Повратак на изворни Дејтон могућ је само ако Република Српска натјера друге да схвате да им то једино преостаје. Они ће то прихватити, али тада ће већ бити касно за њих, поручио је предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик на трибини „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ“, одржаној у Београду, у четвртак, 27. маја у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“, и уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

Република Српска ће остати колико људи који у њој живе буду стајали иза јаке политичке концепције, која иде за тим да је чува, рекао је Додик, истакавши да је од потписивања Дејтонског споразума почела његова дезинтеграција, а да све оно што је написано у Дејтону не функционише.

„Зато смо хтјели да кажемо да смо ми страна и да хоћемо своју позицију и да кажемо да идемо да разговарамо“, навео је Додик и додао да не треба ићи ни у какав авантуризам, већ да треба изградити јасну политичку структуру која има на памети шта треба да се ради и да се интегрише са Србијом.

„Очували смо Српску 25 година, а ја мислим да ће се дефинитивно њен положај ријешити у наредних 10 година. Једино што ја мислим да је и исправно и једино одрживо јесте да она постане независна држава и да се као таква удружи са Србијом у неком договореном облику“, додаје Додик.

У поздравној ријечи у име организатора и Представништва Републике Српске у Србији, Млађен Цицовић, шеф Представништва рекао је да је трибина резултат настојања да се и с ове стране Дрине чују размишљања и приједлози који би можда могли да помогну у припреми платформе за разговоре са представницима Федерације БиХ о будућности Босне и Херцеговине – без иностраних посредника, што је почетком маја иницирала Скупштина Републике Српске.

На трибини одржаној у Прес центру удружења новинара Србије говрили су и: некадашњи амбасадор и универзитетски професор Дарко Танасковић, политички аналитичар Ненад Kецмановић, дипломата Зоран Миливојевић, политиколог Александар Павић, социолог Слободан Рељић, уредник портала „Нови стандард“ Александар Вујовић, амбасадор БиХ у Хрватској Александар Врањеш, професор међународних односа Жељко Будимир и професор геополитике Срђан Перишић. Разговор је модерирао уредник портала „Све о Српској“ и „Факти“ Ђуро Билбија.

У излагању под насловом „Утицај промене структуре моћи у међународном систему на политичке односе унутар БиХ“ Жељко Будимир је рекао да се појавом „нон пејпера“ Босна и Херцеговина нашла на раскрсници, а да је то  је шанса за Републику Српску, која може да поентира на два начина:

„Један је инсистирање на изворном Дејтону и мислим да није вријеме за радикализацију разлаза, али односи у БиХ су недовршени, немогући и неиздрживи, тако да крајњи излаз из БиХ Република Српска може да има само као независна држава. Други су промјене у међународној политици, које иду у прилог суверенистичкој политици Републике Српске и њеним властима“.

У излгању под насловом „Српско становиште и политичка реалност у БиХ“ Александар Вујовић је рекао да је дисфункционалност државе најмањи заједнички садржилац око ког сви политички актери у БиХ могу да се сложе.

„Будући да се политички представници Срба, Хрвата и Бошњака условно слажу да садашња БиХ није функционална држава, што је очигледно и страним посматрачима, долазимо до закључка да приједлог разговора о будућности БиХ, који је иницирала Скупштина Републике Српске није нарочито проактивна иницијатива, већ изнуђена нужност као предуслов за рјешавање проблема, чије постојање не негира ниједна од три стране, без обзира на различита виђења ко или шта је главни кривац за такву ситуацију“, сматра Вујовић.

Како је подсјетио Срђан Перишић у свом излагању „Промјене међународног поретка и судбина Босне и Херцеговине“ БиХ је униполарна међународна геополитичка структура на Балкану, створена по вољи САД-а, носиоца тадашњег униполарног свјетског поретка, који је „сломио“ равнотежу у међународним односима.

Према његовим ријечима, успоравање глобализације, свјетска финансијска криза, као и немогућност САД да економски, војно и политички обезбјеђују глобализацију и униполарност, условили су да је структура међународног поретка почела да се мијења послије 2008. године.

„Поред тога, Русија се вратила на свјетску сцену као јака војна, енергетска и политичка сила, а Кина је постигла огромну економску моћ, а на регионалним нивоима све већи утицај је Ирана, Турске, Индије“, указао је он.

