Утицај неолибералне идеологије под девизом „Треба заборавити ружну прошлост и окренути се бољој будућности”  узео је маха и у Србији као и у другим дијеловима свијета, а посебно код млађих генерација.  Kао саставни дио пројекта глобализације, та девиза је имала циљ затирање националних историја, специфичних традиција, колективних сјећања, образаца понашања, менталитета и идентитета односно серијализацију, униформизацију, безличност којом се лако манипулише и управља из свјетских центара моћи. Са српским народом је проблем што има много тога да памти и злопамти, и то не из неке далеке праисторијске прошлости. Напротив, ружна сјећања су сасвим свјежа из два свјетска рата, из распада двије Југославије, бомбардовања осиромшеним уранијумом, медијске сатанизације. Отуда и многи значајни датуми које Срби обиљежавају, да би запамтили па макар и опристили.

Упркос томе неки људи обиљежавање великих датума из прошлости посматрају прије свега као нерадне дане, гледају како да их повежу са претходним или наредним викендом и планирају краћа путовања, или напросто налазе прилику да се добро одморе и наспавају, а да при томе не знају шта се и зашто свечано обиљежава тог и тог датума. Срећом, све је мање таквих, дијелом и зато што се српска држава, православна црква, школство, медији и др. данас на томе раде више него раније.  Напросто зато што празновање, јавно и приватно, значајних историјскх  догађаја има велику симболичку емоционално-психолошку димензију. Приликом смјене династија у старој Kини,  римској империји, али и у савремеој европској историји, а и у међувемену, смијењивале су се бисте владара на градским трговима и парковима, имена улица и датуми празника. Бурна историја српског народа може се отчитати према историји промјене имена улица у центру Сарајева, Загреба, Скопља.

БиХ је у том смислу посебна прича. Национално и вјерски дубоко подијељено друштво у оквиру једне државе, поред осталих бројних специфичних проблема, доноси и невоље са празницима. Не само што свака национална заједница обиљежава своје зачајне историјске  датуме јер они би, као рецимо вјерски, могли да несметано коегзистирају, чак да предстаљају богатство у разликама. Пракса да се узајамно поштују, честитају, тим поводом позивају кући на част као посебно важни гости, доводила је до зближавања упркос разликама.  Са националним историјским памћењем, поготово из новије прошлости сасвим је супротно јер су те историје крваво укрштене. Патриотизам и издаја, колаборација и отпор, грађански рат, те опречне интерпретације истих догађаја доводе заједничку БиХ до пуцања по шавовима ентитета и кантона.

У таквим државама исти догађаји  су за једне датуми поноса, за друге датуми срамоте, за једне тријумфа, за друге пораза, док једни славе, други тугују …  Добар примјер представља 21. новембар ’95, када је остварен Дејтонски споразум којим је окончан грађански рат у БиХ. Потписале су га све три националне стране, гарантовале све велике силе у име међународне заједнице, задовољства и нездовољства су равномјерно расподијељена на троје, али …  Мастило се није ни осушило, а архитекта тог споразума Ричард Холбрук лансирао је субверзивну тезу да је споразум донио мир али не и политичко рјешење, што је и политички и логички замјена узрока за посљедицу. Мир може да су успостави само на основу политичког рјешења.

„Република Српска је кроз СРЈ потписала Општи оквирни споразум и све анексе, што је касније послужило Венецијанској комисији да утврди да Република Српска има међународно признат статус, јер је потписиница међународног уговора и као таква је позвана да са другом страном – ФБиХ, мења одређене одредбе тог споразума, али то се није десило“, рекао је предсједник Републике Српске Милорад Додик поводом обиљежавања датума парафирања Дејтонског мировног споразума.

Он је истакао да државна заједница БиХ већ 28 година показује неспособност да функционише, за разлику од Републике Српске која је способна да функционише упркос притисцима и нападима.

„Република Српска је дала тада своја овлашћења СРЈ да у њено име потпише Општи оквирни споразум. Тај споразум је потписала СРЈ, Хрватска и тада непостојећа Република БиХ коју је представљао Алија Изетбеговић који није имао легитимитет ни Срба, ни Хрвата“, навео је Додик на конференцији за новинаре у Бањалуци.

Он је нагласио да је Република Српска опстала упркос континуираном притиску.

„Данас је Русија, као један од сведока парафирања и потписа Дејтонског споразума, потврдила да се ради о несношљивим и антидејтонским притисцима онога што зовемо колективни Запад, предвођен САД и Великом Британијом. Република Српска од Дејтона нема ниједну годину у којој би могла да се посвети развоју и стабилности“, казао је Додик.

Он је истакао да се БиХ налази у колонијаном статусу и да колонијални управници који столују у Сарајеву покушавају кроз разне махинације да доведу Српску у позицију празне љуштуре која не би имала смисао.

„То се најбоље види кроз процес који се покушава спровести кроз процес јавне имовине. Јавна имовина по Дејтонском споразуму припада ентитетима“, рекао је Додик.

Додик је рекао да се „колонијална управа, предвођена америчким амбасадором, служи лажима“, подсјећајући да је Република Српска донијела одлуку да се њени званичници неће састајати са особљем америчке Амбасаде које, како каже, подрива уставни поредак и руши БиХ.

Додик је истакао да се данас за кршење Дејтонског споразума оптужују они који одувек бране слово овог споразума.

„Видимо на који начин се врши сатанизација Републике Српске. Да ли је могуће да се све и једно руководство Републике Српске и српског народа на овим просторима сатанизује и криминализује до мјере прогона кроз разне међународне, па и локлане правосудне институције. Готово да није било важног политичара у Српској у ових 28 година да није имао проблем са међународном колонијалном управом. Зато ова наша борба представља борбу против колонијалне управе овде“, нагласиоје предсједник Републике Српске.

Додик је рекао да „врхунац свега представља нелегитимни приватни високи представник“.

„Све око високих представника у прошлости је било потпуно накарадно, осим првог који је именован на предвиђен начин“, навео је Додик и подсјетио да је питање виског представника регулисано Анексом 10 Дејтонског споразума.

Додик је поручио да Република Српска не планира сецесију, али да ће се БиХ сама мирно распасти.

„Наметање високог представника сматрамо кораком ближе мирном разлазу БиХ и БиХ ће, нажалост, имати епилог мирног разлаза“, рекао је Додик.

Дејтон је дао шансу БиХ. Одустајање од Дејтона практично значи одустајање од БиХ. Додик је споменуо мирни разлаз, али када до њега дође то неће бити српски него бошњачки избор.

Извор: Билтен број 136, Представништво Републике Српске у Србији