Трећег дана репрезентативног наступа Републике Српске на 68. Међународном београдском сајму књига, у сриједу, 29. октобра, све промоције су одржане на штанду Републике Српске.

У 11 сати СПКД „Просвјета“ Тузла представила је своје издање „Лажни отац Мисос“ Жељка Т. Ковачевића. О књизи су говорили Вуле Журић, Дејан Спасојевић и аутор.

„Сви моји романи засновани су на истинитим догађајима које ја само мало уљепшам и представим на свој начин,“ рекао је Ковачевић  и истакао да се у новој књизи окреће реалистичној теми, настојећи да прикаже причу као филм који се одвија пред очима читалаца.

Ковачевић се захвалио тузланској „Просвјети“ на вишегодишњој подршци у издавању његових књига, која ни овог пута није изостала. Посебно се захвалио Дејану Спасојевићу са којим га поред професионалног односа веже и искрено пријатељство.

У 11.30 „Финекс” Београд и Народна библиотека Шклопотница, Ријека код Фоче представили су своје издање „Бисери и ђердани Фоче на Дрини“ аутора Миленка Миша Тодовића, а о књизи + су говорили Радиша Благојевић, Душан Миловановић и аутор.

„Књига ‘Бисери и ђердани Фоче на Дрини’ је чувар мисли и језика прошлих генерација, догађаја и садашњег стања. Свједок је прохујалих времена, карактера, обичаја и судбина људи од којих већине више нема. Али њихова народна дјела, овјенчана овом књигом, враћају их међу житеље Фоче и околине“,  истакао је Радиша Благојевић.

Рекао је да је аутор скупио веома велики број усмених умотворина карактеристичних за фочански крај и према садржају их класификовао у три велике тематске цјелине – народне умотворине, рјечник и народно стваралаштво кратких књижевних форми.

У 12 сати „АСоглас“ Зворник представио је сљедећа издања: „Јосиф исихаста“ Милијане Николић Девић, „Мајевичка плава ноћ’’ Николе Лукића, „Мама, ослони се на мене’’ Наташе Радовић, „Ружа од стакла’’ Андрије Лазаревића и „Ков њене душе” Сање Булатовић. О дјелима су говорили Дејан Спасојевић, Невена Милосављевић и аутори.

Дејан Спасојевић, директор издавачке куће „АСоглас“,  поздравио је све присутне и истакао да је овај вид промоција много више од саме промоције, те да је ово прилика да се аутори друже, сретну и представе своје књижевно стваралаштво.

„Данас су са нама пет аутора, пет добрих књига, свака на свој начин обликована и спремна за пут у читалиште. Многе од ових књига су нашле пут до својих читалаца, наишле на добре коментаре читалачке публике али и стручног дијела јавности“, рекао је Спасојевић.

Говорећи о континуитету књижевних окупљања, Спасојевић је подсјетио и на Дринске књижевне сусрете, који се традиционално одржавају у Зворнику, истакавши да су и они важна прилика за сусрете и културну размјену.

„Наслови које објављујемо имају све веће домете, све већи број читалаца и то је потврда квалитета“, поручио је Спасојевић.

На крају обраћања, захвалио се свима који подржавају издавачки рад, сарадницима, публици и рецензентима и посебно је изразио задовољство што је рецензију за књигу „Ков њене душе“ написао академик Матија Бећковић.

У 13 сати Евроазијски безбједносни форум представио је књигу групе аутора „Комунистички злочини над ЈВуО – од Равне Горе до Зеленгоре“  групе аутора која разоткрива до сада непознате чињенице о страдању српских официра и војника, њихових сљедбеника и породица током рата и како је режим Јосипа Броза деценијама скривао истину о томе.

Рецензент књиге, историчар Радован Калабић изјавио је да је ово значајно историографско дјело, нагласивши да је књига вриједна и са спознајног и са дјелатног нивоа.

Калабић је навео да је за историографију можда најважнији дио књиге који се односи на свједочење о страдању ових часних војника и људи, али и дио књиге са бриљантним биографијама истакнутих команданата Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића, Мирослава Трифуновића, Драгутина Кесеровића, Душана Смиљанића, Николе Калабића и осталих.

Он је рекао да Зеленгора, нажалост, као и многа стратишта српског народа није добила адекватно вјерско обиљежје, а да је војска која је ратовала под геслом „За крст часни и слободу златну“ то заслужила.

Митар Ковач, један од аутора и директор „Евроазијског безбједоносног форума“, који је издавач књиге, указао је да је највеће страдање војника Југословенске војске у отаџбини било од Неретве до Дрине.

