Министар за научнотехнолошки развој и високо образовање Синиша Каран посјетио је у уторак, 28. октобра, штанд Републике Српске и осталих издавача из Српске на Међународном сајму књига у Београду.

Посебно се задржао на штанду Универзитета у Источном Сарајеву, упознао се о издањима Андрићевог института и новима насловима и издањима издавача из Републике Српске.

Након обиласка, Каран је разговарао са шефом Представништва Републике Српске у Београду Млађеном Цицовићем и директором Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске Душаном Павловићем и представио им своју књигу „Дејтонски чвор“.

Каран је изјавио да је поносан на наступ Републике Српске на 68. Међународном сајму књиге, те оцијенио да издавачка дјелатност Српске расте.

„Ово је велики међународни сајам писане ријечи, манифестација наше културе, знања и науке и то треба нагласити посебно из неколико разлога“, рекао је Каран новинарима, након обиласка штандова издавача из Републике Српске.

Истакао је да је издавачка дјелатност Републике Српске у успону, да расте, као и да манифестује напредак и квалитет који је Српској дала сарадња са Србијом да у овом домену достиже и велике циљеве.

„У сваком случају, ово је промоција нашег заједничког идентитета српског народа гдје год да живи, који се снажно манифестује кроз писану ријеч, културу, науку и друго“, рекао је Каран.

Напоменуо је да је сарадња Републике Српске и Србије интензивна још од 2006. године, од када су успостављене специјалне и паралелне везе, чија је окосница заправо била и остала култура, наука и знање.

Каран је указао и на значај периода након усвајања Декларације о заштити политичких и националних права Срба и заједничкој будућности српског народа на Свесрпском сабору.

„Ово посебно истичем зато што смо управо ту препознали да је наша највећа спона, препознатљивост српског народа и српског идентитета, било гдје да Срби живе, а нарочито овдје, условно ћемо рећи, са двије обале Дрине, управо култура, писана ријеч, знање, наука, научна мисао“, истакао је Каран.

Он је рекао да жели на овакав начин да се артикулише и афирмише до краја управо то политичко и национално биће, до те мјере да се српски идентитет потпуно препознаје управо преко писане ријечи.

„Ми ћемо на овакав начин урадити много добрих ствари. Прије свега подићи ћемо квалитет нашег укупног образовања, и основног, средњег и високог“, истакао је Каран.

Подсјетио је  да је једна од интенција да Република Српска и Србија усагласе своје наставно-научне програме.

„Ми имамо велики број наших младих људи, образованих научника, научних истраживача, који са Србијом издају заједничке публикације, учествују у различитим пројектима, програмима“, рекао је Каран.

Он је додао да се једна од тих видљивих манифестација српске науке, знања, културе, идентитета управо види данас на Београдском сајму књига.

Каран је додао да је на Сајму посјетио неколико излагача из Републике Српске, међу којима штанд Републике Српске, Завод за уџбенике и наставна средства, Андрићев институт, универзитете Источно Сарајево и Бањалука, Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске…

„Овдје је и Андрићев институт, који је под капом Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Српске, гдје смо се упознали са великим бројем публикација које су ове године изашле“, рекао је он.

Када је ријеч о Универзитету Источно Сарајево, каже он, има 247 различитих публикација које су до сада објављене и које ће наћи адекватно мјесто да се даље промовишу преко Представништва Републике Српске или других удружења.

Захвалио је шефу Представништва Републике Српске у Србији Млађену Цицовићу и директору Центра за друштвено-политичка истраживања Душану Павловићу за све што организују све ове године

„Имали смо велики број издања и Универзитета Бањалука, око 19, као и Академије наука и умјетности Републике Српске, међу којима промоцију енциклопедије“, навео је Каран.

