У Београду је јуче, у прес – центру УНС-а, одржана трибина „Инцков закон – крај Српске или распад Босне“ као још једна у серији трибина које организују портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

 

Посебан допринос раду пленума дао је српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Поред њега, говорили су Владислав Јовановић, Миломир Степић, Горан Петронијевић, Душан Пророковић, Предраг Ћеранић, Александар Павић, Слободан Рељић, Александар Раковић, Жељко Будимир, Ненад Кецмановић и Дарко Танасковић.

У поздравној речи, Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији, указао је да је тема трибине посебно важна јер се расправља о чињеници да је у 21. вјеку уведен вербални деликт, а ове трибине имају посебну вриједност јер дају научну грађу за будућа истраживања историје народа на овим просторима.

– Валентин Инцко је бесправно упао у правни систем БиХ и, бавећи се само злочинима против Бошњака, а не и Срба, ради бесправне промјене и допуне једног закона – увео вербални деликт! Тога би се стидио сваки народ и држава. Слобода је основно право човјека и народа. Инцко је у своје име и име дијела међународне заједнице који га подржава, укинуо слободу мисли и говора свим грађанима Босне и Херцеговине. Сви који ћуте на то што је учинио дијеле његову одговорност – рекао је Цицовић и указао да су Србија, Русија и Кина подигле глас и рекле да је то што је учинио Инцко лоше и треба да буде укинуто.

Он је истакао и да је Закон на који је насрнуо Инцко изгласан гласовима свих народа у БиХ, а не само Срба, те да би сви требало и да га бране!

– Зар у Федерацији БиХ нема никог ко хоће да брани своју слободу мисли и говора!? – упитао је Цицовић и истакао да се у Републици Српској ради одбране права на слободу мисли и говора ујединило цијело руководство и сви српски политички представници.

„Слобода мисли и говора је вјековна тековина и српски народ је кроз историју дао свој допринос: и слободи, и свијести о њој, те имамо право да је бранимо онако како смо је увијек бранили – од настанка српског имена до данас“, рекао је Цицовић.

Министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић указао је на деструктивни потенцијал Инцковог закона, оцењујући да је он „дио ширег плана да се истовремено убрза геоплитичко подешавање у РС и на Косову, користећи маневарску ограниченост Србије у предизборној години“.

– Не само да је ово атак на грађане Република Српске и оспоравање њеног моралног интегритета него може да води дестабилизацији и БиХ и цијелог региона, јер је то атак на темеље Дејтонског споразума и БиХ као заједничку државу. Међутим, Република Српска ће имати сигурну политичку и билатералну подршку Србије, као матичне земље и гаранта Дејтонског споразума за коју је доследно поштовање свих одлука Дејтонског спразума апсолутан услов очувања мира и стабилности у БиХ и региону – оценио је Јовановић.

Он је истакао да Шмитово наметање усложњава односе Запада са Русијом и Кином, јер оне „неће прихватити свршен чин, већ ће и питање БиХ као питање једностраних потеза Запада потезати ангажованије него до сада у глобалним односима са тим Западом“.

Јовановић је указао да и на самом Западу постоје негативне реакције либералних кругова којима је право на слободу мишљења и говора апсолутно и неповредиво.

– Мериторни закључак Међународне независне комисије да у Сребреници јула 1995. није извршен геноцид, Инцков Закон о забрани оспоравања геноцида у Сребреници чини још рањивијим – додао је Јовановић.

Дарко Танасковић је указао да нема никакве дилеме да ли је Инцков закон ставио Републику Српску на пут нестанка кроз даље дјеловање Кристијана Шмита.

– Република Српска, која постоји, не може бити укинута, односно нестати на основу било каквих и било чијих спољашњих одлука, јер она изнутра постоји. Са друге стране, држава БиХ изнутра не постоји, што не значи и да мора нестати. Она би могла опстати, уколико би се, и споља и изнутра, настојање да се систематски оспорава и релативизује постојање Републике Српске замијенило реалистичним и конструктивним, сусретним трагањем представника трију конститутивних народа за моделом одрживе заједничке државе Срба, Бошњака и Хрвата – оцјенио је Танасковић.

Ненад Kецмановић је додатно објаснио колика је штета коју реално може узроковати Инцков закон:
– Хилари Kлинтон годинама апелује да се САД врате незавршеним пословима који су били прекинути након везаних мандата Петрича и Ешдауна. Волфганг је на одласку из Сарајева у ВИП салону бутмирског аеродрома издиктирао серију наметнутих закона, званих „аеродромски декрети“, а Педи је смијењивао изабране политичаре и отимао ентитетске надлежности.

