У Београду је данас одржана промоцији споменице „80 година ћутања – усташки злочини на Раковцу и у Јеловцима 1943-2023“ и истоименог документарног филма у организацији Борачке организације Пале и уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

На промоцији у Прес центру УНС-а о филму и књизи су говорили шеф Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић, предсједник Предсједништва Борачке организације Пале Јасна Лазаревић Гавриловић, историчар и коаутор споменице Лазар Шкобо и режисер филма Бошко Крљаш.

У оквиру промоције приказан је филм о злочину, у којем је усташка Црна легија под командом Фрање Судара од 11. до 16. новембра 1943. године на најсвирепији начин ликвидирала 325 српских цивила са Раковца, из Јеловаца и околних села општине Пале.

Говорећи о књизи и филму, који су посвећени жртвама усташког покоља у паљанском крају, какав на том подручју није виђен никада прије, а ни послије тога, Цицовић је истакао да је данашња промоција споменице и документарца о страдању српских цивила у општини Пале у Другом свјетском рату достојан и достојанствен начин да се искаже жал за мртвима и поштовање њихове жртве.

Према његовом увјерењу, ово је прави пут и начин да се шира јавност упозна са злочинима на подручју општине Пале, на Раковцу и у Јеловцима, гдје су усташе на монструзан начин 1943. године за само неколико дана убиле 325 цивила, а међу њима и 143 дјеце до 14 година старости.

„Потрудимо се да упознамо своју историју пуну страдања и одбране. Ако је као народ не знамо и ако не нађемо начина да је пренесемо на генерације које ће доћи послије нас, ризикујемо да се све то и њима понови“, поручио је Цицовић.

Гавриловићева је у име паљанске борачке организације захвалила општини Пале на финансијској подршци у штампању књиге и снимању филма и Представништву Републике Српске у Србији у организацији данашње промоције у Београду.

Говорећи о осам деценија ћутања о стравичном злочину, она је указала да до прије двије године ни већина рођених Паљана није знала за постојање споменика жртвама покоља у Раковцу, међу којима је и 40 дјеце до 14 година старости, који су живи спаљени.

„Заборавом смо убијали жртве пo други пут, а кажу да је заборав још већи злочин од оног који је почињен. Ми смо као народ претрпили геноцид у НДХ. На то морамо стално да указујемо зато што смо заборавом ових злочина доведени у ситуацију да нам се понови и треће масовно страдање у 20. вијеку. Али, у одбрамбено-отаџбинском рату смо имали своју Војску Републике Српске, која нас је одбранила, па смо страдали у много мањој мјери него у ранијим ратовима“, истакла је Гавриловићева.

Шкобо је објаснио да је осамдесетогодишње ћутање, које је несхватљиво, истраживање о злочину учинилo тежим и сложенијим.

„Живимо на таквом хаотичном простору гдје неријетко долази до затирања докумената и историјских доказа. Уз то, точак времена чини своје и било је врло тешко наћи свједоке који би могли да нам дају свједочанство о нечему што се десило готово прије једног вијека. Зато смо ми све ово приредили не у `пет до 12`, него у `минут до 12`. Да ово нисмо урадили, поновили би грешку, која нас је коштала огромног страдања у 20. вијеку“, рекао је Шкобо.

Oн је истакао да Срби морају да откривају истину о својој страдалничкој прошлости како би на њој трасирали своје дјеловање у будућности.

Крљаш, који је режирао документарни филм о злочину и ћутању о покољу невиних цивила, истакао је да је документарац био његов дуг према његовој породици, комшијама и свом крају, будући да је рођен у Јеловцима.

Крљаш је објаснио да се његов отац Бранислав први упустио у истраживање злочина и да је прије неколико година отишао у цркву у Мокром да види да ли има података о томе.

„У цркви је нашао гусларску пјесму свог оца, мог ђеда Бошка, о злочину у Јеловцима, коју је он записао и у цркви оставио1957. године. Држава тада није дозвољавала да се прича о томе, тако да је та пјесма један од највјеродостојнијих доказа о усташком злочину у Јеловцу 1943. године. Мој ђед је знао да то треба да однесе у цркву и да је то сигурно мјесто, а за то није знао ни мој отац, који је неких 60 година касније открио ту пјесму“, испричао је Крљаш.

Он је оцијенио да је у његовом филму можда и наважнија фигура Грујо Лопатић, једини живи свједок језивих усташких злочина, који има аутентично искуство, јер је гледао шта се дешава.

„Занимљиво је да је он о томе што се догодило, а што је било ужасно, говорио са неке дистанце, стално поручујћи да се то десило, али да живот иде даље. Те генерације, које су прошле пакао Другог свјетског рата, полазиле су од тога да живот мора да побиједи, ма шта се десило. Поента овог филма и јесте да се живот обнавља и да је нада неуништива“, рекао је Крљаш.

Видео снимак промоције можете погледати ОВДЈЕ