Рекао је да Центар за друштвено-политичка истраживања има три јако вриједна дијела, међу којима је „Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској: народ који није требало да постоји“ Душана Павловића, као и Зборник саопштења „Дејтонски мировни споразум – 30 година мира и стабилности“ и велики број других дјела, између осталог и у Андрићевом институту.

Другог дана наступа Републике Српске на београдском сајму књига промоције су се одржавале у Сали „Борислав Пекић“ и на штанду Републике Српске (хала 2, ниво А).

Активности на штанду Републике Српске почеле су у 11 сати  представљањем Трећег тома  „Атласа злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата“, који се односи на 1994. као трећу ратну годину. Ово издање Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лицима значајно је јер представља својеврсни штит од покушаја ревизије историје.

Директор Републичког центра за истраживање ратних злочина Виктор Нуждић изјавио је да је „Атлас“ једно од најзначајнијих издања у Српској, јер има форму научног рада и представља приручник за медијско извјештавање о злочинима над Србима у протеклом рату.

„Жељели смо и да укажемо да су жртве имале животе и да им их је неко насилно одузео“, рекао је Нуждић.

Он је навео да сва три тома имају за циљ да врате идентитет жртвама како не би биле заборављене и да укажу на обим и размјере злочина над Србима.

Нуждић је напоменуо да је „Атлас злочина над Србима“ настао из потребе да се ураде комплетна истраживања о страдању Срба у односу на микролокацију, што је и урађено у сва три објављена тома.

Он је подсјетио да је првим томом, који се односи на 1992. годину, обухваћено 76 масовних стратишта Срба, у другом, који је посвећен 1993. години, 11 стратишта, а у трећем седам.

„Друга два тома су омаж Војсци Републике Српске, која је сачувала Србе од понављања геноцида из Другог свјетског рата“, рекао је Нуждић.

Синиша Симикић је објаснио да се на стратиштима попут села Јелечићи иде на то да се избрише сваки траг постојања Срба, јер се руше спомен-табле које свједоче о злодјелима и о жртвама.

„Зато је `Атлас злочина` урађен тако да буде својеврсни омаж жртвама, али и мјестима у којима више нема Срба“, рекао је Симикић.

На штанду Републике Српске представљено је још једно издање Центра – књига „Ко ружан сан, задњи пут погледајте град – Злочин над Србима у Мостару и околини (1992-1995)“ аутора Предрага Лозе.

Историчар Лозо истакао је да су злочини и прогон Срба довели до тога да је српска заједница у граду на Неретви готово доведена до нестанка.

„У књизи су обухваћене изјаве жртава логора `Лора` и Дретељ, у које су мостарски Срби одвођени, као и других људи који су преживјели велике патње. Нисам ја ову књигу написао, ја сам је само записао. Написали су је мученици из `Лоре` и Дретеља, као и наше комшије које су чиниле злочине“, рекао је Лозо.

Он је нагласио да је пропаганда била окидач за многе злочине над Србима у Мостару и у долини Неретве, јер су западни медији Србе представљали као агресоре, прећуткујући стравичне злочине о њима.

Исто тако, како је указао, ти медији су стално причали о рушењу Старог моста, док рушење манастира Житомислић нису ни поменули, баш као и одвођење Срба у логоре, убиства, мучење и прогон.

Изузетно свједочанство о геноциду над Србима у НДХ, стратиштима, усташком логору Јасеновац и логорима за дјецу – књига „Памтимо – Геноцид над српским народом у НДХ“ Мире Лолић Мочевић представљена је на штанду Републике Српске у 11.30 сати.

Мочевићева је рекла да је књига настала на основу свједочења 76 људи који су јој причали о злочинима у НДХ, а у то вријеме су имали од осам до 14 година и остали су без једног или оба родитеља.

„Најстрашније је што су људи који су свједочили кроз страдања и патње пролазили више пута“, рекла је Мочевићева.

Она је истакла да је у НДХ било више од 2.000 стратишта на којима су убијени цивили и да је само Божјом вољом свако од тих стратишта пописано.

