Милорад Додик, лидер владајуће политичке странке у Републици Српској, успио је да вјештим геополитичким маневром доведе до укидања америчких санкција, не нарушавајући односе са Москвом и другим партнерима и да након политичког земљотреса и наметнутих пријевремених предсједничких избора обезбиједи Српској политичку стабилност, поручено је у Београду на трибини о новој фази односа у БиХ.
Трибина под насловом „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“ одржана је, у сриједу 26. новембра, у београдском Прес центру УНС-а у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.
Учешће у раду трибине узели су: Дарко Танасковић, Ненад Кецмановић, Александар Павић, Александар Врањеш, Миломир Степић, Александар Раковић, Предраг Ћеранић, Слободан Рељић, Душан Пророковић и Небојша Малић. Уводну ријеч у име организатора и Представништва Републике Српске у Србији дао је Млађен Цицовић, шеф Представништва, а разговор је модерирао Ђуро Билбија, уредник портала „Све о Српској“ и „Факти.“
Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији, обратио се учесницима трибине поздрављајући их и изражавајући очекивање да ће и овај скуп, „као и велика већина претходних, дати свој допринос разумијевању стања и могућих промјена у Босни и Херцеговини са становишта и интереса Републике Српске“.
Он је нагласио да су најновије одлуке Сједињених Америчких Држава прихваћене као позитиван корак од стране „свих људи добре воље у региону и свијету“, али да то, како је рекао, „не одговара сарајевској политичкој чаршији и милитантном дијелу Европске уније“.
Цицовић је посебно истакао значај америчке одлуке о укидању санкција званичницима Републике Српске. По његовим ријечима, „америчко укидање санкција Додику и другим званичницима Српске и подсјећање на Дејтонски споразум охрабрује нове кораке ка поштовању тог споразума“.
Он је додао да би се, ако већ не у свим детаљима, поштовање Дејтона морало безусловно обезбиједити макар у погледу Анекса 4, који представља Устав БиХ, а који је, како је подсјетио, у протекле три деценије био „не само занемариван, него и сурово прекршен небројено пута уз прећутну сагласност дрчне Европске уније“.
Шеф Представништва је нагласио да је непоштовање Устава у нормалним земљама незамисливо, те да је у БиХ постало готово устаљена пракса и нагласио да кривица за то лежи и на онима који су „од тзв. међународне заједнице били постављани да га штите“.
Он је оштро критиковао високог представника у БиХ, назвавши га „непостављеним, нелегалним“ и додајући да би, послије „дрскости, незнања и бахатости“, требало да сам оде или да буде смијењен, како би се „ставила тачка на протекторат и међународно штеточинство у БиХ“ усмјерено, прије свега, против Републике Српске и српског народа као једног од три конститутивна народа.
У наставку излагања Цицовић је упозорио да би било нереално очекивати да ће сарајевска политика према Србима изненада промијенити свој приступ. „Неће“, поручио је, истичући да је управо због тога неопходан трајан опрез и одлучно одбијање било каквих иницијатива које би водиле „распакивању Дејтонског споразума“.
Он је додао да Анекс 4 на најбољи начин уређује односе између ентитета и конститутивних народа – Срба, Хрвата и Бошњака. Уз то је истакао да би, ако је већ ријеч о распакивању, прије требало отворити питање Вашингтонског споразума за који је оцијенио да би у савременим политичким околностима могао заштитити права „хрватског, а и српског народа у Федерацији БиХ“.
Поновио је да су „дијалог и разговор два ентитета и три конститутивна народа БиХ, као и Дејтонски споразум и његов Анекс 4, једини пут и рјешење за БиХ“. Према његовом мишљењу, управо повратак изворним принципима Дејтона представља основу напретка и стабилности.
Цицовић је затим указао да је Република Српска успјела да „оствари повољан статус на релацији Москва–Вашингтон“ и нагласио да је „важно да тај статус буде одржан“, јер би то могло позитивно утицати на трајно сређивање прилика у БиХ.
Истовремено је позвао на повећан опрез према говору и дјеловању у Федерацији БиХ, као и према потезима „Британије и њемачко-француске ЕУ“, које је оцијенио као политички наклоњене рјешењима која нису у складу са уставном структуром и интересима Републике Српске.
