У Београду је промовисана монографија „Четврт вијека образовања социјалних радника у Републици Српској“, а том приликом је истакнуто да будућност социјалне службе лежи у прилагођавању новим трендовима, попут вјештачке интелигенције, технолошког развоја и дигитализације, како би била ефикаснија.

Организацију промоције подржало је Представништво Републике Српске у Србији, чији је шеф Млађен Цицовић истакао да ово дјело на достојанствен и свеобухватан начин свједочи о важном развојном путу професије која има изузетну друштвену улогу.

Он је навео да монографија научно и стручно, јасно и систематично обједињује теоријска знања, историјски развој, савремене изазове и континуитет социјалног рада — од првих визија и почетних корака до данашњег зрелог и афирмисаног академског програма.

Цицовић је нагласио да је овај студијски програм за Републику Српску стратешки важан и представља један од кључних ослонаца развоја система социјалне заштите и укупне друштвене стабилности. Према његовим ријечима, без снажног и квалитетног образовања у области социјалног рада нема стабилних институција, одрживе социјалне политике, нити истинске бриге о грађанима.

О значају монографије, развоју студијског програма социјалног рада и доприносу ове професије говорили су аутори књиге, професори др Љубо Лепир и Ана Гавриловић, као и професор Александар Југовић и рецензент професор Миленко Кундачина.

Лепир је изјавио за Срну да монографија представља ретроспективу достигнућа студијског програма социјалног рада у протеклих четврт вијека.

„Социјални рад је професија која треба да одговори на актуелне друштвене изазове. Он се мора прилагођавати новим околностима, које нимало нису једноставне“, рекао је Лепир.

Он је подсјетио да је студијски програм основан 2000. године, уз подршку професора из региона, посебно са Универзитета у Београду, што је и разлог зашто је књига промовисана управо у Београду.

Гавриловићева је за Срну истакла да су највећи изазови за социјални рад велике промјене у сфери рада, које утичу на положај људи, организацију њиховог живота и осјећај сигурности. Због тога је, како је навела, неопходно да се социјални рад прилагођава, посебно кроз овладавање новим технологијама, укључујући вјештачку интелигенцију.

Она је као проблеме навела недостатак средстава и споро запошљавање социјалних радника у школама и предшколским установама, истичући да приоритет мора бити пружање подршке дјеци, најугроженијим категоријама и старијима, као и законско јачање стручних служби, нарочито у школама.

Професор Александар Југовић, чији је рад уврштен у монографију, указао је на потребу веће заступљености социјалног рада у медијима и на друштвеним мрежама. Он је навео да већина истраживања показује да слика социјалне службе у јавности није претежно позитивна, те да се она често у медијима представља као неко „ко отима дјецу“.

Рецензент монографије, професор Миленко Кундачина, истакао је да је у дјелу представљен нови, иновативан и оригиналан модел, јер су на научној основи обухваћени сви сегменти рада једног студијског одсјека — од оснивања до данас. Он је додао да су текстове писала 24 наставника факултета који су предавали на том одсјеку.

Монографија је објављена у издању Факултета политичких наука у Бањалуци.