Мочевићева је нагласила да Срби још нису дочекали да свијет призна геноцид над њима, иако је то био геноцид какав нико није доживио, те да зато морају да памте  и о томе говоре.

Књигу је на Сајму представила бањалучка Фондација „Мир Божији“, а Мочевићева је напоменула да је настала на основу 76 документарних филмова које је снимала за РTРС и TВ „Храм“.

Професор Драга Мастиловић оцијенио је да ова књига представља изузетно свједочанство о геноциду над Србима у НДХ.

„Овдје се преплићу искази свједока. Ово је јако вриједна књига, саткана од прворазредних историјских извора, и то оних који су преживјели покоље. Кориштена је и прворазредна документарна архива, која обухвата и нека невјероватно важна свједочења у Јасеновцу“, рекао је Мастиловић.

Он сматра да ће ова књига послужити историчарима да употпуне сазнања и знања о геноциду над српским народом у НДХ, а цијелом народу као наук.

„Народ који не научи своју историју, осуђен је да је понавља“, истакао је Мастиловић.

Говорећи о њеној књизи, академик Светислав Божић оцијенио је да би ово штиво свако требало да држи поред молитвеника славске иконе.

„Аутентични саговорници говоре о својим и страдањима својих породица. Њихов живот је библијско сведочење са голготе“, рекао је Божић

У Сали „Борислав Пекић“ у два термина, од 12 и од 13 сати представљено 14 издања Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), међу којима је шести том Енциклопедије Републике Српске који садржи укупно 1.365 одредница под „Љ“ и „М“.Предсједник АНУРС-а Драгољуб Мирјанић рекао је да је Енциклопедија лична карта и грунт Републике Српске и најобухватнији и највјеродостојнији документ о томе шта Српска јесте.

Мирјанић је навео да су шестим томом обухваћене Љубиње, Модрича, Милићи и Мркоњић Град, те мноштво историјских, етнолошких и других појмова, докумената, приказа и фотографија

„На шестом тому радило 273 аутора, а на 778 страница је обухваћено 1.365 одредница“, навео је он.

Мирјанић је рекао да је у припреми и седми том Енциклопедије Републике Српске којом ће бити обухваћене одреднице под „Н“, „Њ“, „О“ и „П“.

АНУРС је у оквиру своје промоције представио и четири Споменице посвећене преминулим члановима Радету Михаљчићу, Рајку Петрову Ногу, Славици Јандрић и Пантелији Дакићу, које освјетљавају њихов живот и стваралаштво.

Говорећи о Споменици Рајку Петрову Ногу, академик Гојко Ђого рекао је да је она продукт рада 17 аутора који су нам приближили дјело пјесника који је од најранијег дјетињства био опсједнут смрћу и који је до самог краја стварао.

„Сонет је била Рајкова песничка тврђава и он јој је остао веран до краја. Остаје запамћено да је након можданог удара, чим се мало опоравио у болничкој соби тражио папир и оловку“, истакао је Ђого.

Посебну пажњу читалачке публике привукао је зборник радова „Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума, проучавање Чајничкога јеванђеља“, које је представио професор богословије Владислав Топаловић.

Он је навео да су у Зборнику садржани научни радови са конференције која је одржана 2023. године у Источном Сарајеву, те нагласио да је та конференција и сама рестаурација Чајничког јеванђеља и медијска пажња са којим је то пропраћено открила намјеру да овај драгоцјен документ буде „конвертован у неки други идентитет“.

„Зборник садржи 31 научни рад стручњака из различитих области. Он је допринос нашем одупирању отимања српског писаног насљеђа“, рекао је Топаловић.“

У оквиру двочасовног представљања АНУРС презентовано је и издање „Изабрани списи Алексе Бухе“, аутора Алексе Бухе, те издања која потписује више аутора: „Кружна економија“, „Заштита и ремедијација животне средине“, „Храна и исхрана“, „Нутрицеутске гајене биљке“, „100 година квантне механике“, „Суперпроводност – суперпроводни материјали и технологије“, „Дијабетес гојазност и кардиометаболичке болести“ као и издање „Утемељивачи савремене српске педагогије“.