На крају, Цицовић је још једном поздравио присутне и пожелио им успјешан рад, изразивши увјерење да ће заједничке дискусије и размјена ставова допринијети бољем разумијевању и будућем политичком дјеловању Републике Српске.
Историчар Александар Раковић рекао је да је увјерен да је Русија знала за кораке које је Додик, као предсједник Српске, предузимао да му санкције буду укинуте и да освоји слободу која му припада.
Раковић је подсјетио да су Додику у Сочију, гдје се састао са предсједником Владимиром Путином и задњи пут боравио као предсједник Српске, исказали изузетно уважавање.
Он је нагласио да је све што се дешавало између Српске и Вашингтона само за похвалу, а да само лицемјери или непријатељи Српске могу да тврде супротно.
„У Вашингтону поново постоји свест за наше националне интересе. Укидање санкција је био први корак. Очекујем ново отопљавање на релацији Вашингтон–Москва. Република Српска је добила новог предсjeдника – Синишу Карана који ће наставити слободарски пут. Ово није био само избор за председника већ референдум“, указао је Раковић.
Амбасадор БиХ у Србији Александар Врањеш поручио је да је Додик у посљедњих неколико мјесеци показао изузетну политичку вјештину, а да су пале у воду све лажне оптужбе да је издао националне интересе, да је Српска капитулирала и издала Србију и Русију.
„Све ово што су урадили предсједник Додик и предсједница Цвијановић, крунисано је побједом Карана и то је један заокружен отпор свим наметањима, дестабилизацији, нелегалним смјенама“, навео је Врањеш.
Он је додао да су „преговори Жељке Цвијановић са државним врхом САД иза затворених врата који су резултовали између осталог и укидањем санкција за четрдесет и осам физичких и правних лица из Републике Српске, били мета многих неутемељених опозиционих критика“.
Према Врањешoвим ријечима, „опозиционе партије из Републике Српске које, ако изузмемо њихову сервилност појединим страним амбасадама у Сарајеву, углавном немају неке озбиљније и шире међународне контакте изван БиХ, те су из властите локалне визуре по инерцији кренули да критикују власт, без познавања ни контекста нити садржаја преговора“.
Он додаје да је „тако добијен низ лажних тврдњи да је у питању издаја националних интереса, капитулација Републике Српске, предаја имовине, понижење, издаја Русије и Србије, убрзан улазак у НАТО, легализација Шмита, слабљење преговарачке позиције, итд. Ово излагање има за циљ да анализира наведене критике с намјером да маркира не само њихову неоснованост, него да покаже и мањак политичких домета опозиције у Републици Српској.“
Он је навео да је на састанцима Додика са предсједником Путином у Сочију и са руским министром спољних послова Сергејом Лавровом потврђен стратешки однос, а да је Министарство иностраних послова Русије својим саопштењем у којем је поздравивши побједу Синише Карана – показало какви су стварни односи и да напади не пију воду.
Политиколог Александар Павић сматра да је Додик на пољу геополитике учинио оно што није успио да уради ниједан европски лидер, осим премијера Мађарске Виктора Орбана.
„Нема ни говора да су окренута леђа Русији. Искориштена је промена у Белој кући да се много побољша положај Српске. Виело се колико је то болно за политичко Сарајево“, рекао је Павић.
Павић је указао да је том балансу који је Бањалука успоставила са Москвом и Вашингтоном препрека Брисел, те центри моћи у Берлину, Паризу и Лондону, који не одустају од неоколонијализма, те додао да вријеме интервенционизма још није завршено.
