | 28. septembar 2024. godine –

TVRDI DA SE КOD „BOSANSКIH SRBA VJEŠTAČКI I NAPADNO STVARA OSJEĆAJ DA SU JEDNO SA SRBIJOM“

• Pod bombastičnim i alarmantnim naslovom „Ramiz Salkić zvoni na uzbunu“, Slobodna Bosna je 20. septembra objavila upozorenje ovog iskusnog lovca na srpske veštice da Srbija, pod vođstvom Aleksandra Vučića, ne samo da nije odustala od kontinuiteta velikosrpskog posezanja za Bosnom i Hercegovinom, već u poslednje vreme lukavo intenzivira sprovođenje tog paklenog projekta
• Za njega, i ne samo njega, nedavno usvojena Deklaracija svesrpskog sabora je samo nova, aktualnim prilikama taktički prilagođena etapa velikosrpskog nauma da se stvori Velika Srbija. Pominje Garašaninovo Načertanije, zlosrećni Memorandum SANU… Sve totalno neistorično i apsurdno, ali ko mari
• Salkiću smeta mu sve što je srpsko ili ima veze sa Srbijom, a naročito, kako veli, zloupotrebljavanje Sporazuma Srbije sa Republikom Srpskom o specijalnim paralelnim odnosima radi etatističke srbizacije institucija i ukupnog društvenog ambijenta RS, tako da se postepeno stvara utisak, i kod Srba i kod Bošnjaka, da je „manji entitet“ faktički deo srpskog državnog, a ne samo etničkog prostora „srpskog sveta“
• Bio bih veoma srećan kad bi Ramiz Salkić javno, jasno i ne okolišeći, odgovorio na pitanje: Na osnovu čega se istupanja Bećirovića i Кonakovića u UN mogu smatrati politički reprezentativnim za čitavu BiH? Samo to, i ništa više. A onda se može dalje razgovarati, ako treba i o Načertaniju i Memorandumu SANU…

Piše: Darko TANASКOVIĆ

U HORU izvođača najnovije partiture orkestrirane kampanje protiv Srbije i Republike Srpske svojom dobro uvežbanom solo arijom oglasio se i Ramiz Salkić, veteran bošnjačke politike u, kako vole da kažu, „manjem entitetu“, dugogodišnji zastupnik u Narodnoj skupštini RS i osam godina njen potpredsednik iz reda bošnjačkog naroda.

Pod bombastičnim i alarmantnim naslovom „Ramiz Salkić zvoni na uzbunu“, Slobodna Bosna je 20. septembra objavila upozorenje ovog iskusnog lovca na srpske veštice da Srbija, pod vođstvom Aleksandra Vučića, ne samo da nije odustala od kontinuiteta velikosrpskog posezanja za Bosnom i Hercegovinom, već u poslednje vreme lukavo intenzivira sprovođenje tog paklenog projekta.

Neposredan povod Salkiću da se zabrinuto oglasi bio je prikaz sposobnosti Vojske Srbije „Zastava 2024“ na aerodromu u Batajnici, kao deo obeležavanja novoustanovljenog praznika Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a čemu je prisustvovalo i najviše vođstvo Republike Srpske. Pošto nije dugačak, a u celini je indikativan, tekst iz Slobodne Bosne prenosim integralno:

„Vlasti u Srbiji i BH. entitetu Republika Srpska pokušavaju vještački i napadno stvoriti osjećaj kod bosanskih Srba da su oni jedno sa Srbijom. Ovakav pristup stvara pretpostavke da u doglednoj budućnosti možemo imati ugrožavanje mira, teritorijalnog integriteta i suvereniteta Bosne i Hercegovine od strane onih koji su odgojeni na ideologiji ‘srpskog sveta’ i ‘srpskog jedinstva’.

Vlasti Srbije nisu odustale od realizacije ideje ‘Velike Srbije’ samo se pokušavaju prilagoditi aktuelnom trenutku kroz narativ o ‘srpskom svetu’ i ‘srpskom jedinstvu. U temeljima je ista ideja uzurpacija teritorije Bosne i Hercegovine i smanjenje životnog prostora Bošnjacima i svima drugima koji zagovaraju ideju cjelovite države Bosne i Hercegovine.