На штанду Републике Српске у 14 сати  СПКД „Просвјета“ Мостар промовисала је монографију „Храна у Херцеговини кроз вијекове“ аутора Драгана Брење и академика Нове Пржуља, која представља аутентичну причу о прехрамбеној баштини Херцеговине од касног средњег вијека до модерног доба.

О књизи је, осим аутора, говорио и један од рецензената протојереј-ставрофор Радивоје Круљ према чијој је идеји рађена ова стручна монографија.

Говорећи о истраживању које је спровео са Брењом, Пржуљ је открио да су њих двојица били на великим мукама када су почели да прикупљају материјал за књигу, јер ништа слично на овим просторима никада није рађено нити је била доступна литература на основу које би почели рад.

„Вртјели смо се укруг неких годину дана, али нисмо помишљали да одустанемо, а онда је некако кренуло. Изазов је био велики, али смо успјели и на крају смо били веома задовољни обављеним послом на којем се нећемо зауставити, јер ћемо наставити да се бавимо нашом прехрамбеном баштином“, навео је Пржуљ.

Брењо је објаснио да је монографија базирана на бројним историјским изворима – византијским, српским, османским и дубровачким, као и на нематеријалном насљеђу.

Он је навео да су у истраживање укључили историчаре, књижевнике, географе, антропологе и друге стручњаке, а морали су и да прочитају много историјских књига и записа, тако да су дошли до 12. вијека и оригиналних јела из времена кнеза Мирослава, којем је омиљени специјалитет била јагњетина у млијеку.

Потом су, каже Брењо, начин исхране подијелили на четири сталежа: властелу, свештенство и монаштво, војску и обичан народ који је био најсиромашнији и углавном се хранио различитим кашама од житарица и сличним јелима, за разлику од виших слојева, нарочито властеле која је јело месо, сиреве, али и разне ђаконије.

„Tоком истраживања смо открили да је у периоду од осам вијекова било чак 120 гладних година, што је најосјетљивије дијелове становништва и најсиромашније коштало живота“, истакао је Брењо.

Према његовим ријечима, у касном средњем вијеку на простору Херцеговине јеле су се све житарице и производи од њих, осим хељде, пиринча и кукуруза, који су касније стигли, баш као и кромпир и још неке врсте поврћа.

Он каже да је месо јео онај ко га је имао, а највише је била распрострањена јагњетина, потом свињетина, док се говедина слабо користила у исхрани, а јаја готово никако.

„Занимљиво је да се чувени херцеговачки сир из мијеха помиње у дубровачким списима, а запис о томе датира из 1374. године, тако да је овај традиционални херцеговачки сир један од најстаријих у Европи“, објаснио је Брењо.

Он је додао да је занимљиво и то да је херцег Стјепан Вукчић Косача користио есцајг који се чува у Метрополитен музеју у Њујорку, а налази се и на насловној страни његове и Пржуљеве књиге.

Брењо је истакао да су њихова истраживања показала да основа културе исхране у Херцеговини потиче из касног средњег вијека и да је касније само допуњавана, а слично је и са кућама и другим грађевинама, јер се и данас у руралним подручјима могу пронаћи куће са распоредом просторија и карактеристикама какве су имале прије много вијекова.

Свештеник Круљ је рекао да је веома важно што је урађено овакво истраживање јер садржи историјат исхране на херцеговачком подручју кроз вијекове.

Он сматра да на сличан начин треба обрадити и друге крајеве и њихову културу исхране кроз историју.

