EagleEyeExplore | Milomir Stepić | 08.05.2026. god. –

Da težnja Hrvata za trećim, sopstvenim entitetom neće zadirati u status i teritoriju Republike Srpske može biti veoma opasna zamka. „Raspakivanje Dejtona“ teško da će proći bez mešanja Srbima tradicionalno nenaklonjenog Zapada, naročito deklinizmom isfrustrirane EU, što može imati nesagledive negativne posledice.

Kao u vreme ratnih pregovora i brojnih predloga političkog rešenja i teritorijalnog prekomponovanja BiH, i sada, više od tri decenije kasnije, ponovo se najveća prašina digla u vezi podele i granica, odnosno „povodom mape“. Potpuno logično, budući da je to jedno od najživotnijih pitanja svakog pojedinca, porodice, firme, institucije, sela i grada, drugim rečima čitavog društva. Ono podrazumeva u kojem sistemu sa stanovišta njegovog prostornog obuhvata – pravno-političkom, ekonomskom, kulturnom, prosvetnom, verskom i drugom – će se svakodnevno funkcionisati.

ŠTA JE HRVATSKI ENTITET I ŠTA BI BILO SA BiH?

Zato nije nikakvo iznenađenje zašto je nedavno, 25. aprila 2026, drugog dana međunarodnog skupa konzervativaca TradFest održanog u hotelu Dubrovnik u Zagrebu na temu „Pad liberalizma i uspon kršćanskih nacija“, po ko zna koji put promovisana ideja trećeg (hrvatskog) entiteta izazvala naglašenu pažnju i polemiku. Naime, predlog teritorijalne reorganizacije BiH iznet je na panelu „Bosna i Hercegovina: neuspela država i nužnost trećeg, hrvatskog entiteta“. Da temperatura još više poraste doprinela je indikativna činjenica koja ima svojstvo političke poruke: da je predavač/predlagač nove „mape“ bio iz ustanove zvučnog naziva – Sveučilišta obrane i sigurnosti „Dr Franjo Tuđman“. Naglašenu „specifičnu težinu“ davalo je i prisustvo nekih značajnih imena sa hrvatske političko-verske scene kao što je npr. kardinal Vinko Puljić.

Po čemu je predlog nove podele BiH u skladu, a po čemu je mimo „dejtonske mape“? Najuočljivije jeste da ona (barem za sada i u ovoj verziji) ne narušava teritoriju i granice Republike Srpske, niti ima indicija da erodira njen status. Shodno tome, „manji entitet“ – kako sarajevska političko-medijska čaršija često nipodaštavajuće naziva Republiku Srpsku – ne bi morao nužno da ima ništa protiv tog predloga. Štaviše, Republika Srpska bi mogla da ga podrži, što ona u nadgornjavanju sa muslimanskim/bošnjačkim unitaristima i čini. Istina, predlog podrazumeva opstanak kondominijuma Brčko Distrikt, tj. status quo njegove fragmentacione pozicije između istočnog i zapadnog „plućnog krila“ Republike Srpske i ulogu „makaza nad pupčanikom“ Koridora, što je (post)dejtonska arbitražna tekovina.

Dakle, političko-teritorijalna redefinicija plasirana na zagrebačkom okupljanju odnosila bi se samo na drugi entitet – Federaciju BiH. Shodno tome, bilo bi ukinuto njenih deset kantona sa statusom federalnih jedinica, njihovi ustavi, zakoni, skupštine, vlade, policija i ostale funkcije. To znači da bi sama Federacija BiH kao jedan od dva entiteta bila ugašena, što dalje znači prestanak važenja Dejtonskog sporazuma i iz njega proisteklog Ustava BiH na čemu se temelji postojanje i ustrojstvo BiH po „formuli 1+2+3“ – jedna međunarodno priznata država, dva entiteta koji je tvore i tri konstitutivna naroda.

Predstavljena mapa svedoči da bi hipotetički treći, hrvatski entitet obuhvatio u celini sadašnja dva kantona sa hrvatskom etničkom većinom – Zapadnohercegovački (br. 8) i Hercegbosanski, odnosno Livanjski (10), te mešoviti hrvatsko-muslimanski/bošnjački Hercegovačko-neretvanski (7). Sa njima povezani našli bi se i mahom hrvatski delovi takođe mešovitog Srednjobosanskog kantona (6), i to u vidu veoma razuđenog panhandle-a, tj. komplikovanog „ispusta“ u centralnu Bosnu, sa malom teritorijalnom kompaktnošću, mada sa nategnutim teritorijalnim kontinuitetom (naročito je upitna koridorska veza sa Jajcem preko Vlašića). Odvojeni od ove celine, ali takođe u sastavu zamišljenog hrvatskog entiteta, bile bi još i hrvatske enklave Usora i Žepče u centralnoj Bosni, te oraška i odžačko-domaljevačka periklava koje, iako razdvojene, čine sadašnji Posavski kanton (2).

