Milomir Stepić | 05.12.2025.g. – Autorizovano izlaganje na tribini „Nova faza odnosa u BiH: šta stoji iza dogovora Vašingtona i Dodika?“, održanoj 26.11.2025. u Pres centru UNS-a –
Protiču burni događaji s kraja oktobra i tokom novembra 2025, te se po svoj prilici ulazi u period „smirivanja tla“ posle „političkog zemljotresa“ – Dodikovog demisioniranja u zamenu za ukidanje sankcija njemu, njegovim saradnicima i nekim pravnim subjektima. I dalje ostaje pitanje uloženog i profita: za njega lično i naročito za Republiku Srpsku.
Indikatori
„Čitanje između redova“ upućuje na neke – istina, nesigurne –zaključke, pretpostavke i pokazatelje. Ima ih više, ali se izdvajaju tri:
- Šmit – Šmit se primirio, a tek će se videti na koju stranu će to prevagnuti. Da li ka njegovom samo privremenom smirivanju, da bi potom usledili novi udari na status Republike Srpske ili, pak, ka obesmišljavanju njegove uloge i čak (in)direktnom povlačenju. Možda i ka ukidanju OHR-a i visokih predstavnika, koji su od 1995. doneli 166 zakona i 900 odluka, te od 1997. korišćenjem tzv. Bonskih ovlašćenja prilično razvlastili Republiku Srpsku, oduzimajući joj 83 nadležnosti i prenoseći ih na nivo BiH.
U tom kontekstu, indikativno je razočaranje i, štaviše, bes politički „razmaženog“ muslimanskog/bošnjačkog korpusa koji je očekivao da će u režiji pravih ili lažnih visokih predstavnika i institucija formiranih mimo „Dejtona“ (prvenstveno Suda BiH i Ustavnog suda BiH) doći do „samo svoje BiH“.
- Dejton – Obeleženo je i tri decenije od Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH (Dejtonskog sporazuma) brojnim manje ili više pristrasnim manifestacijama, medijskim nastupima i tekstovima. Karakteristična je bila Međunarodna naučna konferencija „Trideset godina Dejtonskog mirovnog sporazuma: dosezi u izgradnji mira i funkcionalne države“, održana 18-19. novembra 2025, u organizaciji Akademije nauka i umjetnosti BiH iz Sarajeva i Univerziteta u Sarajevu.
Crvena nit koja se provlačila kroz većinu referata bila je tragikomična i daleko od realnosti: činila su je notorna zalaganja za navodnu funkcionalnost BiH i njen put u EU i NATO, čime se otvoreno dodvoravalo Zapadu, a nevešto prikrivale unitarističke i hegemonističke težnje „političkog Sarajeva“, uz neizbežno osuđivanje Srbije i Republike Srpske.
- Izbori – Nedavno su održani iznuđeni, prevremeni izbori za predsednika Republike Srpske. Prema preliminarnim, nezvaničnim i nekompletnim rezultatima CIK-a pobedio je „Dodikov kandidat“ sa nepuna dva procentna poena prednosti – Siniša Karan iz SNSD-a sa 50,31% bio je ispred SDS-ovog Branka Blanuše sa 48,36%. Razlika nije bila velika s obzirom da je opozicioni lider pobedio sa velikom prednošću u dva najveća i geopolitički važna grada – glavnom, Banja Luci, i onom gde se stiču istočno i zapadno „krilo“ Republike Srpske – Bijeljini. S druge strane, kandidat vladajuće stranke pobedio je u dvostruko više opština nego SDS-ov – u 44 prema 20.
Sa stanovišta elektoralne (izborne) geografije došlo je do interesantnog i za stranačke poslenikepažnje vrednog obrta. U istočnom delu Republike Srpske, koji je važio za baštinika desničarske, pročetničke tradicije, nekada snažnom uporištu SDS-a, sa samo nekoliko opština-izuzetaka, pobedio je Siniša Karan kao uzdanica levičarske SNSD. U zapadnom delu, pak, u tradicionalno partizanskoj i levičarskoj Krajini, koja se smatrala neprikosnovenim „zabranom“ SNSD-a, politički prodor u desetak prostranih i mnogoljudnih opština i gradova pobedom Branka Blanuše učinio je SDS.
Dodik kao paradigma
Sve ovo predstavlja tek posredne naznake promena koje mogu da proisteknu iz dogovora SAD-Dodik, čiji su elementi razumljivo obavijeni tajnovitošću. U svakom slučaju, učinjen je prvi korak da se nasleđena duboka ušančenost prevaziđe i odnosi pomere sa mrtve tačke. Iznenađujuća je sama činjenica da su Amerikanci nekome kome su uveli sankcije ipak ih ukinuli, što se retko događa i što dovoljno govori. Pri tome, njihovi zvaničnici naglasili su da će rešenja u BiH prepustiti lokalnim akterima i konstitutivnim narodima.
Ne mora da znači da je to radikalna promena kursa njihovog „diplomatskog nosača aviona“, ali za početak je dovoljno. Ako to vodi zaustavljanju dalje devastacije „Dejtona“ – naročito muslimanskih/bošnjačkih unitarističkih i hegemonističkih težnji – a cena bude prihvatljiva, nagodba će moći da se oceni kao pozitivna. S druge strane, Republiku Srpsku može čekati neizvesna budućnost, naročito ako u neku vrstu b-h vakuuma usled ratom iznuđene defanzive Rusije i dugoročnog pasivizovanja SAD bude pokušao da se intenzivnije infiltrira neko treći.
Kandidati za „kalifa umesto kalifa“
Naravno, radi se prvenstveno o EU, koja će tako pokušatida manifestuje narušeno jedinstvo, odnosno obnovi poljuljani kredibilitet. Nemačka i Austrija odavno polažu ekskluzivno pravo da BiH drže pod svojom „šapom“, uz podršku osvedočenim geopolitičkim eh-yu „podizvođačima“ Hrvatskoj, pa čak i Sloveniji. Tu je i „dežurno“ Ujedinjeno Kraljevstvo, a da ne bi zaostajala – i Francuska. Ne zaboravimo regionalnu silu kojoj je rahmetli Alija BiH „ostavio u amanet“ – erdoganističku Tursku i njene neoosmanistički i panturkistički profilisane ambicije u vidu Davutogluove „strategijske dubine“.
U svakom slučaju, „Dejton“ očigledno ne može trajati do sudnjeg dana. Republika Srpska se mora spremati za postdejtonska vremena. Podrazumeva se – i Srbija.