NOVOSTI | 9. jun 2024 | Boris Subašić –

Ličniji, slovenski odnos prema Istini/Bogu, mogao bi da preporodi hrišćanstvo. Biti u manjini nikako ne znači obavezno biti i slabiji, pogotovo na dugu stazu. Mi Srbi ponešto o tome znamo ili bi trebalo da znamo! Kod nas su „drugosrbijanci“ poglavito nastavljači komunističkog internacionalizma.

HRIŠĆANSKI svet je, kažu neki teoretičari „izgubio Boga“ u paklu Prvog svetskog rata, zbog čega su čovečanstvo opseli agresivni antiteizam boljševika, pa je satanska dogma nemačkog „novog poretka“, posle Hladnog rata rehabilitovana kao američki „novi svetski poredak“. Nova knjiga prof. dr Darka Tanskovića „Religija u društvu, kulturi i politici“ bila je povod da od autora zatražimo odgovor: može li čovek da „izgubi Boga“?

– Bio bih sklon da dilemu koju sadrži Vaše pitanje preformulišem u obrnutu zapitanost, bližu verujućim ljudima : „Može li Bog da izgubi čoveka?“. Kroz sukcesivne faze pojavljivanja novih, navodno spasonosnih i potvrđeno štetnih „nebožanskih“ ideja i njihovih protagonista, koje ste u pitanju ukratko saželi, odista se stiglo do praga logike aksijalnog doba na kojoj kroz čitav milenijum počiva poredak stvari prema kome se, u stalnim metamorfozama, dubinski upravlja čovečanstvo. Ako je to zaista tako, odnosno ukoliko smo svedoci ( kao akteri i, većma, objekti) velikog „raščišćavanja terena“ za neko novo, temeljno drugačije aksijalno doba, što nikako nije nemoguće, onda nemam šta da Vam odgovorim, jer bi to bila zastrašujuće neizvesna perspektiva koja me saznajno i intelektualno, a i imaginativno prevazilazi.

Ipak, uzdajući se u to da Bog, uprkos svemu, ne može da izgubi čoveka, pokušaću da ukratko iznesem svoje skromno promišljanje ovog pitanja svih pitanja, za šta bi, inače, bilo potrebno neuporedivo više prostora od onoga koji dopušta jedan razgovor, ali i mnogo više znanja od onoga kojim raspolaže Vaš sagovornik. Originalni, ali i provokativni mislilac Juval Noa Harari, u svom svetskom bestseleru indikativno naslovljenom „Homo Deus“ („Čovek Bog“), sa podnaslovom „Kratka istorija sutrašnjice“, poglavlje „Antropocen“ otvara jakom rečenicom: „U odnosu na druge životinje, čovek je već odavno postao bog“. Autor, koji svojim razmišljanjima čoveku/čovečanstvu spekulativno otvara pomenutu kapiju predvorja novog aksijalnog doba, sadašnji trenutak ofanzive „tehnoreligija“ sagledava u nastupanju njihovih dveju vrsta – tehnohumanizma i religije podataka (dataizma).

Tehnohumanizam bi bio nešto konzervativnija varijanta „nove religije“, „koja i dalje gleda na ljude kao na vrhunac stvaranja i još se čvrsto drži mnogih tradicionalnih humanističkih vrednosti“, dok dataizam, „pobožna vera u informaciju“, tvrdi da se „svemir sastoji od protoka podataka i da je vrednost svakog entiteta ( pa i čoveka – DT) određena njegovim doprinosom obradi podataka“. Kako je, prema dataističkom sudu, čovek u obradi podataka definitivno prevaziđen, sudbinu sveta i čovečanstva u budućnosti će određivati algoritmi i računari. Izgleda kao uznemirujuća naučna fantastika i u tu vizuju konačnog sumraka ljudskog, ali i božanskog, ne bih se upuštao.

Ipak, nije sve u domenu fantazije?

– Vratiću se „tehnohumanizmu“ koji, nažalost, više ne spada u domen naučne fantastike i mašte. „Tehnohumanizam se slaže da je homo sapijensu kakvog znamo istekao istorijski rok trajanja i da on u budućnosti neće imati značaja, ali iz toga zaključuje da bi tehnologijom trebalo da se poslužimo da stvorimo homo deusa – mnogo savršeniji model ljudskog bića“, piše Harari. I na tome se raznim sredstvima tehnološkog, ali i mentalnog inženjeringa predano radi. Ranije zamisli o proizvođenju „natčoveka“ (nasuprot hrišćanskom idealu „svečoveka“), od kojih ste jednu u pitanju pomenuli, pripadaju istoj liniji dijaboličkog planiranja savršenog humanoidnog stroja za upravljanje svetom, ali na nižem konceptualnom nivou operacionalizacije.