У 15 сати Спомен-подручје Доња Градина представилo је на штанду Републике Српске брошуру „Фотографије из прошлости“, која садржи фотографије и кратке биографије српске, јеврејске и ромске дјеце страдале у Јасеновцу, а која је својом формом и садржајем прилагођена најмлађимa.

Директор Спомен-подручја и главни и одговорни уредник брошуре Тања Тулековић рекла је да је брошура рађена по моделу „Јад Вашема“, а да је урађена у сарадњи са Педагошким заводом Републике Српске.

„Урађена је припрема за наставу и морамо се похвалити да је управо ова брошура, као додатно наставно средство, ушла у све основне и средње школе, на што смо јако поносни“, рекла је Тулековићева.

Нагласила је да иза брошуре и часописа „Топола“, чији је 10. јубиларни број такође данас промовисан, стоји озбиљан и посвећен рад кустоса јер су то пројекти који траже вријеме, истраживање и размишљање како да се све историјске чињенице пренесу новим генерацијама.

Она је навела да Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина припрема озбиљну фотомонографију о Доњој Градини, у припреми је зборник са научне конференције одржане у априлу, док је у редовној штампи 11. број часописа „Топола“.

Тулековићева је као посебно значајно навела да Спомен-подручје Доња Градина сва своја издања преводи на енглески језик, док је брошура „Фотографије из прошлости“ преведена на мађарски и руски језик.

Истакнуто је да ће читаоци 10. броја часописа „Топола“ моћи да добију увид о жртвама и димензијама геноцида који је почињен.

Посебно је интересантно да часопис „Топола“ у рубрици „Прилози“ даје могућност да историчари аматери објављују своје приче, тако да је до сада објављено 150 радова и драгоцјених свједочења о страдању.

Часопис има бројне сараднике из Србије, Хрватске, Њемачке и Израела.

У 15.30 на штадну Републике Српске „АСоглас“ Зворник представио је своја издања.

Највећу пажњу публике привукао је антиратни роман „Поглед кроз курије очи’’ Младена Марковића.

„Питајући се у обраћању њему, ‘будућем, нада се никад, војнику’,  Марковић у роману ‘Поглед кроз курије очи’ заправо даје одговоре, даје антиратну поруку и указује на бесмисао страдања на нашим просторима, али и страдања уопште“, рекао је Дејан Спасојевић, директор издавачке куће „АСоглас“  и рецензент романа..

Спасојевић је додао  да реалистичким приступом обради теме, Марковић стварност приказује баш онаквом каква јест тј. прошлост онаквом каква је била.

Представљене су и књиге „Ожиљци на души’’ Јоване Чебо, „Прољеће кад је умрла Викторија’’ Мирјане Сушић и „Калеидоскоп’’ Оливера Јанковића. О дјелима су говорили аутори.

У 16 сати на штанду Републике Српске Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске  представио је књиге са конкурса „Совица“.

Ријеч је о дјелима „Кока авијатичарка“ Марине Јовановић, која је побиједила на овом избору за најљепшу дјечју књигу, и „Мачке су нешто сасвим друго“ Верице Жугић, чије се дјело нашло у најужем избору за награду на конкурсу.

Члан жирија Радисав Милић истакао је да је дјело Јовановићеве изузетно и необично и да је у фокусу једна кока која је добила жељу да полети.

Милић је оцијенио да је ријеч о дубокој метафори у којој свако може да пронађе сопствени живот, јер нема човјека који није пожелио да полети, односно да достигне слободу.

„Tекст је духовит и пун врцавих дијалога. Шаље јасну поруку да се до идеала може стићи, али да је тај пут пун препрека. Важно је да и ова књига шаље поруку о потреби солидарности“, рекао је Милић.

Јовановићева је истакла да је писање књига за дјецу сјајна авантура и да се прича коју је писала развијала до много крупних тема, попут односа појединца и заједнице, јер су, како је навела, и коке престале да лете онда када су их људи припитомили.