„Највеће стратиште је јама `Понор` код Миљевине са око 2.500 жртава, али и ријеке Дрина и Неретва и њена притока Језерица. На том простору је према извјештајима и сазнањима до којих смо дошли укрштањем података страдало око 23.000, а на читавом путу страдања око 30.000 људи“, рекао је Ковач.

Он је нагласио да се Дрина и Фоча помињу као наводно мјесто масовног страдања и злочина над муслиманима, што не одговара истини.

„Не зна се да су била формирана два сплава, један код Брода, један код Дрине гдје су доводили ове војнике и ту их стрељали и бацали у ријеку. Претпоставља се да су неки од њих после Савом допловили до Београда“, рекао је Ковач.

Он је додао да је утврђен мали број масовних гробница страдалника и да су на оним познатим свештеници Епархије захумско-херцеговачке служили опијело и изразио наду да ће се коначно мијењати школски програми и млади учити праву историју.

Један од аутора Петко Рашевић рекао је да га је на рад на овој књизи, као и Ковача и Милоја Пршића и Милорада Остојића, мотивисала потрага за истином.

Он је нагласио да је права истина далеко од истине коју је учио у школи и коју, нажалост, млади уче и данас.

Рашевић је навео да књига садржи 40 свједочења страдања војника Краљеве војске и свједочења чланова њихових породица, од чега је 30 први пут документовано.

„Сви они свједоче да су војници имали диван однос према народу у крајевима кроз које су пролазили и да нису били сами. Да су ту били и људи у државној служби и чланови породица војника и официра, као и јако много свештених лица“, рекао је Рашевић.

Према његовим ријечима, то је заиста био народ предвођен својом војском.

„Оно што највише говори о комунистичкој природи и о њиховим дјелима је да је само на једном мјесту у селу Мосоровићи на локалитету Подгорина убијено 180 жена и дјеце. Нити један једини војник ни официр, е то је комунистичко дјело, њихова заоставштина и то је права историја“, закључио је Рашевић.

У 13.30 сати  своју књигу „Обмана века“; представио је и први хашки затвореник Душко Тадић, који најављује да ће поднијети захтјев за ревизију његове пресуде јер сматра да су се појавиле нове чињенице.

Тадић је рекао да је у овој књизи изнио доказе да су власти у Сарајеву припремале свједоке против њега, за које је доказано да су лагали пред Хашким судом, али и свједока српске националности.

Он је навео да је хашко тужилаштво учинило све што је могло да накарадно представи његов случај, а да је кључни догађај било наводно убиство полицајца пред православном црквом у Козарцу, при чему је судско вијеће прихватило све доказе тужилаштва.

Тадић је додао да није могао да провјери све то и да је ријеч о подвали тужилаштва.

Он је навео да су током 20 година кроз хашки суд продефиловали многи оптуженици, али да он, као први оптуженик, није био у могућности да доведе ниједног кључног свједока за своју одбрану.

А свједоци су углавном, како је рекао, били бивши полицајци, а због којих је он проглашен кривим.

„Након 20 година дошао сам до конкретних доказа који могу довести до ревизије мог случаја,јер се ради о новим чињеницама, о томе ко је убио тог полицајца“, истакао је Тадић.

Послије 74 дана суђења и 81 саслушаног свједока, 7. маја 1997. године Душку Тадићу, првом Србину у Хашком трибуналу, изречена је прва првостепена пресуда за ратни злочин, образложена на 300 страна.

Осуђен је на казну затвора од 20 година, чије је двије трећине одлежао у Њемачкој.

Душко Тадић је од изласка из затвора 2008. године прикупљао нове доказе и објавио их укњизи „Обмана века“, а намјерава да покрене и ревизију његовог поступка пред судом у Хагу.

Књига је објављена у издању „Сајноса“,  а на промоцији су осим аутора говорили и свештеник Милорад Средојевић и Сава Мијатовић.

У  14.30 сати ЈУ Завичајни музеј Градишка представио је своја издања: „Разбој“ аутора Драгана Ђурђевића, а говорили су Бојан Вујчић, директор музеја,  и аутор, затим књигу „Босанска Градишка 1945“ аутора Бојана Вујчића, о коме је говорио аутор и „Хајдук Петар Пеција“ аутора Влада Зрнића, а о књизи је говорио Бојан Вујчић.

„Данас се представљамо на штанду Републике Српске са три књиге, тачније двије књиге и једним стрипом, које су штампане у издаваштву Завичајног музеја Градишка у 2024. и 2025. години“, рекао је Вујчић.

