Dušan Proroković | 05.12.2025.g. – Autorizovano izlaganje na tribini „Nova faza odnosa u BiH: šta stoji iza dogovora Vašingtona i Dodika?“, održanoj 26.11.2025. u Pres centru UNS-a –

Savet bezbednosti UN jednoglasno je usvojio 31. oktobra 2025. godine Rezoluciju 2795 kojom se produžava mandat vojne misije predvođene Evropskom unijom za stabilizaciju Bosne i Hercegovine (EuropeanUnion-ledStabilizationForceinBosniaandHerzegovina). Dokument štur po sadržaju i kratak po formi govori da će EUFOR još godinu dana pomagati u sprovođenju vojnih aspekata koji se tiču međuentitetske granice i srodnih pitanja vezanih za Dejtonski sporazum. Reklo bi se kako je ova odluka rutinska i da ne zaslužuje opsežniju analizu, no ako se u obzir uzmu i prateća izlaganja predstavnika stalnih i nestalnih članica Saveta bezbednosti, ispostavlja se da prisustvujemo oblikovanju neke nove realnosti. Najzanimljivija stvar je odnos između SAD i evropskih država, koji poprima drugačiji karakter nego ranije. Sa strane SAD istaknuto je da su sankcije zvaničnicima Republike Srpske ukinute u cilju deeskalacije, kao i da se više neće težiti „teškoj međunarodnoj intervenciji“. Ovakav stav korespondira sa ranijim najavama direktorke američke Nacionalne obaveštajne agencije Tulsi Galbard o promeni kursa i završetku intervencionističke spoljne politike. Paradoks je u tome što se od strane evropske trojke ili „koalicije voljnih“ EUFOR doživljava sasvim suprotno – kao instrument za vođenje intervencionističke politike u BiH. EUFOR je, dakle, dobio produženje mandata, a kako će to svoje ovlašćenje u narednih godinu dana koristiti ostaje otvoreno. U određenoj meri, to će dalje zavisiti od strategije EU i rukovođenja Velike Britanije, Francuske i Nemačke hibridnim ratom protiv Rusije. Za sada, primetno je da se za potrebe vođenja intervencionističke politike sa njihove strane insistira na održavanju funkcije Visokog predstavnika, odnosno da bi ukidanje te funkcije, a što je ponovo zahtevao predstavnik Rusije, najverovatnije predstavljalo i početak kraja misije EUFOR-a. Kada je reč o stavu Rusije pored kritike „očigledne antisrpske pristrasnosti“ političkog Zapada, još je pomenuto i „uskraćivanje prava bosanskim Hrvatima na legitimnom predstavljanju u vladajućim strukturama“. Bez ikakve dileme, to se odnosi na već kontinualne izbore Željka Komšića u Predsedništvo BiH zahvaljujući bošnjačkim glasovima. Poznat je primer iz Kalesije u kojoj prema rezultatima popisa živi 20 Hrvata, a Komšić je na poslednjim izborima osvojio 2559 glasova. Bez obzira na to, Željko Komšić se takođe obratio na zasedanju Saveta bezbednosti i to kao predsedavajući Predsedništva, što je još jedan paradoks.

U svakom slučaju, dalji odnos prema uveliko delegitimizovanoj Kancelariji Visokog predstavnika, ali i prema ulozi EUFOR-a determinisaće u velikoj meri i različiti pogledi SAD i evropske koalicije voljnih. Na te poglede svakako će uticati razvoj situacije iz šireg, kontinentalnog bezbednosnog okruženja i situacija u Ukrajini. Iz te perspektive posmatrano, čini se kako u ovom trenutku EU doživljava sebe kao političko krilo NATO, dok administracija Donalda Trampa posmatra NATO kao vojno krilo EU. Suštinski, do razilaženja između Brisela i Vašingtona dolazi zbog suprotstavljenih percepcija, a te percepcije određuju strateški ciljevi jednih i drugih. Trampova administracija posvećena je pokušajima održavanja američke dominacije u globalnim okvirima u oblastima koje su za njih strateške i na pitanjima koja još uvek mogu koristiti za tu svrhu, poput recimo upravljanja tržištem nafte. Geopolitički, sada je već očigledno da se Kina doživljava kao najveći suparnik, pa se i fokus stavlja na indo-pacifički makroregion. Za London, Pariz i Berlin goruća su pitanja sasvim drugačijeg karaktera, povezana sa rapidnim smanjenjem konkurentnosti na globalnom tržištu i posledičnoj ekonomskoj krizi čije posledice se sve više osećaju, a što se geopolitike tiče tu se ništa drugo ne vidi sem Ukrajine. U ovom kontekstu, Tramp bi partnerstvo sa Evropom verovatno uslovio zajedničkim nastupom u indo-pacifičkom arealu, za šta u ovim okolnostima nema ni zainteresovanosti ni potencijala u Evropi. Sa druge strane, Evropa bi pristala na svaku vrstu američkih uslovljavanja samo da dobije bezrezervnu i neograničenu podršku po pitanju Ukrajine, što u ovim okolnostima nije moguće pošto se ta stvar u Vašingtonu tretira kao čisti trošak i konflikt sa vrlo neizvesnim krajem.

Od daljeg oblikovanja ovih transatlantskih relacija, već se pokazalo, mnogo toga zavisi i u Bosni i Hercegovini, a to će se odraziti kako na pitanje opstanka Kanceparije Visokog predstavnika, tako i na ulogu EUFOR – a. Nije uopšte isključeno da će neusaglašenost strateških usmerenja SAD i vodećih evropskih dražava uticati na dalju delegitimizaciju međunarodnih institucija i platformi u Bosni i Hercegovini, mada nije ni isključeno da se EU na to neće obazirati, odnosno da će nastaviti sa zahtevima da se izvrše ustavne promene i dedejtonizuje BiH. Delegitimizovane međunarodne institucije i platforme, uz to još delimično i sa osporenim legalnim statusom, ne mogu služiti implementaciji ekstremne intervencionističke politike, gotovo je izvesno da u stanju u kakvom se nalazi i bez američke podrške EU i nije sposobna da vodi bilo kakvu intervencionistističku politiku bilo gde u svetu, ali sudeći po stavovima predstavnika članica EU na poslednjoj sednici SB UN njihova procena situacije je sasvim drugačija. Dogovor Vašingtona i Milorada Dodika jeste utiranje puta ka deeskalaciji preko amortizacije efekata suludih poteza „koalicije voljnih“ usmerenih ka produžavanju intervencionizma. Međutim, sa pokušajima da se artikuliše intervencionizam još uvek nije završeno, niti su odluke Kristijana Šmita iz 2025. godine bili poslednji suludi potezi međunarodnih predstavnika u BiH. Zbog toga, najverovatnije je da nas sve do održavanja redovnih izbora u jesen 2026. godine očekuje nastavak tekuće agonije, sa mnogo priče o evroperspektivi BiH, pritisaka usmerenih ka ustavnim promenama, ali i nemogućnosti da se te priče značajnije ukorene u celokupnoj B-H javnosti i nesposobnosti da se pritisak manifestuje konkretnim političkim ustupcima.