– Тако је и Инцко, као Петрич на одласку, донио Закон о забрани негирања геноцида, а Шмит би, као и Ешдаун, требало да настави смјеном функционера и отимањем ентитетских надлежности и измишљањем антидејтонских институција – указао је Кецмановић и истакао да се „ароганција моћи суперсиле саплела о неочекивано јединство владајуће коалиције и опозиције у Републици Српској“.

Скупштина Републике Српске је, подсјетио је Кецмановић, одлучила да у својој половини БиХ не примјењује Инцков закон и да донесе контразакон о забрани приписивња геноцида и да блокира заједничке органе, а народ је почео да потписује петиције.

– Посебан проблем је што је Шмит допутовао без манадата верификованог у СБ УН и не може да буде ни в.д. него једино кандидат за високог представника. Русија и Kина су понудиле компромис да Шмит остане само годину дана без бонских овлашћења, али је то западна страна „с нокта“ одбила. Послије тога „за Русију Шмит не постоји“. А Ванг Ји је Блинкену још крајем марта на Аљасци рекао да ће САД морати да се навикну да поштују суверенитет других земаља иако се њихова политика коси са америчким интересима – навео је Кецмановић.

Он је упозорио да се „опстанак протектората у БиХ интернационализује, а времена су се од Петрича до Шмита толико промјенила да, ако остане јединствена, Република Српска нема разлога да попушта.“

Миломир Степић је рекао да је Инцков закон у функцији „сребреничке клопке“, односно креирања таквог мега-злочина који би заувијек спријечио да муслимани и Срби „вежу заставе“.

– Српски и муслимански колективитет је више евроазијски него атлантистички геополитички идентитет, па је постојала бојазан да ће се Хрвати наћи „у маказама“ будућег Б-Х „преферанса“ што је било дијаметрално супротно интересима Запада. Стога је било нужно да се пролије „велика крв“ између Срба и Бошњака и пропагандно подигне до геноцидних размера. Ако неко помисли на суживот и заједничке интересе – испријечи се „пресуђени геноцид у Сребреници“, објаснио је Степић.

Сљедећа функција Сребренице, као и Инцковог закона је унитаризација БиХ, упозорио је Степић.

– Муслимани се све више подстичу да траже унитаризацију уз квази-аргумент да РС не може да постоји, јер су њени први политичар и војник правоснажно осуђени за геноцид. Важно је и то што су они до сада у јавном дискурсу говорили о „геноциду у Сребреници“, а од „Инцковог закона“ потенцирају само ријеч геноцид, јер се Западу „локални геноцид“ чини недовољним.

– Како тражити и остварити унитарну муслиманску државу ако се геноцид догодио само у маленој Сребреници? Употребом само ријечи геноцид, стиче се утисак да је геноцид био над свим муслиманима у цијелој БиХ, а онда је унитаризација БиХ за Запад лакши захтјев – упозорио је Степић.

Душан Пророковић је говорио о новој фази кризе у БиХ и оценио да она неће никоме користити иако су Сарајево и Запад поздравили Инцков закон.

– На почетку смо имали одушевљење Инцковом одлуком, дјелимично на Западу, а у потпуности у Сарајеву, али исход свих дешавања која стварају нову кризу укључујући и долазак Кристијана Шмита, неће резултирати на начин како је то замишљено. Један од разлога јесте и промијењено међународно окружење, што се најбоље примјећује заједничким руско–кинеским приједлогом резолуције СБ УН о БиХ.

– По први пут у историји кинеска дипломатија се на овакав начин ангажовала око једног политичког питања у Европи, рекао је Пророковић и истакао да је то „крупна промјена која ће узроковати бројне посљедице и онемогућити да се тражење било каквих нових рјешења у будућности опосли мимо воље Кине“.

Предраг Ћеранић је говорио о политичком и безбједносном контексту Инцковог закона и указао на питање конфронтације суперсила око БиХ пошто је у СБ УН изостао консензус између САД, Русије и Кине.