Међу представљеним књигама је и „Разбој“ аутора Драгана Ђурђевића, која на више од 500 страница детаљно описује село Разбој.

„У књизи су приказани сви детаљи живота, од самог настанка села и објашњења имена,па све до данас и у прилогу су штампани родослови и знамените личности тога села“, рекао  је Вујчић.

Друга књига, „Босанска Градишка 1945“, чији је аутор Бојан  Вујчића, фокусира се на десет турбулентних мјесеци 1945. године, период прије ослобађања, након ослобађања Градишке и период до краја године.

„Књига говори о промјенама политичког система, друштвеног уређења и повратку избјеглица на своја огњишта, али и о страдањима у тој години“, објаснио је аутор.
Говорећи о књизи „Хајдук Петар Пеција“ Влада Зрнића,  Вујчић је нагласио да се ове године навршава 150 година од почетка устанка, познатог као Невесињска пушка.

„Устанак у Сјеверној Босни био је нарочито важан за Градишку и наше знамените личности, попут Васе Видовића и Петра Пеције, вође устаника који је погинуо 10. септембра 1875. године у селу Гашница“, истакао је Вујчић.

Друштво библиотекара Републике Српске представило је издања „Библиотека у школи новог вијека“ аутора Данијеле Мандић и „Дигитализација у библиотекама у Републици Српској аутора Маје Дејановић.

Професор Радославка Сударушић оцијенила је да је књига „Библиотека у школи новог вијека“ одлично написана и да може бити литература која за читање и изван школског система и библиотекарске струке.

Она је рекла да се Мандићева посветила савременом школском библиотекарству, да у књизи шаље поруку да је библиотека – библиотека, а да су технолошка достигнућа само помагала.

Сударушићева је додала да данас није лако привући пажњу младих, али да ова књига поучава како да се то учини.

Мандићева је поручила да се нада да ће њена књига доћи до својих читалаца, а да ће вријеме дати суд о њеном квалитету.

Аутор књиге „Дигитализација у библиотекама Републике Српске“ Маја Дејановић изјавила је да је важно да се дигатилизује и сачува културна баштина Републике Српске јер је у књигама писана колективна меморија једног народа.

Она је навела да је тога посебно свјесна јер долази из библиотеке у Градишци чији је фонд уништен у пожару.

Дејановићева је указала да је у књизи представила дигиталне библиотеке Српске, које се труде да раде уз све проблеме са којим се срећу, укључујући и недостатак стручних кадрова.

„Ова књига ће вам донијети увид у то шта колеге раде у којој библиотеци. Књига се поред дигитализације бави и конзервацијом и репарацијом, а све јс циљем заштите грађе“, рекла је она.

У 15.30 сати „Бесједа“ Бањалука представила је своје издање „Суд правде Европске уније и Заједничка спољна и безбједносна политика: на раскршћу права и политике“ аутора Јоване Тошић.  Говориле су проф. др Љиљана Мијовић, Сара Лунић и ауторка.

„Монографија је на енглеском језику, што је у сваком смислу чини подобнијом и доступнијом међународној научној и стручној заједници, иако сматрам да би, с обзиром на значај теме и заинтересованост земаља у региону које још немају статус чланица Европске уније, упутно било објавити и верзију на српском језику“,  рекла је  Љиљана Мијовић

Навела је да Монографија садржи шест поглавља, обрађених на преко 350 страна текста, при чијој изради је кориштено 295 извора литературе, од чега 85 уџбеника, монографија и дисертација, те 210 научних чланака.

„Kако фактички, тако и садржински, наведене бројке говоре о озбиљном истраживачком раду који је уложен у настанак монографије“, нагласила је Мијовићева.

Истакла је да је сам избор теме један је од фактора који детерминишу квалитет ове монографије.

„Ријеч је, наиме, о ријетко оригиналном, а додала бих и пионирском подухвату“, рекла је проф. др Љиљана Мијовић.

У 16 сати Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске представила је на Међународном сајму књига у Београду своје издање „Идентитет Константина Михаиловића – Јањичари у историји, умјетности и српској књижевности“ аутора Александре Савић и Јелене Радаковић.

О дјелу, које је прилагођено слабовидним особама, на штанду Републике Српске на Сајму говорили су Савићева и Мирела Шарић, директор ове библиотеке.

Шарићева је рекла да каталог и изложба, садржани у овом издању, прате живот јањичара Контантина Михаиловића, од његовог живота у служби Ђурђа Бранковића, преко заробљавања у Једрену и до службе код пољског краља, када настаје његова књига „Јањичареве успомене“ или турске хронике.

