Darko Tanasković | 06.12.2025.g. – Autorizovano izlaganje na tribini „Nova faza odnosa u BiH: šta stoji iza dogovora Vašingtona i Dodika?“, održanoj 26.11.2025. u Pres centru UNS-a –

Da bi se sagledavanje i razmatranje smisla i suštine aktualne i potencijalne dinamike društvenih i političkih procesa u Republici Srpskoj, od čega je neodvojivo uzimanje u obzir situacije u Republici Srbiji, postavilo u najopštije koordinate, mora se kao prioritetni analitički plan istaći intenzivirano jačanje delovanja najuticajnijih inostranih aktera i njihovih regionalnih pratilaca napravcu atlantističkog geopolitičkog vektora ( sa značenjem koje mu daje A.G.Dugin ustudiji Teorija multipolarnog sveta, Moskva, 2012). Saznajno je, recimo, veoma produktivno upoređivati tekstove i izjave poznatog američkog geopolitičkog analitičara Džordža Fridmana, bliskog centrima odlučivanja u Vašingtonu, od pre desetak godina, sa stavovima koje je otprilike u isto vreme iznosio pomenuti Dugin, verovatno vodeći ruski geopolitički mislilac evroazijskog usmerenja, blizak Kremlju. Fridman je, na primer, kritikovao politiku Nemačke pod vođstvom Angele Merkel, ocenjujući da je nastojanje Berlina da održi ravnotežu odnosa i saradnje na vodoravnoj kontinentalnoj osi sa Moskvom „opasna opcija“, kako za Nemačku tako i za Zapad. Smatrao je da Američkoj ulozi u svetu koji se menja i interesima Zapada u celini odgovara jedna drugačija, politički ne preterano ambiciozna, ekonomski i vojno ojačala Nemačka koja bi se „borbeno okrenula na istok“. Ako danas slušamo izjave kancelara Merca, ubeđenog atlantiste, jasno je da on nagoveštava razvojne planove svoje zemlje, najjače u EU, u skladu sa Fridmanovim receptom. Čak je i Angela Merkel iz političke penzije počela da se oglašava na dijametralno oprečan način u odnosu na vreme kad je vodila Nemačku. Sa druge strane, Dugin ovako određuje zadatke Rusije-Evroazije na pravcu zapadnog vektora u stvaranju multipolarnog sveta: „ 1. izbaciti iz igre Sjedinjene Države sa evropskog tla, bez ulaženja u neposredne konfrontacije; 2. doprineti kristalizaciji kontinentalnog identiteta Evropske unije; 3. unapređivati projekat „Velike Istočne Evrope“; 4.sprečiti NATO u daljem napredovanju prema istoku i onemogućiti stvaranje sanitarnog kordona“ između Rusije i Evrope; 5. neutralisati integraciju Moldavije i Rumunije, sve dok je Rumunija članica NATO-a“. Očigledan je neizbežan sraz atlantističkog i ovakvog „zapadnog vektora“ u stvaranju multipolarnog sveta. On se odvija i intenzivira pred našim očima, tako da Duginova ograda „bez ulaženja u neposredne konfrontacije“ postaje sve upitnija. Samim tim, i pozicija svih onih koji bi da očuvaju poziciju neutralnosti sve je teže održiva i za nju će kod „velikih“ biti sve manje razumevanja. To nikako ne znači da je treba linijom manjeg otpora i napustiti.

Bez obzira na unutrašnjusloženost, osobenost i višeaspektnost situacija u RS i u Srbiji, koje svakako zaslužuju usredsređenu i detaljnu pažnju, sve je jasnije da je glavni napor„kolektivnog Zapada“ strategijski usmeren ka tome da se, u svetlu projektovanja velikog rata sa Rusijom (i Kinom), o čemu se sve određenije govori, srednjoročno, a poželjno ikratkoročno, stvore uslovi za integrisanje BiH i Srbije u strukturu NATO-a. Ako se u tom ključu analiziraju kontinuiteti i diskontinuiteti u taktici i (uslovno)operatici sadašnjeg delovanja SAD, Nemačke (tj. briselskog establišmenta EU) iTurske, kao najaktivnijih stranih protagonista na Balkanu, a posebno na bivšem jugoslovenskom prostoru, neizbežno se dolazi do zaključka da svaki od ovih subjekata, u skladu sa specifičnostima svoje uloge i načina njenog ostvarivanja, a i svoga državnog interesa, a oni se ne moraju poklapati, u krajnjoj liniji teži istom cilju – zaokruživanju, bez ostatka, celokupne Jugoistočne Evrope unutar granica Atlantskog saveza. Na ovaj ili onaj način. Za Srbe i njihove države presudno značajan biće odgovor na ovaj epohalni izazov, a sva zbivanja, odluke i ishode na unutrašnjem društvenom i političkom planu valja posmatrati i procenjivati u funkciji te makro perspektive.