Slobodan Reljić | 03.12.2025.g. – Autorizovano izlaganje na tribini „Nova faza odnosa u BiH: šta stoji iza dogovora Vašingtona i Dodika?“, održanoj 26.11.2025. u Pres centru UNS-a –

Kraj 2025. uvodi Srbe u neizvesnu dramu. Možda najtežu od razaranja Jugoslavije. U Evropi, s našom dramom mogu samo da se uporede jermenska i moldavijska – a nad svima visi ukrajinski scenario.

Podsećam: u Ukrajini su SAD/Zapad izazvali rat protiv Rusije, a ukrajinski narod je postao topovsko meso u sukobu. Amerika i NATO-saveznici su godinama stvarali (ratnu) infrastrukturu u Ukrajini.

A objašnjavali su da im uvode demokratiju. Posledice su bile:zavisni politički sistem, razaranje/pljčkanje privrede, podigli su im „nevladin sektor“ iz koga su regrutovani agitatori, političari, radnici u medijimkoji su prezasićeni porukama boraca za mir, toleranciju, saradnju… A, i stvari, tekla je obuka ratnike protiv „malignog uticaja Rusije“.

Tipično za sisteme – kolonijalne demokratije. Organizuju se izbori, a oni koji su implementirali sistema – upravljaju.

Kakve to ima veze s nama, pitate se. I te kako!

Prvo, mi (sve tri države u kojima žive Srbi su kolonijalne demokratije, evroatlantske tihe okupacije) – ključna uloga Crne Gore je držanje Srbije dalje od izlaza na mora; BiH je „nemoguća država“ – ni dan bez spoljnog upravnika; a Srbija – navođeno je zalutala na „evropskom putu“ iako nema ni naznaka da bi ikad mogla biti primljena (kažu 31 klaster, prema 1 Crne Gore), čak i u ovakvu EU, čak i po ovu cenu.

Šta Amerikanci na kraju 2025. mogu da razgovaraju sa Srbima, a da osnovni cilj nije ono što je demonstrirala Crna Gora: „Crnogorski parlament izglasao je (12.11.2025)odluku o slanju vojnika u NATO misiju pomoći Ukrajini.“ Bez obzira što niko ne krije da je pokretačka ideologija ukrajinske vojske – ona Stjepana Bandere? Čist nacizam himlerovske provinijencije.

Kako se sve bučnije s Zapada baca kao novogodišnje konfete namera „rat s Rusijom“ – kakvi se to „bezbedonosni i geopolitički razgovori“ mogu voditi sa Makronom, Mercom i Trampovim izaslanicima?

Prosto: Prvo i najavažnije: biti protiv Rusije! Sankcije – Rusiji. Slušajte NATO i vatajte se NATO-standarda i NATO-oružja! Vežbe sa NATO. Montenegro je „srpski put“. Vidite, oni dobijaju klastere lakše i od banderovske Ukrajine!?

Nadam se da je jasno da „prijatelji“ naših lidera njima otvoreno i glasno govore: da se u američkom Kongresu spremaAct for Democracy and Progress West Balkans, tj. Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, a ključno je – „suprotstavljanje ruskom i kineskom uticaju“. Ostalo su fraze za bolja vremena.Tako i druga razgovaranja mogu biti samo usputna.

Nadam se da svima pada na pamet na šta se morao obavezati M.Dodik kad se bacio delu američke administracije u zagrljaj.

Dodik je (a, tvrdi se, bez znanja Aleksandra Vučića – što je najmanji problem u ovoj igri) Republiku Srpsku premetnuo iz, bar javno pokazivanog otklona, u ralje Sjedinjenih Dražava. Kako i šta je zaključeno posle dogovaranja za javnost je – crna kutija. Što je „sistem o čijoj strukturi i načinu funkcionisanja malo ili gotovo ništa ne znamo“. Pokušavamo da razaznamo šta to nosi kroz impute o kojima nešto znamo, kontekst koji možemo da sagledamo i detalje koji ponekad dirgovano ispadnu iz same „crne kutije“.

Šta su, dakle, Amerikanci mogli obećati Miloradu Dodiku tajno a da se može biti siguran da će ispuniti?

Mi znamo da je to sila koja je Gorbačovu (februar, 1990) pred ujedinjeavanje Nemačke obećavala da se neće pomeriti „ni za inč na Istok“.