Савићева је рекла да јој је задовољство што годинама сарађује са овом библиотеком која ради на инклузивном садржају и на другим културним садржајима и да је једина таква специјализована библиотека у Српској.

Она је навела да је у свом истраживању о Константину нашла повезницу да је ратовао близу Бањалуке у Звечају.

„Ријеч је о човјеку који је био хришћанин, па јањичар, па се поново вратио у хришћанство у служби пољског краља да сачува Европу и побиједи османску војску“, рекла је Савићева, наводећи да има чак 58 јањичара са балканских простора, посебно из БиХ, који су дошли до високих позиција у Османском царству.

Као занимљивост навела је да у манастиру Пива постоји фреска Константина, као ктитора, и да је то први пут да се у српском манастиру налази фреска некога ко није био хришћанин у том тренутку.

Савићева је рекла да се на основу турских архива може пратити одакле је дошао неки јањичар, јер су Турци увијек остављали траг о њиховом поријеклу од архива у Истамбулу, до архива локалних кадија.

„Само Константиново дјело `Јањичареве успомене` пружа увид како је функционисала турска војска. Историчари сматрају да је то био приручник другим владарима у Европи како да их побиједи“, истакла је Савићева и додала да је Констанатин писао да Турци носе тешке оклопе и да би било добро да европски војници не носе тешке оклопе.

Она је рекла да Константин никада није ни престао бити хришћанин и све вријеме није заборавио своје поријекло.

Осврнула се на синтагму „данак у крви“, наводећи да је она балканизам исти у македонском, бугарском, српском и другим балканским језицима.

Предговор за ово издање је написала Јелена Радаковић.

У 16.30 сати Матична библиотека Источно Сарајево представила је четири своја издања, међу којима и „Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу: болница поноса, надања и спаса“ аутора Борише и Мире Стојановић која говори о подвигу љекара те болнице који су спасили животе више од 25.000 пацијената и до краја остали вјерни Хипократовој заклетви.

Аутор Бориша Стојановић навео је да је мотив писања ове књиге био да вријеме не избрише чињеницу да је у овој болници, у изузетно тешким условима за рад, спасено на десетине хиљада младих живота.

Он је нагласио да је посебно поносан на чињеницу да запослени, који су некада радили и по два-три дана без паузе, нису правили никакву разлику међу онима које су лијечили, доказавши тиме да образ нема цијену, тако да је у овој болници спасено и више од 1.500 Хрвата и велики број муслимана.

„Више од 25.000 живота је сачувано, 86.000 људи је лијечено, а пружили смо око 400.000 здравствених услуга, што је и у најидеалнијим приликама готово незамисливо“, рекао је Стојановић.

Он је нагласио да је болница на Сокоцу имала материјалну, кадровску и сваку другу подршку и помоћ Србије, те да ни у једном моменту, захваљујући даваоцима из матице, није остала без залиха крви.

„Дужан сам увијек да се захвалим Србији“, поручио је Стојановић.

Матична библиотека Источно Сарајево представила је данас и дјело „Психијатрија у вртлогу рата“ аутора Миломира Ђерића за коју је његов колега Часлав Хаџи Николић рекао да у психијатријском смислу има свјетски значај и димензију.

„Ђерић је у својој књизи описао феномен који није описан у свјетској психијатрији, а то је да су у рату учествовали обољели од шизофреније и других болести, али да нико од примарно обољелих није исказао агресију нити направио никакав бизаран инцидент“, навео је Хаџи Николић.

Он је нагласио да Ђерићево дјело има посебну тежину јер се бави и питањем посттрауматског патолошког стреса код дјеце, што је ријетко третиран проблем.

Професор Жељка Панџић представила је књигу „Преступне године“, чији је аутор покојни академик Војислав Максимовић, нагласивши да је она на неки начин хроника Максимовићевог завичаја – Фоче, те да аутор кроз лик главног јунака Милутина Витковића прича о српском херојству, али и неправедном страдању.

„Kао што су средњовјековни стећци истовремено били и гробови и међаши, успомене и опомене причом свједочећи, тако је и Максимовићев рукопис озидан причама и причањем, сјећањем на прошла времена, догађаје и људе са освијешћеним циљем да трајно сјећање на њих почиње онда када почиње и прича о њима која ће се понављати са кољена на кољено“, рекла је Панџићева.

Говорећи о књизи „Михајло Мирон“, један од аутора Маријана Петронић рекла је да је Мирон био маркантна и значајна, а данас заборављена књижевна фигура.