„Велика је ствар када свако од нас допринесе остварењу узвишене жеље, попут жеље за летењем, односно за слободом“, рекла је Јовановићева.

Говорећи о књизи „Мачке су нешто сасвим друго“, професор Сања Мацура је нагласила да се овај рукопис издваја по невјероватној лакоћи читања веома озбиљних тема и хумором који читаоца као на крилима пронесе кроз књигу.

Аутор Верица Жугић рекла је да се овом књигом опробала и као дјечји писац и да у њој главне улоге имају Васа и Дуња, како се зову и њена дјеца.

„Писала сам о ономе што познајем и све је ишло доста лако“, рекла је Жугићева.

Њена књига говори о двоје тинејџера који одлазе у прастару кућу без интернета и вај-фаја и ту се сусрећу са свијетом из маште и, према причи, виде да мачке нису оно што видимо, већ нешто сасвим друго, по чему је ово дјело и добило наслов.

У 16 сати на штанду Републике Српске Центар за друштвено–политичка истраживања Републике Српске представио је три своја издања, а посебно интересовање посјетилаца било је за књигу „Геноцид над Србима у НДХ – народ који није требао да постоји“, аутора Душана Павловића.

Професор Драга Мастиловић рекао је да Павловићева књига на квантитативан и квалитетан начин указује на правце на које треба истраживати геноцид почињен над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) и како доћи до одговора на питање зашто је почињен.

Навео је да Павловићева књига маестрално упућује на то да „злочин није бројка него намјера“, односно да је геноцид почињен над српским народом био систематски и намјерно проведен, а да су у то били укључени сви и држава и католичка црква.

Мастиловић је нагласио да је све учињено да се Срби дехуманизују прије геноцида који је над њима учињен, да је истовремено ширена србофобија.

Он је истакао да је Павловић као један од значајних проблема у данашњем истраживању геноцида препознао то што се геноцид над Србима изједначава са Јасеновцем, што није ни близу истине и доводи до у најмањем случају неумјесног лицитирања о броју жртава.

„Посљедица тога су фрагментација памћења и политичке злоупотребе па и релативизација злочина како то аутор са пуним правом примјећује“, рекао је Мастиловић.

Он је нагласио да се Павловић посебно позабавио улогом Римокатоличке цркве у геноциду која је знатно допринијела стварању моралне и теолошке легитимације злочина.

Професор Александар Митић рекао је да Павловићева књига позива на борбу против ревизионизма и релативизације геноцида у Другом свјетском рату, на борбу за видљивост и указивање на истински карактер геноцида у НДХ и представља апел да култура сјећања нађе своје правно упориште у стратешком наративу Србије и Републике Српске и српског народа.

„Да тај стратешки наратив буде и брана одбране српског народа на овим просторима“, додао је Митић.

Центар за друштвено–политичка истраживања Републике Српске представио је на данашњој промоцији и зборник „Дејтонски мировни споразум – 30 година мира и стабилности“ и дјело „Браните Европу као цивилизацију“, аутора Давида Енгелса.

Институт историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву у 17 сати на штанду Републике Српске на Међународном сајму књига у Београду представио је својих шест издања.

Директор Института Драга Мастиловић, говорећи о својој књизи „Сарајево 1941“, рекао је да је то монографија која се бави геноцидом над Србима 1941. године.

Мастиловић је истакао да је голгота сарајевских Срба, која је почела 1941. године стравичним усташким злочинима, врхунац доживјела деведесетих година прошлог вијека, када су Срби протјерани из Сарајева.

Он је навео да је књигу написао на основу грађе коју је прикупљао из Архива БиХ у Сарајеву, Архива Југославије и Архива Србије у Београду, те других архивских установа и библиотека.

Говорећи о злочинима из 1941. године, он је указао да су злодјела над Србима спровођена систематски и с намјером да се уништи биолошка основа српског народа, јер су убијане цијеле породице, па чак и дјеца.

