Јуче је у Дому војске Србије промовисана књига Луке Николића „Ратна дејства Ужичке војске у 1914. години“. Промоцију је организовало Представништво Републике Српске у Србији у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије, Радио-телевизијом Србије и издавачком кућом Прометеј. О књизи су поред аутора говорили и рецензенти – проф. др Милош Ковић и Милисав Секулић, генерал у пензији.
Књига „Ратна дејства Ужичке војске у 1914. години“ је објављена у октобру 2019. године, у издању Представништва Републике Српске у Србији, Радио-телевизије Србије и издавачке куће Прометеј, a бави се ратним операцијама Ужичке војске у биткама на Церу, Дрини и Колубари током 1914. године. Приказујући дејства Ужичке војске која су се одвијала на помоћном правцу операција које је изводила Српска војска, књига осликава улогу коју је Ужичка војска имала у заштити лијевог крила српских армија.
Проф. др Милош Ковић у својој рецензији наводи да ова књига није само темељан преглед ратних операција, покрета и губитака одреда, пукова и дивизија, већ да је „писана са пуном свjешћу о томе да иза сваког броја погинулих стоје људски животи и трагичне судбине“, те да је њоме „значајно проширен фонд наших знања о учешћу и судбини српског народа у Првом свjетском рату“. Обраћајући се присутнима на промоцији књиге, Ковић је истакао да „највећи значај ове књиге лежи у чињеници да ми од сада нећемо моћи да пишемо историју српског народа у Првом свjетском рату бавећи се искључиво Србијом или искључиво Црном Гором“, те да ће историја Срба у Првом свjетском рату морати да буде „писана интегрално, као историја српског народа“. Ковић је навео да ће у томе бити потребно, поред војних страдања, обухватити страдале српске цивиле у бруталним злочинима и геноциду 1914. године над српским народом источно и западно од Дрине.
Говорећи о књизи, генерал у пензији Милисав Секулић истакао је да су ауторова истраживања несталих ратника у Великом рату, међу којима се налазио и његов покојни деда, „резултирала реконструкцијом српских војних гробаља у Тунису, на темељу података до којих је дошао Николић“. Враћајући на надгробна обиљежја имена 1413 српских ратника које је Србија била изгубила из евиденције за сва времена, Лука Николић је успио да се избори против заборава и на најбољи начин одужи не само свом деди, већ и сваком од оних 2622 српска ратника, чија су имена од тада, на понос потомцима, засијала пуним сјајем. Ова борба резултирала је и књигом „Ратна дејства Ужичке војске у 1914. години“, која по оцјени г. Секулића, представља „ауторов споменик страдалим ратницима“.
Аутор књиге Лука Николић захвалио се присутнима што су дошли у толиком броју и навео да је књигу писао „у славу ратника Ужичке војске и са великом дозом емоција због тога што је у овом рату изгинула готово цијела мушка популација моје породице“.
На првим страницама књиге аутор наводи одломак из списа пуковника Драгутина Милутиновића „Моје командовање Шумадијском дивизијом 2. позива Народне војске“, који гласи: „Уопште узев, у рату се све своди на цифре. Ту се не води рачуна да ли је когод отац породице, син хранилац или јединац, несуђени будући или верни супруг. У дневним извјештајима само се налазе кратке нотице у којима се назначује да је у току дана било толико мртвих, несталих или рањених. А иза тих цифара откривају се сви болови и патње, све сузе које су проузроковане њима…“
„Инспирацију да напишем ову књигу нашао сам у чињеници да је Ужичка војска представљала формацију Српске војске нивоа армије, дакле формацију стратегијског значаја, а да до данас није написана цјеловита монографија о ратним дејствима једне тако важне формације. Инспирација је поникла и из околности да су се ратна дејства одвијала на ширем простору мога завичаја, где се још увијек оцртавају ровови ратних попришта, а да је за житеље тога краја и потомке оних који су војевали у Ужичкој војсци, све то остало непознато – забиљежено само у фрагментима“ истакао је Николић.
Лука Николић рођен је 1954. године у Заовинама код Бајине Баште. Завршио је Средњу војну школу Копнене војске у Сарајеву, а затим и Војну академију Копнене војске у Београду. Радио је као новинар, уредник и одговорни уредник листа „Војник“. Професионални пут водио га је стазама на којима је био непосредни учесник збивања и свједок најтежих трагедија Српског народа током минулих ратова. Током грађанског рата у Југославији, од 1991. до 1995. године, обављао је дужност предсједника Комисије за идентификацију погинулих Прве армије при Војно-медицинској академији у Београду. Након завршетка ратних сукоба, обављао је дужност начелника Дома гарде у Топчидеру и пензионисан је у чину потпуковника 1996. године. По избијању НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, добровољно се пријавио на дужност коју је обављао у претходним ратним дејствима. Озбиљнијим научним радом почео се бавити по пензионисању и до сада је објавио монографију „Србијо, мајко и маћехо“, а учествовао је на неколико симпозијума и објавио двадесетак научних радова.
Представништво Републике Српске у Србији пружа подршку ауторима и пројектима чије објављивање доприноси промоцији Републике Српске и развоју односа са Србијом, а посебну пажњу посвећује ауторским дјелима чија тематика има за циљ презентацију српске културне баштине, културе сјећања и чување од заборава нарочитих резултата и успјеха нашег народа.