Она је подсјетила да је из његове заоставштине остала у цијелости сачувана само збирка пјесама „Романија“, те изразила наду да ће књига о Мирону исправити неправду заборава која му је нанесена, а да ће његово и гробно мјесто његове супруге које је данас запуштено бити уређено и тако му враћено достојанство.

 

У 17.30 сати Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево представио је три књиге са конкурса „Златна сова“,  и то „Лето господње 1976“ аутора Новице Новаковића, „Легенда о седам праведника“  аутора Мирослава Живановића и „Сепија“ аутора Гордане Опалић.

О  књигама су говорили чланови жирија за награду „Златна сова Предраг Петровић и Драгана Бедов, те аутори.

Бедов је рекла да се ова награда додјељује 13. пут, и то за најбољи необјављени роман ауторима који пишу и стварају на српском језику, а да је роман „Сепија“ Гордане Опаловић, који је својевстан омаж граду Мајданпеку, награђен трећом наградом на овом конкурсу.

Преостала два романа, каже, другонаграђени роман „Легенда о седам праведника“ је омаж стваралаштву руском писцу Фјодору Достојевског, а првонаграђени „Лето господње“ омаж стваралаштву Данила Kиша у српској књижевности.

Петровић је рекао да су се ова три рукописа издвојила приповједачким умијећем, а сваки носи одређене квалитете и књижевне вриједности.

Живановић је рекао да је задовољан чињеницом да је његов роман „Легенда о седам праведника“ препознат и тумачен на начин како је и сам га дефинисао, да се јунаци Достојевског стављају у неки нови контекст и имају потпуно другачију судбину.

Наводећи да други пут добија награду, након романа „Људи, звери, анђели“ он је рекао да су оба романа рађена сличним принципима, гдје се појављује усамљени појединац у времену када се темељне вриједности једног друштва урушавају.

У 18.30 сати одржана је посљедња промоција тога дана на штанду Републике Српске. Србски културни центар „Ћирилица“ Београд представила је своје издање „Злочини у логору Јасеновац“. Говорили су академик проф. др Елизабета Ристановић, проф. др Весна Арсић и проф. др Бранко Надовеза.

Kњига „Злочин у логору Јасеновац“ објављена је да би се стало украј грубој ревизији историје и још грубљем умањењу броја српских жртава у том логору смрти, рекла  је професор Весна Арсић.

Арсићева, која је и лектор издања, навела је да је за предговор књиге узет рад историчара Јована Мирковића који се деценијама системски и научно бавио овим питањем, као и подаци окружних и државне Земаљске конференције која је престала са радом већ 1947. године, вјероватно из политичких разлога, јер Јасеновац није био пожељна тема.

Арсићева је навела да сви подаци о том времену наведени у књизи указују да је у Јасеновцу убијено најмање 600.000 људи, од којих највећи број Срба, а да је то тако илуструје и документована изјава Макса Лубурића на банкету од 9. октобра 1942. године у Јасеновцу.

„Према исказу једног сведока Лубурић је рекао: `И тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи`“, рекла је Арсићева.

Академик Елизабета Ристановић рекла је да су злочин над Србима у Јасеновцу, али и на небројеним другим стратиштима на подручју НДХ, починиле звијери у људском облику.

Она је нагласила да Јасеновац није био само логор већ понор од којег је и пакао нешто ново научио, те указала да су сви злочини вршени уз благослов римокатоличке цркве.

„Бол који данас осјећамо док говоримо о Јасеновцу доказ је да нисмо заборавили и да ниједна жртва не смије бити заборављена као што је то било у вријеме комунизма“, рекла је Ристановићева.

Професор Бранко Надовеза рекао је да је деценијама усташки злочин, и када се о њему причало или писало, представљан као дјело нациста и фашиста.

„Тако је на свим споменицима око Бањалуке који су подигнути усташким жртвама писало управо то – жртве фашистичког терора“, навео је Надовеза и нагласио да борба за истину о српском страдању мора да буде настављена.

На 68. Међународном сајму књига у Београду на репрезентативном штанду Републике Српске и у салама за промоције „Васко Попа“ и „Борислав Пекић“ Република Српска се представља са 137 наслова, 46 издавача и 129 аутора.

Као и претходних година, уз књиге ће бити представљена четири часописа, а биће одржано и традиционално књижевно вече пјесника из Србије, Републике Српске, Црне Горе и расијања.

Представљање књига под мотом „Чувај се, мој роде, својих странпутица“ организовало је Представништво Републике Српске у Србији.