EGZISTENCIJALNA IZNUDICA b-h HRVATA

Potreba b-h Hrvata da formiraju svoj entitet sasvim je jasna i gotovo egzistencijalne prirode. U Federaciji BiH nalaze se u amorfnom stanju, u okruženju izrazite muslimanske/bošnjačke demografske većine. U podređenom su političkom, obrazovnom, kulturnom i svakom drugom položaju. Manipulativno su preglasavani čak i kada se bira član predsedništva BiH koji to postaje zahvaljujući dirigovanim glasovima druge strane kako bi bio podoban tzv. političkom Sarajevu i građanistički (čitaj: centralistički) opredeljen.

Bolja pozicija Hrvata u zapadnoj Hercegovini i dolini Neretve koji se prostorno „naslanjaju“ na Hrvatsku (Dalmaciju) ne može da nadoknadi katastrofalnu situaciju onih u centralnoj Bosni, raspoređenih disperzno, populaciono proređenih u ratu i izloženih iseljavanju velikih razmera. Stoga, poučeni primerom Republike Srpske, opravdano smatraju da će im jedna, sopstvena političko-teritorijalna jedinica, iako bez celovitosti, doneti sigurnost, održivost, funkcionalnost i ravnopravan status u odnosu na muslimansku/bošnjačku hegemoniju, unitarizam, demografsku nadmoć i asimilacioni kapacitet.

Hrvatski zahtevi za trećim entitetom aktuelizuju se s vremena na vreme i oni su slični i u političko-pravnom i u teritorijalnom smislu. Ali, zašto se ovaj pojavio baš u ovom trenutku? Hrvatski činilac i njegovi strani pokrovitelji procenili su da je geopolitički timing povoljan. Drugim rečima, „upalila se lampica“ da je baš ovo pravi, a možda i poslednji trenutak da se takav zahtev stavi pred međunarodne faktore i unutrašnjeg muslimanskog/bošnjačkog partnera. Saglasno smislu i učesnicima skupa u Zagrebu, konzervativne i suverenističke snage u svetu su u zamahu, a Hrvati su, naravno, ideološki prilagodljivi ako su nacionalni interesi u pitanju. Zbog uzavrele globalne vojno-političke scene, naročito zbog zakomplikovanih odnosa na relaciji SAD-EU, smatraju da u toj „senci“ upravo sada mogu da rešavaju svoj veliki problem. U kontekstu rata SAD i Izraela protiv Irana, procenjuju da je islamski svet trenutno na donjoj tački popularnosti i podrške na Zapadu i da se to projektuje na muslimanski/bošnjački element u BiH, naročito u Federaciji BiH, te da takvu šansu ne treba propustiti.

Na unutrašnjem b-h planu Hrvati smatraju da su nastupile optimalne prilike. I njihovo i srpsko nezadovoljstvo muslimanskim/bošnjačkim centralizmom, pseudograđanizmom, majorizacijom i sve snažnijim militarizmom je kulminiralo. Uporedo, opala je njihova mogućnost političke eksploatacije statusa navodno jedine žrtve i gubitnika rata, Dejtonskog sporazuma i „nemoguće države“ BiH. Budući da je Dodikovim „aranžmanom“ sa Amerikancima otupela oštrica napada na Republiku Srpsku kao „dežurnog krivca“, očekivanje da će se ona preusmeriti na hrvatski činilac u Federaciji BiH je realno, te bi ga trebalo preduprediti.

Uočena je nesposobnost tzv. političkog Sarajeva da postigne „razlivanje“ svoje vlasti „od Une do Drine i od Save do Jadrana“, te da špartanje i žalopojke njegovih funkcionera širom sveta imaju malo uspeha. Pri tome, u „b-h preferansu“ hrvatsko-srpska „dvojica“ uspešno „makaze“ muslimanskog/bošnjačkog „trećeg“, tj. stav Republike Srpske u vezi poboljšanja hrvatskog statusa, pa čak i uspostavljanja hrvatskog entiteta, nije samo uzdržan i principijelan, već se radi o javno izrečenoj podršci.

KAKO DA SE POSTAVI REPUBLIKA SRPSKA?