Он је навео да је политичко присуство Русије у БиХ, кроз сарадњу са Републиком Српском интензиво и различито од претходног униполарног периода, када Русија није била присутна.

Чудно је да је Република Српска оволико дуго издржала с обзиром на то колико се крши Дејтонски споразум, поготово што политичко Сарајево нема намјеру да се врати изворном Дејтону, већ жели да оствари помоћу странаца оно што нису успјели у рату, констатовао је Александар Павић у излагању под насловом „Да ли Саветодавно мишљење МСП о ‘Kосову’ може да буде путоказ за Српску?“.

Он је додао да Република Српска није јуче кренула с иницијативама за нови договор и да она, заправо, све вријеме само жели да се поштује стари договор, који се не поштује од почетка.

Слободан Рељић је у свом излагању под насловом „Почетни оријентир – објаве Тимоти Леса“напоменуо да је данас кључна тачка гледиште САД-а, које су, како каже, „искројиле“ тренутно стање:

„Американци и сад преуређују овај простор, покушавајући да успоставе своју мјеру. Ствар се само променила у томе што су до сад радили на Србима, а сада су спремни да раде и са Србима. Ми данас поред САД-а, као свјетску силу, имамо и Русију и Кину. Оне су спремне да подрже нашу борбу, али ствар мора да стаје у принципе. Не сме се рушити међународни поредак на рачун појединачне ароганције и моћи.“

Он је оцијенио да се Срби и Србија враћају у улогу кључног играча у региону.

„За промјене које слиједе – морамо да одаберемо активну стратегију, а не да пратимо игру Запада. Двије основне чињенице су: наш приступ мора бити јединствено народни наступ Срба и друго, колико год да је на нама кршено међународно право, полазићемо од правно утемељених минимума – изворни Дејтонски споразум и Резолуција 1244″, рекао је он.

Ненад Кецмановић је у излагању под насловом „Може ли се зауставити распад БиХ?“ поручио да Република Српска треба да покрене равноправан дијалог три народа о будућности БиХ без страних посредника и истакао да је „боље споразуман развод, него лош брак“.

Он је рекао да је потребно да се у БиХ води дијалог и научи лекција из 1992. године, истакавши да рата не би ни било да је дијалог настављен.

„Није ли дошао прави тренутак да управо Српска, када је најјача, покрене равноправан дијалог три народа о будућности БиХ, али дијалог који ће се водити у самој БиХ, без инстраних посредника? Дијалог какав никада није вођен у БиХ. Бошњаци и странци прекинули су га признањем БиХ. Треба да научимо лекције из 1992. године. Боље је споразуман развод, него лош брак“, поручио је он.

Кецмановић је оцијенио да се БиХ свела на заједничке органе у Сарајеву, у којем се представници ентитета и народа узајамно у свему блокирају, а да су, послије 25 година притисака такозване међународне заједнице да ревизијом Дејтона и уставним реформама реинтегрише БиХ, резултати контрапродуктивни.

Он је нагласио да постоје индикације да САД, од којих су Бошњаци очекивали да коначно наметну „јединствену Босну“, попуштају у политици додавања гаса у погрешном смјеру.

Кецмановић је подсјетио на изјаву америчког државног секретара Ентонија Блинкена да неће бити „Дејтона два“, као и на изјаву специјалног изасланика америчког државног секретара Метјуа Палмера да „америчка коњица неће дојахати да ријеши ствари у БиХ“.

У излагању под насловом „Положај и будућност РС у актуелном међународном контексту“ Зоран Миловојевић је указао да западна алијанса регион западног Балкана, који је због геостратешког положаја и директног додира са њеним ривалима – Русијом, Кином, а онда и Турском, Ираном, Уједињеним Арапским Емиратима, сматра „својом зоном утицаја“.

„У ситуацији када је други ентитет – Федерација БиХ на линији `очекивања` западне алијансе, то деловање за ту алијансу добија знатно јачу димензију и оперативни значај. Све ово дубоко задире у српске интересе идентитетског и одрживог карактера у чему Република Српска има стратешки значај. У том смислу очување Српске постаје стратешки актуелно и суштински важно за очување српског корпуса и његове изворне интересе на овим просторима“, нагласио је Миливојевић.

Према његовим ријечима, Дејтон на кратак рок нема алтернативу и једина је формула која се може у датом међународном контексту политички и дипломатски, уз примјену одговарајућих економских и механизама меке моћи, успјешно бранити.