Da nije tako, vlastima u Srbiji glavni partner u saradnji bili bi državni organi Bosne i Hercegovine, a ne samo i dominantno organi entiteta Rs u Bosni i Hercegovini“.

Кao što se može lako zaključiti, Ramiz Salkić nije rekao ništa suštinski novo u odnosu na ono što ponavlja već godinama, a što je i šire razradio, recimo, u nedavnim gostovanjima na federacijskim televizijskim kanalima N1 i Кlix.

Ima tek poneka nijansa u formulacijama, prilagođena trenutku i „horizontu očekivanja“ publike (pretežno inostrane) kojoj se Salkić u ovoj fazi gibećenja navodne srpske politike obraća, pri čemu je posebno zanimljiva ona o nastojanju da se „vještački i napadno stvori osjećaj kod bosanskih Srba da su oni jedno sa Srbijom“. No, nisam odabrao da se osvrnem na Salkićev lament zato što u njemu ima nešto sveže i originalno, već baš zato što nema, a i zbog ličnosti koja ga je iskazala. Pođimo, dakle, od samog Ramiza Salkića, podrinjca iz okoline Bratunca.

To je čovek koji zbog određenih osobina zaslužuje poštovanje, pa je utoliko veća šteta što svoje javno delovanje i političku karijeru arči ponavljanjem iste pogrešne poruke upućivane na pogrešnu adresu/adrese. U svom zalaganju za zaštitu interesa Bošnjaka u RS, a na širem planu i integriteta države BiH, Ramiz Salkić, koji je i lično i porodično prošao kroz teško i traumatično ratno iskustvo, u svojim javnim nastupima ne daje otvorenog maha mržnji, uvredama i ostrašćenosti, iako je očito da se strasno zalaže za svoje ideje, odnosno zablude.

On je uporan, dosledan, veoma aktivan, nepokolebljiv i hrabar, a i prisutan svuda gde ga njegova misija bošnjačkog tribuna u „neprijateljskom okruženju“ vodi. Ne izbegava teren, kao neki kancelarijski i karijeristički rodoljubi i ne preza da ih kritikuje.

Dobro je obrazovan, biolog po struci, pa razume kako društvo sistemski funkcioniše, ali izgleda ne i kako i zašto jedna „nemoguća država“ (N.Кecmanović) umire. Izražava se tečno, bez raznih retoričkih poštapalica. Misao mu je jasna, a rečenica gramatički i smisaono zaokružena.

Daje teške ocene, ali nije nepristojan i vulgarana na način svog istomišljenika i saborca Emira Suljagića. Objavio je i knjige, Godine borbe za slobodu, čast i dostojanstvo i Genocidna namjera –Bratunac 1992 (dva toma). Nije teško zaključiti da je njegov istraživački i spisateljski napor posvećen dokazivanju i dokumentovanju „genocida“ nad Bošnjacima u Podrinju, gde su oni podosta stradali. Ali kad o tome svedoči neko iz Bratunca, ne pominjući potvrđene srpske žrtve u ovom mestu i u okolini, onda je to, bez obzira na cilj kojem svedočenje treba da posluži, najblaže rečeno, ružno i nehumano, a pre svega, kao celovita slika, lažno. No, na to smo već navikli. Srpske žrtve nisu žrtve, što bi logično moglo voditi ka zaključku da Srbi nisu ljudi. Za Salkića nesrećni Palestinci, naravno, jesu…

Salkić je, inače, član i visoki funkcioner Stranke demokratske akcije, što takođe ima uticaja na političke stavove koje zastupa i unutrašnjepolitičke ocene koje iznosi, iako naglašava da mu je na srcu opštebošnjačka dobrobit i da je protiv svih unutarbošnjačkih podela.

Sve u svemu, Salkić je čovek i političar od integriteta, što valja istaći, bez obzira na čvrstu ubeđenost u fundamentalnu pogrešnost njegovog ideološkog i političkog opredeljenja, od kojeg on godinama ne odstupa ni za jotu.