A kod nas sličnih „obećanja“ ludom radovanja ima itekako – Ričard Holbruk je Radovanu Karadžiću obećao (mart, 2009) da – ako se povuče – ostaviće ga na miru, a onda su ga gonili kao zver do Haga i sad ga progone u Engleskoj; ta silaje u Dejtonu (kraj 1995) pristala na BiH od dva entiteta i na pravu zaštite tri naroda osnivača, a da bi odmah krenula da gura „građansku Bosnu“ koja donosi hegemoniju najbrojnijeg naroda;i da – to je država bez čije podrške je bilo nemoguće izglasavanje rezolucije u Generalnoj skupštini UN o genocidu u Srebrenici (maj, 2024)… itd, itd

Preko Drine: to je sila koja stoji iza briselskih vazala koji sekao protive da se granice u Evropi menjaju silom a priznaje, gura u međunarodne organizacije Kosovo, pa podiže i vojsku Kosovu – za „državu“ koja nastaje direktno protiv Rezolucije 1244 UN; to je sila čiji činovnici idu na sud u Hagu i svedoče kako Hašim Tači, koga su oni od teroriste pretvorili u „oslobodioca“ i koji je radio šta su mu oni govorili, nije ništa znao o onome što je činio… itd, itd

U „slučaju Dodik“- Amerikanca su mu odmah uzvratili „delikatno“ kako to samo oni znaju – ništa nije obećano za RS (jedino bi za pola godine mogao otići nikad izabrani Viskoki predstavnik Kristijan Šmit), ali jeste Ministarstvo finansija SAD uklonilo sa liste sankcija OFAC (Kancelarija za kontrolu strane imovine) „Dodika, članove njegove porodice i brojne funkcionere RS… Kao i brojne kompanije navodno povezena sa njim uključujući Alternativnu televiziju, Fruit Eco, Agape, Global Liberty, Prointer, K-2 i mnoge druge firme“.

Jeste, teško je u javnosti RS smisliti bolju platformu za kampanju protiv Dodika. On je glasno i preglasno bio na drugoj obali. Odsad to nisu pabirci opozicione buke, već dokumetovana uputstva Dodikovih „partnera“.

Priče o biznisima njega i „njegovih“ – rodbine ili saradnika – u Srbiji, Rijeci, Sloveniji i itd postajaće sve glasnije i uverljivije, a on će to sve manje moći da kontroliše, jer obavezao se na „slobodu medija“ itd.

Radio Slobodna Evropa, „zabrinuta“ zbog darežljivosti SAD, pita Stejt depratment zašto se tako čini. Odgovor je kao kanta mutne vode u mutnu reku: „Konstruktivne akcije koje su sprovedene poslednjih nedelja u Narodnoj skupštini RS trebalo bi da poboljšaju stabilnost u BiH i omogućiće partnerstvo sa SAD zasnovano na zajedničkim interesima, ekonomskim potencijalima i prosperitetu.“

Zajednički interes? Nije teško zamisliti da bi to mogla biti i američka vojna baza u RS, kako spominju ruski izvori, koji inače nisu ljuti na Dodika i uzdržavaju se od teških reči.Nije teško zamisliti da to i nije neki uslov, jer je RS okružena Federacijom pa je sem simbolike „američke čizme“ na srpskoj zemlji sve ostalo nebitno.

A neko to iz Vašintona gleda sve. Senator Čak Grasli je odmah rekao da „sumnja u Dodikovu trajnu promenu ponašanja zbog nedavnih destabilizirajućih note“.

Iza toga sledi da bi neki izvršilac „implementiranja demokratije“ mogao doći do zaključka da je bolje da se prvom prilikom, na vlast dovede neko baš svoj a ko neće ponekad nekontrolisano odleteti u Moskvu ili se bratski grliti s Lukašenkom. Ako ne može Ana Trišić-Babić, naći će se neko. Svugde se našao.

Predsednik RS je na svoje mesto, prelazno, doveo osobu koja je sofisticirani proizvod američkih radionica za kolonijalnu demokratiju – nešto kao A.Brnabić. Ana Trišić-Babić je iz USAID, a Brnabićka iz Naleda, instrumenta za uspostavljaljanje lokalne samouprave po potrebama Amerike a finansiranog iz USAID.

Čak se može uzeti, da je u smislu priprema za političko delovanje, u skladu s američkim nacionalnim interesom, pripremljenija Trišić-Babić. (Dobro, u slučaju RS se nije insistiralo na kosenkvencama LGBT-ideologije. To je valjda posledica Trampovog MAGA. Nešto se u Americi i promenilo.)Onaje uvedena za mesec-dva kao nadglednik, do izbora… Za dalje, videćemo.