– Суштина Берлинског процеса, који је преименован у Мали шенген, а он у Отворени Балкан, јесте да ЕУ не жели балканске земље као пуноправне чланице већ им нуди сиву зону, односно Б лигу међусобног повезивања. Иако ЕУ не жели ове земље, не жели ни да их препусти утицају Русије и Кине, док се однос према присуству Турске временом мијењао. Од доласка Бајдена, англоамерички савезници нарочито настоје да протјерају Русију са овог простора. Наравно да се руска упоришта виде првенствено међу Србима који спутавају улазак Србије и БиХ у НАТО, сметају и вишевјековне искрене и дубоке везе двају народа. Стога је „дубока држава“, која је сад званична америчка администрација спремна да од Срба направи аморфну политичку масу, лишену било каквог економског и војног значаја.

– У том случају пут према стратешки важном Кавказу, односно Русији, био би отворен – рекао је Ћеранић и додао да Русија зна да ако се не одбрани на Балкану – укључујући супротстављање Инцковом закону – браниће се на Кавказу, као што је знала да мора да се одбрани у Сирији.

Поводом Кине Ћеранић је указао да „ако политички не буде присутна на простору Западног Балкана, неће бити ни у економском смислу, те би милијарде долара уложене у грандиозни пројекат под називом „Један појас – један пут“ могле пасти у воду“.

Говорећи о безбједносним перспективама, Ћеранић је подсјетио да по Дејтону, оружане снаге морају да поштују Дејтонске границе, али би Изетбеговићеве паравојне формације могле да дјелују самостално.

– Терористички напад на полицијску станицу у Зворнику 2015. године изазвао је политичку мобилизацију у Српској. Слична је ситуација настала и поводом „Инцковог закона“. Било какав напад који би изазвале паравојне снаге из Федерације наишао би на адекватан одговор српске полиције. Дугогодишње јачање, подмлађивање и опремање МУП Српске показало се као прави одговор на све безбједносне ризике и пријетње.

– МУП може да казни било какву агресију коју би евентуално изазвале паравојске. Слична ситуација је била и 1992. године. Полиција је чувала Српску Републику БиХ све до формирања српске војске. Све наведено указује да не постоји разлог да јединство српских политичких партија не остане сачувано. Платформа заузета уочи посљедњег засједања Народне скупштине, а која се реализовала током скупштинског засједања, постигла је пуни ефекат и збуњеност друге стране. Стога поменуту политичку платформу не треба напуштати нити доводити у питање – закључио је Ћеранић.

Александар Павић је такође указао на пресудан значај да се сачува јединство, али и подсетио на огромне напоре које је Запад спреман да уложи да би то јединство разбио.

– Запад је наставио са својом политиком притиска против Републике Српске и српског фактора у БиХ и окружењу током пролећа и лета 2021. године. Прво је именован нови Високи представник упркос упозорењима Бања Луке, Москве и Пекинга да неће бити признат без потврде СБ УН. А затим је, неколико дана пре свог одласка, Валентин Инцко покушао да наметне закон о забрани негирања тзв. геноцида у Сребреници. Срећом, сви политички фактори у Српској су се брзо окупили око заједничког циља одбране Српске, одбацивши Инцков закон а прогласивши новог ”високог представника” Шмита непостојећим без одговарајућег мандата одобреног у СБ УН.

– Треба се подсјетити како је страни фактор предано радио на разбијању заједничке српске одбране прије, за вријеме и послије Дејтона. Шта се може научити из претходних искустава? Запад има и користи бројне методе за ”дисциплиновање” непослушних српских лидера, или да би их међусобно подијелио и посвађао – упозорио је Павић.

Слободан Рељић је оценио да је Босна „ризик империја“.

-Инсистирање Валентина Инцка да се насилни закон о забрани негирања геноцида у Сребреници донесе 23. јула, на дан кад је 1914. Србији упућен ултиматум – што је, сјетићете се, био повод који је довео до нестанка Царевина – чињеница је која има велику симболичку моћ. Стање западне силе данас је упоредиво са стањем Аустро-Угарске царевине прије једног вијека. Симболичке чињенице увијек су важне у политичкој стварности – указао је Рељић.

Александар Раковић је говорио о позитивним перспективама „мирног раздруживања БиХ“ и оцијенио да је  „Република Српска носилац прогресивних процеса“.

-То исказује наду у што скорије нарастање демократског потенцијала бошњачких лидера ради прихватања чешкословачког модела разријешења међусобних спорова – рекао је Раковић.

Жељко Будимир је објаснио значај процеса денацификације српског народа и Републике Српске, пошто је српски народ, у вријеме разбијања друге Југославије, у западним медијима сатанизован.