Професор емеритус Ненад Кецмановић истакао је да „Трамп–Додик агенда деескалације кризе у БиХ, коју је, како је речено у СБ УН (Русија, Кина, САД), изазвао Шмит, у завршници подразумијева равноправан дијалог све три националне стране. Додик је и раније, као предсједник Републике, позивао на такав дијалог, а сада то поново најављује као предсједник највеће странке у цијелој БиХ.“
Он је додао да „Бошњачка страна је уочи, током и послије рата у таквим договорима учествовала, прихватала их и потписивала, а затим одустајала. Најзад, и Дејтонски споразум су, упркос потписима Изетбеговића и Силајџића, прогласили ‘лудaчком кошуљом за Бошњаке’, а на посљедњу Додикову иницијативу од прије двије године нису ни одговорили.“
Кецмановић је подсјетио на историјске примјере неуспјешних договора: „Да подсјетимо: Београдски или историјски договор Срба и Муслимана, Кутиљеров Лисабонски план, мање познати Охридски споразум, Дејтонски споразум, Договор у пет тачака са Тројком у Лакташима. На посљедњу Додикову иницијативу: изворни Дејтона, нови договор или разлаз, нису ни одговорили.“
Он је додао да „шест наведених примјера вјероватно довољно говори да партнери закључе како се са њима ништа не може договорити, а они сада чак ни не желе да разговарају. Вјерујем да ће Трамп и њих као и Украјинце натјерати да сједну за сто са Додиком и Човићем и започну дијалог, ако устреба, ‘усмјерени’, са ‘узми или остави’.“
Кецмановић је указао и на улогу западних земаља у региону: „И у нашем случају Нијемци и Британија ће да опструишу. Нијемци насрћу директно и агресивно и не крију да фаворизују своје савезнике у оба св. рата против српског народа. Министар спољних послова Њемачке, Јохан Вадефул, руку под руку маршира Сарајевом са Шмитом, коме је Трамп рекао да мора кући.“
Додао је: „Британија пак ‘прави се Енглез’. Стара узречица у нашем народу односи се на неког ко ради против вас иза леђа, а прави се невјешт.“
Он је нагласио геополитички маневарски простор Лондона: „У складу са оном Черчиловом да је Британија исувише велика и моћна да би себе спутавала само једним савезом и да треба да буде и у Европи и са САД и у Комонвелту како би имала довољан геополитички маневарски простор, изашла је из ЕУ, а на Балкану се понаша као да је остала.“
Кецмановић је закључио: „Британија закувава у Украјини мимо САД и Русије, а у БиХ се интензивно бави специјалним операцијама.“
Он је додао и перспективу будуће иницијативе: „Предстојећу иницијативу, пошто неће бити само Додикова, него и Трампова, и руска и кинеска, неће моћи ни да прећуте ни да одбију, а неће моћи ни да је опструишу Нијемци и Британци, као што чине у Украјини.“
Дипломата Дарко Танасковић нагласио је да све ово што се дешава у протеклом периоду може бити позитивна динамика.
„Овом се супротстављају они који су против српског интереса, стога је потребно све анализирати и јасно се позиционирати. За Србе и њихове државе пресудно значајан биће одговор на овај епохални изазов, а сва збивања, одлуке и исходе на унутрашњем друштвеном и политичком плану, ваља посматрати и процењивати у функцији, те макро-перспективе“, рекао је Танасковић.
Професор Предраг Ћеранић оцијенио је да се државник од политичара увијек разликовао по томе што прати геополитичке промјене и чита геополитичке поруке.
Ћеранић је навео да се промјена америчког курса према БиХ, односно Републици Српској, видјела и на сједници Савјета безбједности УН посвећеној БиХ, када је амерички амбасадор нагласио да САД више не теже изградњи држава, нити наметању снажних међународних интервенција.
„Преведено – САД се неће мијешати у унутрашње ствари у БиХ. Али, ако неће Американци, тог задовољства се не желе одрећи Нијемци и Британци. Њемачка је поновно ‘залегла’ иза Кристијана Шмита и његових одлука, иако је његов глас у БиХ све тиши. Благонаклона Русија Додика је разумјела и оправдала. Коначно, спортским рјечником речено – памти се резултат. А, он је тренутно више него добар за Српску“, закључио је Ћеранић.
Елементи договора између САД и Милорада Додика и даље су обавијени велом тајновитости, али према оцјени геополитичара Миломира Степића, већ је учињен први корак ка превазилажењу „наслеђене дубоке ушанчености“ и помјерању односа са мртве тачке.
Степић истиче да је преседан сама чињеница да су Сједињене Америчке Државе укинуле санкције некоме коме су их раније увеле. То, како наглашава, довољно говори само по себи. Амерички званичници истовремено су поручили да ће „решења у БиХ препустити локалним актерима и конститутивним народима“. Иако то не мора значити радикалну промену смера „њиховог дипломатског носача авиона“, Степић сматра да је за почетак — довољно.
