Sve o Srpskoj | 08.09.2025.g. – Aleksandar Pavić –

PRISTAJANJE NA KOLONIJALNI STATUS BILO BI VIŠE OD SRAMOTE – SMRT SRPSKOG DUHA

• Muslimani u BiH velikom većinom vole svoj kolonijalni status i ljubomorno ga čuvaju. Gledaju na njega kao na garanciju dominantnog statusa unutar BiH, i zato ih istinski dijalog sa druga dva naroda ne zanima. Hrvati ne vole muslimansku dominaciju, ali ne bi ni da se previše zamere sadašnjim kolonizatorima, jer i sami teže integraciji u njegovu geopolitičku, preciznije evroatlantsku sferu
• Tzv. predsednički izbori koje je CIK BiH raspisao za 23.11.2025. predstavljaju pokušaj legalizacije pretenzija inače nelegalnog ”visokog predstavnika” na učvršćivanje kolonijalne vlasti u BiH i legitimizaciju kolonijalnog prava na smenu demokratski izabranih lidera i postavljanje novih, podobnijih
• A referendum povodom presude Suda BiH u korist kolonijalnog upravnika i odluke CIK-a da oduzme mandat predsedniku Republike zakazan za 25.10.2025. jeste prilika da se započne proces formalnog odbacivanja kolonijalnog statusa, bar što se tiče naroda u Republici Srpskoj
• Srbi koji su protiv referenduma a za učestvovanje na CIK-ovim novembarskim izborima – jednostavno su Srbi koji prihvataju dalji status kolonijalnih podanika. Ako bude takvih, oni će ponuditi razne izgovore tipa – isuviše smo slabi da bi se suprotstavili kolonizatoru, Dodik je ranije i sam učestvovao u oduzimanju dejtonskih nadležnosti Srpske, nije vreme za junačenje, itd. Međutim, nijedan od tih izgovora nije ni adekvatan ni prihvatljiv

Bosna i Hercegovina je kolonija. Jedina otvorena kolonija u Evropi i među poslednjim kolonijama na svetu. Stranci sede u Ustavnom sudu, a jedan strani, preciznije nemački državljanin daje sebi za pravo da nameće zakone i smenjuje jednog demokratski izabranog lidera, Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske. Ovo su nesporne činjenice. Pristajanje na Dodikovu smenu mimo izbora, mimo Ustava Republike Srpske, jeste dobrovoljno pristajanje na dalji kolonijalni status. To prvenstveno važi za Srbe – i to ne samo Srbe na prostoru BiH.

Muslimani u BiH velikom većinom vole svoj kolonijalni status i ljubomorno ga čuvaju. Gledaju na njega kao na garanciju dominantnog statusa unutar BiH, i zato ih istinski dijalog sa druga dva naroda ne zanima. Hrvati ne vole muslimansku dominaciju, ali ne bi ni da se previše zamere sadašnjim kolonizatorima, jer i sami teže integraciji u njegovu geopolitičku, preciznije evroatlantsku sferu.

Dakle, najjači istinski potencijalni antikolonijalni faktor ne samo u BiH već i na Balkanu, a verovatno i u Evropi su Srbi, što je inače u skladu sa ključnim delom srpskog identiteta – večitom težnjom ka slobodi.

Narod koji je na jedinoj koridi održanoj u Beogradu početkom oktobra 1971. navijao za bika umesto za toreadora, većinom je navijao i za narode tzv. Trećeg sveta koji su se oslobađali kolonijalnog ropstva u periodu posle Drugog svetskog rata.

Novi talas dekolonizacije je sada zapljusnuo frankofonsku Afriku. Treba li da doživimo tu sramotu da kao narod, makar i samo jedan njegov deo, svesno i dobrovoljno pristanemo na nastavak kolonijalnog statusa na sopstvenoj zemlji, na evropskom tlu? To bi bilo više od sramote. To bi predstavljalo smrt srpskog duha.