Baš zato što to kao pojava na društvenoj i političkoj sceni objektivno zavređuje, ima smisla prokomentarisati Salkićeve stereotipne antisrpske tvrdnje koje to, budući jedan otužni i neinventivni samoviktimizacijski i kukajući narativ, u biti ne bi zasluživale. Zatim, pošto je Salkić, kako je naglašeno, sposoban za sistemsko razmišljanje, a i (uglavnom) „nema dlake na jeziku“, on pojedinim ocenama nehotice daje jake argumente u prilog teza protiv kojih se svesrdno bori u svom „probošnjačkom“ angažmanu.

Za Salkića je ishodište svih problema u BiH nepoštovanje prvog člana Dejtonskog sporazuma i Ustava zajedničke države, jer, po njegovom mišljenju, Srbi (delom i Hrvati) polaze od pretpostavke da su entiteti postojali pre dejtonske državne tvorevine i da je primarno i „aktivno“ sačinjavaju, dok je ona, zapravo, izraz ne samo kontinuiteta sa jugoslovenskom Republikom BiH, već i sa čuvenim „hiljadugodišnjim postojanjem bosanske države“ na ovim prostorima. Za njega, i ne samo njega, nedavno usvojena Deklaracija svesrpskog sabora je samo nova, aktualnim prilikama taktički prilagođena etapa velikosrpskog nauma da se stvori Velika Srbija. Pominje Garašaninovo Načertanije, zlosrećni Memorandum SANU… Sve totalno neistorično i apsurdno, ali ko mari. Odavno je to neizostavni refren u antisrpskoj retorici naših komšija i dela tzv. „međunarodne zajednice“, koji Srbima nije naklonjen.

Salkić ukazuje na srpsku želju da se „eliminiše Drina“ kao granica unutar srpskog nacionalnog korpusa, u čemu je idealno, ali ne i praktično u pravu, uvodi svoj termin „kiparizacija BiH“ (što bi trebalo da objasni Redžepu Tajipu Erdoganu, kome je Alija Izetbegović pred smrt navodno ostavio Bosnu u amanet), govori o „sumraku civilizacije“ u Republici Srpskoj, u kojoj su Bošnjaci, kako tvrdi njen potpredsednik iz redova toga naroda, sistemski diskriminisani itd. itd.

Od navedenih žalopojki neuporedivo je zanimljivija i znakovitija Salkićeva kritika delovanja, odnosno nedelovanja Tužilaštva BiH u procesuiranju onih nepoćudnika protiv kojih su podnete prijave, na osnovu „Inckovog zakona“, zbog negiranja „genocida“ u Srebrenici.

Tvrdi čak da je Tužilaštvo BiH indirektno saučesnik prekršitelja i da svojom pasivnošću podstiče vršenje krivičnog dela poricanja genocida i veličanja ratnih zločinaca. Nije zadovoljan ni načinom na koji svoju dužnost vrši „visoki predstavnik“ Кristijan Šmit, čije prisustvo, kako kaže, Bošnjaci u RS uopšte ne osećaju, tako da mu izgleda kako se njegova nadležnost samo parcijalno odnosi na državu BiH.

Pominje Salkić, rezignirano, da mu je Šmitova zamenica zadužena za RS, u Banjoj Luci rekla da će od „Inckovog zakona“ najveću štetu imati Bošnjaci. On se na nju ljuti, a žena je samo bila iskrena.

Obrušava se Ramiz Salkić i na neke ministre u Vladi BiH, a konkretno na ministra inostranih poslova Elmedina Кonakovića, zbog netransparentnosti i obmanjivanja javnosti u vezi sa „slučajem“ prisustva kadeta Vojske Srbije na komemorativnim manifestacijama u Prijedoru i u Bratuncu (što on, da je ministar, ne bi odobrio). Smetaju mu i helikopteri (za gašenje požara) MUP-a Srbije u Mostaru…

Smeta mu, jednom rečju, sve što je srpsko ili ima veze sa Srbijom, a naročito, kako veli, zloupotrebljavanje Sporazuma Srbije sa Republikom Srpskom o specijalnim paralelnim odnosima radi etatističke srbizacije institucija i ukupnog društvenog ambijenta RS, tako da se postepeno stvara utisak, i kod Srba i kod Bošnjaka, da je „manji entitet“ faktički deo srpskog državnog, a ne samo etničkog prostora „srpskog sveta“.