Мастиловић је напоменуо да се трудио да попише што више жртава и да је успио да попише имена 1.200 страдалих, међу којима су и они којих није било ни у једном досадашњем попису жртава.

Он је додао да је у издању „Документи о стварању Републике Српске“ аутора Георгија Вулића представљена грађа о процесу настанка Републике Српске.

Аутор издања „Попис обвезника џизје у казама Сребреница и Шабац из 1600. године“ Нада Трифковић објаснила је да су џизје попис дажбина немуслиманског становништва Османлијама.

„У том попису говори се о више од 7.500 Срба, што показује да је број хришћана у то вријеме био много већи него што се до сада претпостављало и да процес исламизације ни изблиза није био тако брз како се до сада мислило“, истакла је Tрифковићева.

Представљајући монографију „Рециклажа прошлости: Историја и политика“, коју је написао заједно са Здравком Делетићем, професор Универзитета у Косовској Митровици Владан Виријевић рекао је да је то хрестоматија састављена од стручних текстова, првенствено намијењених студентима историје.

Међутим, како је истакао, она може да послужи и одбрани историјске науке од све већег уплива дневне политике и покушаја ревизије историје.

„Историјска наука грчевито се бори да остане објективна и својствена и да не буде злоупотребљена у дневнополитичке сврхе. Посебан проблем је то што данас имамо такозване ангажоване историчаре који желе да прикажу неко ново тумачење историје“, рекао је Виријевић.

Историчар Данко Михајловић представио је своју монографију „Фочански срез 1918–1941“ за коју је рекао да је важна због све чешћих удара из сусједства на Републику Српску, али и атака изнутра који долазе од псеудоисторичара.

Михајловић је напоменуо да истраживања попут његовог служе томе да се попуни празнина у познавању локалне историје, поготово у периоду Краљевине СХС и Краљевине Југославије, која је у архаичној средини попут тадашње Фоче наслиједила многе негативне трендове од ранијих владара.

Институт историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву представио је и зборник радова са научног скупа „Други свјетски рат у свјетлу историјских чињеница и историјског ревизионизма“.

Пољопривредни факултет Универзитета Источно Сарајево у 17.30 на штанду Републике Српске представио је двије монографије које говоре о историјату и дометима овог факултета од оснивања до данас.

Декан факултета Весна Милић рекла је да је Пољопривредни факултет у новембру прошле године прославио три деценије постојања, али да је његово трајање много дуже и да је управо зато и издао „Монографију – 84 године традиције високошколског образовања у подручју пољопривреде“ и „Монографију – 77 година традиције високошколског образовања у подручју шумарства“.

Она је навела да рад на монографијама није био једноставан јер је Пољопривредни факултет на Грбавици изгорио усљед ратних дејстава 1992. године као и комплетна документација и архива.

„Дио докумената о оснивању факултета пронађен је у Архиву Србије, а помогле су нам и колеге са Пољопривредног факултета у Београду“, рекла је она.

Милићева је указала да је Пољопривредни факултет Универзитета Источно Сарајево 1994. године почео од ничег, а израстао у респектабилну високошколску установу која се стално унапређује и прилагођава захтјевима времена.

„Пошто младим људима, искрено у посљедње вријеме није привлачан студијски програм пољопривреда и заобилазе пољопривредне факултете, не само код нас него у цијелом региону ишли смо за тим да се модернизујемо. Задржали смо модул – Општи смјер, али смо увели смјер – Дигитална пољопривреда која је све атрактивнија и помаже много у производњи хране као и смјер Урбана пољопривреда“, рекла је она.

Милићева је истакла да овај факултет има изузетну међународну сарадњу, посебно истакавши ону са колегама у Вороњежу која је резултирала тим да на свом огледном добру шумарског одјељења на Вучијој Луци имају карбонске полигоне.