Уколико овај процес доведе до заустављања даље девастације „Дејтона“, посебно унитаристичких и хегемонистичких тежњи „политичког Сарајева“, и ако буде постигнута цијена која је прихватљива свим странама, „нагодба се може оценити као позитивна“.
Ипак, према његовим ријечима, Републику Српску може чекати неизвјесна будућност. То се посебно односи на могућност да се у неку врсту бх. вакуума, створеног изнуђеном дефанзивом Русије и пасивизацијом САД, интензивније инфилтрира Европска унија и тиме покуша да надокнади унутрашње слабости и обнови пољуљани кредибилитет.
Степић подсјећа да Њемачка и Аустрија већ одавно полажу „ексклузивно право“ да БиХ држе под својом „шапом“, уз подршку традиционалних геополитичких ех-yu „подизвођача“ из Хрватске и, у нешто мањој мјери, Словеније. У сваком случају, истиче он, јасно је да „Дејтон“ неће трајати до судњег дана и да се Република Српска мора благовремено припремати за постдејтонска времена.
Договор између Вашингтона и Милорада Додика и даље је „црна кутија“ за јавност, а према оцјени социолога Слободана Рељића, доступне индиције више указују на потенцијалну штету по Републику Српску него на могућност разрјешења вишедеценијских проблема. Рељић подсјећа да три деценије искуства након Дејтонског споразума не уливају оптимизам када је ријеч о намјерама и приступу међународних актера.
Према његовим ријечима, једина ставка која се у јавности помиње као евентуални напредак јесте могућност удаљавања садашњег високог представника. „Једино што се помиње као евентуални напредак је удаљавање садашњег Високог представника који од почетка нема одобрење Русије и Кине, али то само по себи није значајна промена“, навео је Рељић.
Он упозорава да Република Српска, упркос дипломатским кретањима, не може очекивати суштинска побољшања све док се не понуде рјешења која узимају у обзир њена права, потребе и ставове. Како истиче, таква конструктивна рјешења „нису на видику“.
Укидање америчких санкција Републици Српској и позив САД на договор три народа у БиХ без међународног протектората представља готово потпуну геополитичку побједу Српске, мада је, како је упозорио новинар Небојша Малић, остварена „по цијену пристанка на Шмитове изборе“. Малић додаје да је ово само „увод у нову битку, за рјешавање БХ ребуса који је ових протеклих 30 година провео у дејтонском ‘фрижидеру’“.
Он истиче да је „дијалог три конститутивна народа у БиХ пожељан, али сам по себи није циљ, већ средство“. Циљ, по његовом мишљењу, требало би да буде или самосталност Републике Српске или проналажење „modus vivendi“ са Бошњацима и Хрватима.
Питање свих питања, наглашава Малић, јесте: „шта да се ради кад (не ако) Сарајево опет одбије дијалог и потражи подршку са стране, као што се десило марта 1992.“
„Имамо нови тренутак у политичком животу БиХ, неће бити лако решавати кризе које надолазе, много је изазова, ризика и претњи и Мађарска може бити конструктиван фактор у том контексту да за Бањалуку отвара одређена врата у Бриселу, лобира и да се предузимају заједничке иницијативе“, навео је политиколог Душан Пророковић.
Он је додао да „договор Вашингтона и Милорада Додика јесте утирање пута ка деескалацији преко амортизације ефеката сулудих потеза ‘коалиције вољних’ усмерених ка продужавању интервенционизма“. Пророковић, међутим, упозорава да „са покушајима да се артикулише интервенционизам још увек није завршено, нити су одлуке Кристијана Шмита из 2025. године били последњи сулуди потези међународних представника у БиХ“.
Према његовим ријечима, „због тога, највероватније је да нас све до одржавања редовних избора у јесен 2026. године очекује наставак текуће агоније, са много приче о европерспективи БиХ, притисака усмерених ка уставним променама, али и немогућности да се те приче значајније укорене у целокупној бх. јавности и неспособности да се притисак манифестује конкретним политичким уступцима“.
Комплетан видео снимак трибине можете погледати ОВДЈЕ.