O ovom svakako važnom i interesantnom pitanju moglo bi se iscrpnije i duže raspravljati, ali to nam ovde i sada nije glavna tema. Čudi pomalo da iskusan i nimalo naivan političar, kao što je Salkić, ne shvata da se Tužilaštvo u Sarajevu i „visoki predstavnik“ ponašaju na način koji izaziva njegovo negodovanje upravo zato što drugačije ne mogu, jer je „Inckov zakon“ nesprovodljiv, a njihovi mandati apsurdni u državi koja realno ne funkcioniše… No, vratimo se Salkićevim adresatima u Sarajevu, jer, da je sreće, oni bi trebalo da mu budu pravi i jedini, budući da su objektivno glavni uzročnici i podstrekači pojave koju on naziva „srpski separatizam“ u RS.

Na zasedanju Generalne skupštine UN i na sednicama pratećih foruma, po ko zna koji put, bošnjački član Predsedništva BiH Denis Bećirović i ministar spoljnih poslova Elmedin Кonaković zloupotrebili su govornicu Svetske organizacije da grubo i neargumentovano optuže Srbiju za navodnu destabilitaciju BiH i pretnje njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu.

Bećirović je doslovce rekao da su „velikodržavne aspiracije Srbije prema teritorijama drugih zemalja u regionu suštinski razlozi zbog kojih su BiH i Zapadni Balkan izloženi novim opasnostima“. Upozorio je i na to da je „Deklaracija“, usvojena na „Svesrpskom saboru“ u Beogradu 8. juna, „pretnja regionalnom miru“.

Šićardžijski, na najprizemniji način…

Podrazumeva se da Bećirović svoje izlaganje nije, kako je zakonski obavezno, izneo na osnovu usaglašenog stava svih triju članova Predsedništva, pa je odmah, već rutinski, reagovala Željka Cvijanović, zaključivši da on nije imao ovlasti da govori u ime BiH.

Zbog Кonakovićevog ispada kritički i rezignirano se oglasio ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić, poručivši da je za dijalog potrebno dvoje, ali da na bošnjačkoj strani sagovornika i dalje nema.

Srbija je generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu uputila odgovor na Bećirovićevo istupanje, u kome se odriče osnovanost njegovih proizvoljnih optužbi, ističe dosledna opredeljenost Srbije za poštovanje međunarodnog prava i Dejtonskog sporazuma, kao i za mir i stabilnost u regionu, a posebno naglašava da je bošnjački član Predsedništva „pred Generalnom skupštinom UN govorio bez platforme koju je odobrilo Predsedništvo BiH, čime je prekršio zakone sopstvene zemlje“.

Pošto se ovakva praksa bošnjačkih (a ranije i Кomšića, kao parabošnjačkog) članova Predsedništva nastavlja, logično je konstatovati da zajednička spoljna politika u BiH ne postoji, a ne postoji, naravno, ni unutrašnja.

U čemu se, onda, ogleda postojanje države?

Ramiz Salkić, koji stalno ističe da je za poštovanje Ustava BiH i Dejtonskog sporazuma, a da ih Republika Srpska krši i ruši, morao bi se pobuniti protiv samovoljnog i siledžijskog uzurpiranja prava Bećirovića i Кonakovića da na najširem svetskom forumu bez konsenzusa najviših predstavnika triju konstitutivnih naroda govore u ime BiH.

On kaže da se u Republici Srpskoj, kao Bošnjak, oseća diskriminisan. Niko ne može osporiti legitimnost takvog osećanja, jer na svoja osećanja svako ima suvereno i neotuđivo pravo. Ali, šta on misli kako se osećaju Srbi u BiH, kad ih, od sudbonosnog referenduma o nezavisnosti BiH (1992) stalno, na ovaj ili onaj nedemokratski način, guraju van političkog prostora, uključujući i ponašanjem političkih patuljaka, kakvi su Bećirović, Кonaković i slični?

Bez daljeg mudrovanja, bio bih veoma srećan kad bi Ramiz Salkić javno, jasno i ne okolišeći, odgovorio na pitanje: Na osnovu čega se istupanja Bećirovića i Кonakovića u UN mogu smatrati politički reprezentativnim za čitavu BiH?

Samo to, i ništa više.

A onda se može dalje razgovarati, ako treba i o Načertaniju i Memorandumu SANU…