Na drugoj, suprotnoj strani, Dijego Fuzaro, jedan od najlucidnijih i najradikalnijih kritičara neoliberalističkog obezduhovljenog (kvazi)mondijalizma, čije su knjige i ogledi ponajviše blagodareći trudu mog počivšeg kolege i prijatelja Dragana Mraovića pristupačni i na srpskom jeziku, ne prihvata fatalnu neminovnost dovršavanja procesa „razbožavanja“ (Hajdeger) i desakralizacije sveta, zasnovanog na „nihilističkom relativizmu“ (Jozef Racinger, alias papa Benedikt XVI). Izvorno levičarske/marksističke intelektualne provenijencije, ali i klasičarskog fundamentalnog obrazovanja, Fuzaro smatra da se toj pošasti planetarnih razmera, ali ipak prvenstveno zapadne patologije, valja odlučno i odvažno suprotstaviti, pri čemu aktere potencijalno delotvornog otpora vidi u prividno paradoksalnom sadejstvu „malog ostatka crkve, imunog na nihilizam“ i „malog ostatka antikapitalističkih svetovnih snaga koje još uvek nisu prodale glavu i srce logici tržišnog fanatizma“ („Kraj hrišćanstva“).

Biti u manjini nikako ne znači obavezno biti i slabiji, pogotovo na dugu stazu (u brodelovskom smislu), što je kroz istoriju mnogo puta potvrđeno (mi Srbi ponešto o tome znamo ili bi trebalo da znamo!). Višestruko je rečit, i poučan, primer aleksandrijskog arhiepiskopa Atanasija Velikog ( 295-373) i njegovog gotovo poluvekovnog manjinskog revnovanja protiv silovitog širenja sledbeništva arijanske jeresi, u najtežim mogućim uslovima. U termnima hrišćanstva: Bog će uvek naći načina da ne izgubi čoveka, ma šta ovaj preduzimao da se od njega odvoji i da ga „sahrani“. Hristos vaskrse iz mrtvih!

Ranke u „Srpskoj revoluciji“ piše da Srbi ne provode mnogo vremena u crkvama, ali su bogobojazni i imaju vrlo ličan odnos prema Bogu. Da li je to zavet Svetog Save?

Verski i svetovni podvig Svetog Save blistavi je primer onoga što je mitropolit Antonije Blum podrazumevao pod „aktivnom svetošću“ : „U Jevanđelju postoji zapovest, koja mi se čini savršenom, da se oslobodimo i počnemo da se bavimo nečim drugim – pozvani smo da budemo u svetu, a ne svetovni, što znači da smo suštinski oslobođeni. Biti u svetu znači potpunu obavezu /…/ Moramo da budemo dovoljno oslobođeni da ne bismo bili sastavni deo svetskog greha, čak i ako ne uspemo da se u potpunosti oslobodimo ovog zarobljeništva“ ( „Bog i čovek“). Za nas Srbe, način na koji je Sveti Sava u svome životu objedinjeno verski i svetovno misionario i praktično delovao na polzu hrišćanstva/pravoslavlja i svoga otačastva, njegove crkve i države neprolazno je aktualan, uzoran obrazac koji treba slediti, kao putokaz u svim vremenima i za sva vremena, jer se on dokazao u svome vremenu, a delo mu je bilo, i ostalo, za sva vremena.