Zašto, međutim, ta podrška može sa stanovišta interesa Republike Srpske biti problematična i nesvrsishodna? Ne treba zaboraviti da su Hrvati imali formiranu svoju političko-teritorijalnu jedinicu u BiH, ali su je – doduše po zahtevu pokrovitelja sa Zapada (prvenstveno SAD) – iz antisrpskih razloga samoukinuli. Još pre formalnog otpočinjanja oružanih sukoba proglasili su Hrvatsku zajednicu Herceg-Bosnu (18. novembra 1991.) i potom je u jeku rata transformisali i preimenovali u Hrvatsku Republiku Herceg-Bosnu (28. avgusta 1993.). Nevoljno, ali ipak sopstvenom odlukom, rasformirali i ugasili su je Vašingtonskim sporazumom 18. marta 1994. (po inerciji funkcionisala do avgusta 1996.) u ime formiranja kolokvijalno zvane Muslimansko-hrvatske federacije, odnosno Federacije BiH. Sve to zbog vojnog savezništva sa muslimanskom/bošnjačkom stranom: prvo u svrhu hrvatskog zauzimanja najvećeg dela Republike Srpske Krajine u „Bljesku“ i „Oluji“, a potom i vojnog sadejstva prilikom teritorijalnog redukovanja Republike Srpske radi njenog „uterivanja“ u predstojeće dejtonske okvire. A još pre rata su vezivali zastave sa šahovnicom i polumesecom, te zajedno organizovali nelegitimni antisrpski referendum o nezavisnosti BiH. Dakle, Hrvatima je motiv da nanesu štetu Srbima bio jači od sopstvene koristi. I posle svega toga, šta sada hoće?

Da težnja Hrvata za trećim, sopstvenim entitetom neće zadirati u status i teritoriju Republike Srpske može biti veoma opasna zamka. „Raspakivanje Dejtona“ teško da će proći bez mešanja Srbima tradicionalno nenaklonjenog Zapada, naročito deklinizmom isfrustrirane EU, što može imati nesagledive negativne posledice. Ako Banja Luka prećutno ili otvoreno prihvati formiranje hrvatskog entiteta, to sledstveno znači da će nastati i muslimanska/bošnjačka političko-teritorijalna jedinica, i to na onoliko površine gde je postojala zbirna naseobinska muslimanska apsolutna većina još pre rata – na oko 1/4 BiH. To nikako neće zadovoljiti ne samo tzv. političko Sarajevo, nego i populaciju koju je propagandno decenijama preparirala za celovitost BiH. Pride, ona će biti podeljena na centralnobosanski i unsko-sanski fragment.

Republika Srpska se može naći u veoma delikatnoj poziciji ako se od nje pritiscima i ultimativno budu tražili teritorijalni ustupci trećem (hrvatskom) entitetu, a u još težoj (i) kompenzacija budućem muslimanskom/bošnjačkom entitetu? Na primer, da se odrekne područja oko Šipova i Mrkonjić-grada (strateški važan Klekovačko-vitoroški „nakovanj“) kako bi se spojila dva pomenuta fragmenta? Šta će biti ako se nova, trodelna BiH transformiše u čvršću, pravu federalnu ili regionalnu državu sa manjim ovlašćenjima entiteta, što će značiti nova oduzimanja nadležnosti Republici Srpskoj? Uostalom, poznato je da su trodelne državne tvorevine trajnije i da se teže dezintegrišu od dvodelnih.

Kako će se Republika Srpska postaviti prema hrvatskom pokušaju da „na terenu“ uspostavi svoj entitet, a na to muslimanska/bošnjačka strana odgovori oružano, te u kratkotrajnom, ograničenom sukobu, kao nadmoćna, „etničkim čišćenjem“ spreči njegovo teritorijalno dosezanje makar u centralnoj Bosni? Hoće li Republika Srpska mirno posmatrati ili primiti hrvatske prognanike iz tog prostora, tj. iz (polu)okruženih Jajca, Gornjeg Vakufa – Uskoplja, Novog Travnika, Viteza, Busovače, Kiseljaka i Kreševa, kao i Žepča i Usore? Ili će, htela-ne-htela, biti uvučena u rat, budući da nije isključeno ugrožavanje i samog njenog stanovništva i teritorije?

A ako na taj način „dejtonska BiH“ već bude ulazila u temeljno redefinisanje ili, pak, potpun nestanak sa političke karte, postaviće se mnoga pitanja. Zašto Republika Srpska ne bi povezala i proširila Koridor rasformiranjem Brčko Distrikta? Zar u istom kontekstu ne bi bilo geopolitički i geostrategijski razložno da inkorporira bezbednosno preteći oraški i odžačko-domaljevački prekosavski mostobran Hrvatske? Zašto bi opstao Goraždanski panhandle koji narušava teritorijalnu kompaktnost istočnog dela Republike Srpske? Zašto bi etnički homogene srpske opštine Drvar, Glamoč, Grahovo, Petrovac i pretežniji delovi opština Ključ, Sanski Most i Krupa – sada u Federaciji BiH – ostali izavan Republike Srpske?

Uostalom, da li bi u novim geopolitičkim okolnostima i hipotetički hrvatski entitet (Hrvatska Republika Herceg-Bosna?) i Republika Srpska proglasili nezavisnost i/ili pripojili se Hrvatskoj odnosno Srbiji, i kakva perspektiva očekuje muslimansku/bošnjačku rezidualnu postdejtonsku tvorevinu?