„Први смо у свијету изван Русије који смо то почели радити, а послије нас је добила једна институција у Бразилу“, рекла је она и додала да је Пољопривредни факултет недавно добио значајан пројекат са једним универзитетом у кинеској провинцији Џан Су.

„Прва смо институција у БиХ, а можда и шире која је успјела тако нешто да постигне. Наравно радићемо и даље на нашим кадровима, трудићемо се да код младих људи створимо свијест колики је значајна производња хране“, рекла је она.

Професор Горан Перковић рекао је да се стручњаци који су дипломирали на Пољопривредном факултету налазе у свим институцијама Републике Српске и обављају најсложеније функције.

„Само она држава која зна која да искористи своје ресурсе и има довољно стручног кадра, сјеменског, садног и сваког другог материјала, има прехрамбену и сигурност да ће опстати као држава“, рекао је он.

На штанду Републике Српске у 18 сати Народна и универзитетска библиотека Републике Српске представила је своја издања, међу којима је и „Прича о манастиру Гомионица“ архимандрита Платона.

Представљене су и „Стриповјетке“ по мотивима Бранка Ћопића, на чијој су адаптацији радили Милан Младић и Предраг Иконић.

Директор Народне и универзитетске библиотеке Љиља Петровић Зечевић рекла је да Библиотека није комерцијалан издавач, али да су њена издања радо виђена и увијек тражена на свим сајмовима на којим су представљена, те да је „Стриповјетка“ по мотивима Петра Кочића наишла на велики интерес на Сајму књига у Солуну.

Библиотекар Берислав Благојевић рекао је да „Прича о манастиру Гомионица“ на посебан и дјеци прилагођен начин говори о овој светињи за чије се поријекло везују разна предања, од тога да су га основали Немањићи до тога да су оснивачи били прогнани монаси из Милешеве.

„На овај начин његујемо традицију у савременом руху и приближавамо је најмлађим који су у фокусу дјеловања наше библиотеке“, рекао је Благојевић.

Као свој допринос афирмацији писане ријечи и читању представници Народне и универзитетске библиотека Републике Српске су своја издања поклонили свим гостима на штанду Републике Српске у Београду.

Посљедња промоција на штанду Републике Српске у уторак, 28 октобра, одржана је у 18.30 сати представљањем издања Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево „Љубав има укус еурокрема“ Радисава Милића. О књизи су говорили проф.др Сања Мацура и аутор.

Директор Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске Предраг Спасојевић рекао је да Међународни сајам књига у Београду има посебан значај за све издаваче из Републике Српске.

Оцијенио да је Сајам у Београду важан и за све издаваче из овог дијела Европе, јер је ријеч о најзначајнијој књижевној манифестацији у региону.

„Ми се зато увијек потрудимо да у што бољем свјетлу представимо нашу издавачку дјелатност и нашу Републику Српску. Мислим да смо то и овог пута урадили на најбољи начин“, рекао је Спасојевић за Срну.

Он је подсјетио да је Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске данас на Међународном сајму књига у Београду промовисао дјела која су награђена на конкурсу за најбољу дјечју књигу „Совица“.

Ријеч је о књигама „Кока авијатичарка“ Марине Јовановић и „Мачке су нешто сасвим друго“ Верице Жугић.

Спасојевић је најавио да ће Завод сутра на Сајму књига у Београду представити књиге које су побиједиле на конкурсу „Златна сова“.

На 68. Међународном сајму књига у Београду на репрезентативном штанду Републике Српске и у салама за промоције „Васко Попа“ и „Борислав Пекић“ Република Српска се представља са 137 наслова, 46 издавача и 129 аутора.

Као и претходних година, уз књиге ће бити представљена четири часописа, а биће одржано и традиционално књижевно вече пјесника из Србије, Републике Српске, Црне Горе и расијања.

Представљање књига под мотом „Чувај се, мој роде, својих странпутица“ организовало је Представништво Републике Српске у Србији.