Po mom dubokom uverenju, iako znam da ima mnogo onih koji ga ne dele, biti odan svetosavskoj ideji ne bi trebalo da je strano i nereligioznim Srbima, pod uslovom da nisu ostrašćeni antiteisti boljševičkog, isključivog tipa, svojstvenog (navodno) liberalnom i anacionalnom pogledu na svet, a posebno na pravoslavnje i na srpstvo. Čak i oni koji pravoslavlje doživljavaju kao „srednjovekovno mračnjaštvo“ i koji se iscrpljuju u dokazivanju neistoričnosti pojedinih elemenata u „svetosavskom mitu“, zaboravljajući da je mit pre i iznad istorije, ako su bar malo intelektualno pošteni, teško da mogu osporiti sve ono korisno čime je Sveti Sava trajno zadužio srpski narod, državu i kulturu. Da se ovom prilikom zadržim samo na, uslovno rečeno, diplomatsko-političkoj dimenziji, evo kako je episkop budimski Danilo (Krstić) protumačio i nenametljivo, ali ubedljivo, transistorijski aktualizovao, odluku Svetog Save da se radi dobijanja autokefalije za srpsku crkvu uputi u vizantijsku Nikeju: „U Savino doba divlji franački krstaši osvojili su i opljačkali Carigrad. Romejska Vizantija preživela je samo u dve male oblasti, ali je Sveti Sava išao da bude rukopoložen za arhiepiskopa u romejskoj Nikeji, a ne u papskom Rimu, iako je tada Rim u političkom smislu bio ono što su danas Ujedinjene nacije i Međunarodni monetarni fond. Time nam je Sveti Sava pokazao put vertikalne slobode, a to je veza jedne autokefalne Crkve sa nebeskim Jerusalimom direktno. Tako je srpska nacija postala punoletna: nezavisna na političkom planu kroz svoga Kralja, i u duhovnom smislu – kroz Patrijarha“ („U početku beše Smisao“). Treba li ovome nešto dodati?

Inače, zanimljivo je Vaše zapažanje o „bogobojaznosti“ i ličnom odnosu prema Bogu u tradicionalnom srpskom duhu“. Učeni teolog Rimokatoličke crkve, kardinal Tomaš Špidlik , nimalo slučajno poreklom Moravac, verovatno najbolji poznavalac istočnog hrišćanstva na Zapadu, zastupao je tezu o tome da, posle Jevreja, Grka i Rimljana, Sloveni tek treba da daju svoj samosvojni pečat hrišćanstvu, a on bi ishodio iz njihovog „ličnosnog“ odnosa prema Bogu, a to znači i prema Istini. Za razliku od zapadnjaka koji se, neretko prepotentno, diče sposobnošću donošenja „objektivnih“ sudova, sine ira et studio (Tacit), za Slovene je, prema zapažanju Berđajeva, istina/Istina obavezno lična, tako da je za pripadnika slovenskih naroda istinitije ono što za njega ima vrednost od onoga što ga ne zanima. Ruski bogotražitelj ide dotle da „objektivizaciju“ istine izjednačava sa prvobitnim grehom , kao žrtvovanje vrednosti u korist apstraktne iluzije. Nažalost, opake „apstraktne iluzije“ prete da pokore posthrišćanski svet i zavladaju njime, pa se Špidlik nada da bi ličniji, slovenski odnos prema Istini/Bogu, mogao da preporodi hrišćanstvo. Nadajmo se da to nije samo iluzija jednog plemenitog, istinski hrišćanskog teologa otvorenog uma i srca.

Samozvana „drugosrbijanska elita“ svetosavlje naziva srpskim mračnjaštvom u dimu tamjana, a iste teze mogu se pronaći i u kominterninim dokumentima.

Pojedinci, grupe i pokreti u Srbiji, na koje se primenjuje naziv „drugosrbijanci“ ili „autošovinisti“, a ima i drugih, ulivaju se u svetski trend i projekat (kvazi)mondijalističkog, globalističkog (bez istinske univerzalnosti), totalitarno liberalističkog i, u suštini, isključivog nivelisanja čovečanstva kroz marginalizovanje i ukidanje svih razlika među ljudima i narodima, koje se temelje na duhovnim i tradicionalnim vrednostima.

Od zemlje do zemlje, u zavisnosti od njene istorije i kulture, nosioci ovakvih shvatanja različitih su provenijencija. Kod nas su to poglavito nastavljači komunističkog internacionalizma na jugoslovenski način, koji su samo promenili ideološki predznak svoje tobože globalističke vašingtonsko-briselske jednoumonosti i opsesivnog antisrpstva, sa otrovnim korenjem u Drezdenskom kongresu KPJ (1928) i širom pozadinom konstante opštezapadnih protivslovenskih opterećenja. Kad, u uslovima sadašnjeg složenog trenutka sveta, ne bi bili štetni i opasni po vitalne srpske državno-nacionalne interese, ovi naši ideološki transvestiti bili bi komični.