Narodna skupština RS je odmah počela da poništava sve što je do juče, u najvećoj buci, donosila kao najveće narodne ciljeve. Ne zna se dokle će ići to odstupanje, od do juče „crvenih linija“, i gde bi moglo stati. A pravo na otpor je potpuno otuđeno iz javnosti. Naravno, glavni argument Dodika u doskorašnjem „rvanju“ s Zapadom je bio – narod, koji se mogao svakog trena dići da ne da svoje.

Održani su vanredni izbori za predsednika RS – iz Vašingtona gledano – oni pokazuju da je poverenje naroda u „izabranog predsednika“ uglavnom formalno – u drmatičnom trenutku za srpski narod izađe trećina glasača; pobednik, Dodikov kandidat dobija vlast sa 17%. Legitimnost vrlo tanka.

Doduše, nije sve tako amero-crno. Dodikovo „tajno dogovararnje“ izaziva zavist direktnih „rivala“ iz Sarajeva, koji su se dosad dičili time što im Amerikanci određuju sve. Osećaju se kao prevarena ljubavnica, jer Ujak Sam izgleda voli da flertuje i sa Srbima.

Jeste, kad god neko krene da radi s Amerikancima ne bi bilo loše da se seti Kisindžera: „Biti neprijatelj Amerike može biti opasno, ali biti prijatelj je fatalno.“ Nepromišljeno je u tome gledeti samo dosetku ciničnog uma.

Moma Bulatović je pričao kako sede Slobodan Milošević i on preko puta Ričarda Holbruka i Vorena Kristofera, i Sloba daje Kristoferu čist papir da napiše šta oni tačno hoće da bi on znao šta da ispunjva, pa da se završi s tim… „Onda se Kristofer nasmeje, vrati nam beli papir i kaže: Vi ne razumete, nema nikakvih uslova, radićete ono što vam tražimo uvek i stalno.“ Setićete se kakoje dve decenije kasnije, Vučić sedeo pred Trampom dok je potpisivao po Srbiju katastrofalni Vašingtonski ugovor a uz „pomoć“ Ričarda Grenela…

Arogancija moći, to je Amerika.

I sad pitanje Srbima na „evropskom putu“: Da li je zamislivo da bi paralament Srbije pod dirigentskom palicom A. Brnabić i uz obrazloženje M. Drecuna i/ili M. Jovanova i samog načelnika štaba Vojske Srbije odbio da pomogne NATO u Ukrajini? Naravno – ne. I zato bi neki protparol mogao već da počne da uči moćnu misao crnogorskog portparola: Niti jedan pripadnik Vojske Crne Gore neće kročiti na teritoriju Ukrajine ili Rusije, već će biti u Njemačkoj – 2.500km od fronta…

Da, u tome je stvar. Od Crne Gore do Odese je 1442 km (do Kijeva 1918 km), pa je valjalo ljute Crnogorce baciti što dalje. Brine NATO.

Ali dok ljute Crnogorce drže podalje od Rusa (rano je još!), država Crna Gora zna šta treba – činiti. Javljaju „Novosti“: Posle Rusije i Kina će uskoro „osetiti“ represivne mere Vlade Crne Gore. Vicepremijer Nik Đeljošaj sopštio je da će predložiti Milojku Spajiću i njegovom timu da obavežu telekomunikcionu kompaniju One da uklone iz upotrebe opremu „Huavej“ i ZTE. Veli Đeljošaj, reklo bi se bestidno: „U potpunosti podržavam stav SAD o ozbiljnim bezbednosnim rizicima koje predstavlja oprema kineskih proizvođača u ključnim komunikacionim sistemima. Kao NATO saveznik, Crna Gora mora slediti najviše evroatlantske bezbednosne standarde“. Bedno, rekao bi svaki pristojan čovek. Ali Amerikanci tako najviše vole.

Verujem da teško neko može zamisliti da nama (svimSrbima) Amerikanci mogu nametati nešto bitno drugačije – pored već trasiranog montenegrinskog puta. A Republika Srpska tu nema manevarski prostor ni kolik Crna Gora. Pada mi na um Šekspir: Tako mutno nebo ne izvedrava se bez munja. Ali to nije dnevna politika.