Jednostavno rečeno, tzv. predsednički izbori koje je CIK BiH raspisao za 23.11.2025. predstavljaju pokušaj legalizacije pretenzija inače nelegalnog ”visokog predstavnika” na učvršćivanje kolonijalne vlasti u BiH i legitimizaciju kolonijalnog prava na smenu demokratski izabranih lidera i postavljanje novih, podobnijih.

S druge strane, referendum povodom presude Suda BiH u korist kolonijalnog upravnika i odluke CIK-a da oduzme mandat predsedniku Republike zakazan za 25.10.2025. jeste prilika da se započne proces formalnog odbacivanja kolonijalnog statusa, bar što se tiče naroda u Republici Srpskoj.

Stvar je vrlo jednostavna. Oni Srbi koji su protiv referenduma a za učestvovanje na CIK-ovim novembarskim izborima su jednostavno Srbi koji prihvataju dalji status kolonijalnih podanika. Ako bude takvih, oni će ponuditi razne izgovore tipa – isuviše smo slabi da bi se suprotstavili kolonizatoru, Dodik je ranije i sam učestvovao u oduzimanju dejtonskih nadležnosti Srpske, nije vreme za junačenje, itd. Međutim, nijedan od tih izgovora nije ni adekvatan ni prihvatljiv.

Što se tiče prvog argumenta, otpor bilo kakvom okupatoru ili kolonizatoru nužno uvek kreće iz slabije pozicije. Da su tako drugi borci za slobodu iz prošlosti razmišljali, nikada se za slobodu ne bi ni izborili.

Setimo se i istorijski skorog primera odbacivanja Vens-Ovenovog plana od strane naroda, Narodne skupštine i rukovodstva Republike Srpske u maju 1993. Svo moguće ”racionalno” razmišljanje je bilo na strani prihvatanja tog plana, koji bi dao srpskoj strani oko 42% rascepkane teritorije BiH: em su ga sve tadašnje velike sile podržale, zajedno sa zvaničnim Beogradom i prijateljskom Grčkom, em su na snazi bile sankcije, uključujući i sramnu blokadu na Drini uvedenu od strane SR Jugoslavije, em je svet bio čvrsto jednopolaran, em je Vojska Republike Srpske držala i branila vrlo dugačke linije fronta, protiv neprijatelja kojeg je naoružavao i Zapad i islamski svet. Ipak, na kraju su volja, rešenost i spremnost na žrtvu nešto više od milion Srba u tadašnjoj Srpskoj odneli pobedu protiv ostatka sveta.

Danas su geopolitičke prilike daleko povoljnije, a Srpska je u međuvremenu stekla moćne prijatelje.

Što se tiče drugog argumenta – možda je najprikladnije parafrazirati čuvenu novozavetnu misao: ko je ovde bez političkog greha, neka baci prvi kamen. Eventualni politički gresi iz prošlosti ne mogu da budu argument ili opravdanje za njihovo ponavljanje u sadašnjosti.

Pravi je podvig da je Republika Srpska uspela da preživi (srbofobnu) jednopolarnu eru, kao što bi bio istorijski i duhovni zločin da sada prihvati kapitulaciju na izmaku te iste ere.

Što se tiče trećeg argumenta – ako sad nije vreme za ”junačenje” u vidu čvrstog i jedinstvenog otpora kolonizatoru, kad jeste?

Da li se možda očekuje da će se kolonizator sam povući? To nije u prirodi Zapada, pogotovo ne ovog sadašnjeg, koji se grčevito bori za opstanak. Svaki inicijalni oslobodilački akt je nužno junački. Ili će se možda čekati da nam neko drugi donese slobodu, kao što su na primer Bugari čekali? Ali, to onda više ne bismo bili mi.

Čvrsto, homogeno i odlučno NE kolonizatoru je jedini pravi garant pobede i slobode. Takav pristup će mobilisati duh celog naroda, i inspirisati sadašnje i potencijalne buduće saveznike.

U drugom poluvremenu, koje je počelo, pobeda ne sme da ima alternativu. Referendum od 25. oktobra je tek prvi, ali veoma važan korak u tom pravcu.