– По манихејском принципу постали су ,,страна зла” крива за сва недјела која су учињена у рату од Словеније до Косова и Метохије. Та медијска сатанизција је нарочито била интензивна током грађанског рата, када су Срби оптужени за агресију, етничка чишћења, злочин против мира, цивилног становништва, човјечности, држање концентрационих логора, масовна убиства.

– Стварала се аналогија са злочинима нацистичке Њемачке током Другог светског рата. Након медијске наступа правна сатанизација, кроз оптужнице и пресуде Хашког трибунала, са циљем да се осуди политичко и војно руководство Републике Српске за најтеже ратне злочине и злочин геноцида. После ,,пресуде” да су Срби починили први геноцид од Другог свјетског рата, сви злочини према Србима добијају морално-политичко оправдање. Демонизација се завршила нацификацијом читавог српског народа – рекао је Будимир сагласивши се да је Инцкова одлука део нацификације Срба са крајњим циљем да се изврши уставна прекомпозиција БиХ и укидање ,,геноцидне творевине” Републике Српске и приступање БиХ у НАТО.

– (Де)нацификација Срба је геополитичка ,,операција дугог трајања” на коју ефикасно може да одговори само цјелокупни српски национални корпус – рекао је Будимир.

Горан Петронијевић је оцјенио да се БиХ налази у једној од највећих послијератних криза институција и објаснио процес деформације високог представника кроз злоупотребу овлашћења.

– Према Анексу 10 Дејтонског мировног споразума, којим је у правни систем БиХ и уведена функција високог представника, његова примарна улога је „да би помогао и олакшао властите напоре страна и мобилисао, ако буде потребно да се координирају активности агенција и организација које су укључене у цивилне аспекте мировног споразума“. У актуелном времену та улога је постала архаична. Истовремено, суштина његовог постојања се измјенила.

– Умјесто унапређивања цивилних аспекта споразума, координције између агенција и организација које учествују у обнови и помоћи БиХ, учествовања на састанцима донатора по питањима санације и реконструкције, и уопште једне конструктивне фигуре, која је требала да помогне да се БиХ изгради као једно боље мјесто за живот, односно суживот сва три конститутивна народа, тенденција је да се функција високог представника, захваљујући члану 5 овог Анекса, по којем је „Високи представник коначни орган на терену везано за тумачење овог споразума о имплементацији мировног решења“ претвара у инокосни, самодовољни орган који по свом нахођењу, мимо духа и смисла Дејтонског мировног споразума, доноси одлуке спрам интереса својих налогодаваца.

– Ако у овај микс непринципијелног тумачења одредаба Дејтонског мировног споразума, непоштовања утврђених правила међународног права, и потпуног занемаривања интереса конститутивних народа у БиХ, додамо и начин на који је покушано наметање новог „Високог представника“, односно његов избор у Бундестагу, парламенту државе која није ни чланица Савјета безбједности УН, добијамо новог Бењамина Калаја, намјесника окупиране Босне и Херцеговине – објаснио је Петронијевић.

Бранко Лукић је оцјенио да се Српска бори против старих непријатеља који су били заједно још у Другом свјетском рату.

Он је истакао да је Инцков потез дио „добро испланиране акције која долази из истих центара моћи који су покушали 2015. године да прогурају Резолуцију којом би се српски народ означио као геноцидан“.

– Треба размислити да се тражи да на овом мјесту буде Рус или Кинез. Нијемац, који је експонент западне политике, сигурно ће наставити исту политику, ако не и агресивнију од Инцка. Треба бити јако опрезан да западни душмани не уведу БиХ и у рат. Знамо да политика СДА и Бакира Изетбеговића не би имала ништа против новог рата, прије свега што и даље рачуна на несебичну подршку Запада.

– Ову и овакву опцију треба јасно представити пријатељским странама и анализирати њихову спремност да се активно укључе у конфликт. Не треба вјеровати само обећањима, него тражити неки вид гаранција за акције.

– Изазивање нестабилности у БиХ је главни посао страних представника у БиХ. Администрација Бајдена је најавила удар на Републику Срспску, на овом курсу плови и администрација Велике Британије и Њемачке. Стари непријатељи су се одавно ујединили у борби против српског народа, а за очекивати је да ће најјачи напади бити на Републику Српску – оцјенио је Лукић и додао да ће „полазна основа у борби против овог и оваквог Инцковог недјела је да Срби остану јединствени“.

Снимак цијелог тока трибине можете видјети ОВДЈЕ https://youtu.be/vtmfX-R8Ga4