Александар Павић | 02.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –
Много се медијске прашине дигло око америчког скидања санкција председнику Додику. У српском медијском простору се још увек спорадично постављају и питања о томе ”шта је дато заузврат”, односно, шта је ”издано”, ”продано”, итд. и да ли је Русима ”забијен нож у леђа”? Нажалост, много мање простора је посвећено следећим кључним моментима:
- У Сарајеву су реакције биле изузетно негативне, са тенденцијом тумачења да су САД малтене сада стале на српску страну, што је први пут да је нешто суштински позитивно из Вашингтона усмерено ка неком српском лидеру још од почетка 1990-их.
- САД су наставиле са својим новим, избалансираним ставом према БиХ, што се између осталог видело и на последњем заседању Савета безбедности УН.
- Додик је срдачно приман у Русији и након скидања америчких санкција и прихватања ЦИК-ових избора, а подршка руске дипломатије Српској остала непромењена. Споља гледано, све иде у прилог тези да је аранжман између рукодовства Српске и Трампове администрације Српској донео више позитивног него негативног, без нарушавања односа са најважнијим српским савезником, Руском Федерацијом.
Треба истаћи нешто што се превише олако пренебрегава и недовољно вреднује: Милораду Додику и руководству Републике Српске је пошло за руком нешто о чему сви (нормални) европски политичари који се не зову Виктор Орбан могу само да сањају – да имају добре дипломатске позиције и у Белој кући и у Кремљу. Прецизније, успео је да поправи претходно катастрофалне односе са Вашингтоном а да у исто време не поквари већ одличне односе са Москвом.
Чак и поређење са Орбаном није у пуној мери адекватно, с обзиром да је Мађарска ипак суверена држава – у мери у којој се може бити суверен као члан ЕУ и НАТО-а – док Република Српска то (још увек) није. То чини дипломатски успех још већим. Реаговало се муњевито одмах по избору Доналда Трампа и успостављене су везе са новом администрацијом, за коју је сасвим правилно процењено да је спремна да раскине са вишедеценијском америчком антисрпском политиком не само у БиХ већ и на простору бивше Југославије. Уз то, од велике, чак и пресудне важности је била чињеница да је Милорад Додик јавно и јасно подржао Трампа у предизборној кампањи, препознајући у њему не само носиоца дисконтинуитета са претходним администрацијама већ и идеолошког сродника и савезника по питањима антиглобализма, противљења ”хуманитарном” интервенционизму, повратка традиционалним вредностима – а најпре хришћанским – и отворености ка сарадњи са Русијом. (Ово је уједно и лекција чистим ”прагматичарима” – неки пут је од пресудне важности држати се принципа, чак иако не доносе привремену добит или политичке поене и тапшања по рамену из непријатељских престоница.)
Разуме се, српска страна нити је тражила, нити очекивала да ће Сједињене Државе напрасно стати на њену страну. То једноставно није било реално у овом тренутку, најпре због објективних околности у којима се налази сама Трампова администрација, која још увек води озбиљне битке против америчке либерал-глобалистичке дубоке државе и на домаћем и на међународном фронту и стога није способна за превише радикалне заокрете по питањима која јој нису од највишег приоритета.
Дакле, довољно је било да Сједињене Државе више не одмажу. А то је порука коју је нова администрација већ послала у мају ове године, приликом обележавања 30-годишњице Дејтонског споразума у Дејтону. Тада је заменик америчког државног секретара Кристофер Ландау јасно рекао да се САД више неће грубо мешати у унутрашње односе у БиХ, нити ће заузимати ичију страну, већ ће једноставно понудити помоћ у постизању договора између конститутивних народа БиХ. И може се рећи да се то углавном види и у пракси, поготово када је реч о понашању америчких дипломата у БиХ и о наступима америчких представника у Савету безбедности УН, који сада заступају неупоредиво уравнотеженији став него што је то био случај са претходном администрацијом.
Наравно, као што је горе већ речено, политичко Сарајево је тај нови амерички уравнотежени приступ, поготово када је реч о укидању санкција Додику и још 48 правних и физичких лица, протумачило као свој пораз и српску победу. И то је битан моменат, чији значај не треба умањити. Поготово што ће их вероватно бити још.
Јасно је да Сарајеву једино страни – читајмо западни – интервенционизам одговара, јер једино тако може да се нада даљој подршци сулудом и нереалном плану успостављања доминације над целом, централизованом БиХ, у којој би од ентитета остали само дугмићи. Нажалост, Сарајево у томе налази и политичке савезнике у Републици Српској, најпре у опозицији садашњој владајућој већини.
И протекли избори су резултат тог својеврсног колаборационизма опозиционих лидера са политичким Сарајевом и немачким грађанином који се лажно представља као високи представник за БиХ. Јер, да су се сви опозициони актери одазвали позиву владајуће коалиције да се заузме заједнички – читајте негативни – став око ЦИК-ових избора и формира влада националног јединства, тешко да би они могли да буду и одржани. А, и да јесу, било би неупоредиво лакше оспорити и делегитимизовати њиховог ”победника”, за кога практично нико од Срба у Српској не би ни гласао. Нажалост, опозиција је пожурила да истакне свог кандидата чим су избори расписани, што је изнудило потез СНСД-а да истакне свог кандидата и тако избегне ризик двовлашћа које је могло да Републику Српску уздрма до темеља.
Изборном победом Синише Карана, обезбеђен је континуитет Додикове политике добрих односа са Вашингтоном и Москвом. И то су две престонице које ће бити најважније за учвршћивање будућег положаја Републике Српске. Главна препрека томе биће Брисел и главне западноевропске престонице, где су на власти још увек глобалистичке елите везане за претходни једнополарни поредак, који је по својој природи био – и остао – и антируски и антисрпски.
Немачка је већ јасно поручила да чврсто стоји иза свог држављанина Шмита, и чак му послала појачање као симбол решености да и даље учествује у очувању неоколонијалне управе над БиХ. А немачки канцелар Мерц је 22. октобра у Лондону изјавио да ”те земље, које називамо државама Западног Балкана, припадају нама”. Дакле, очигледно је да стари агресори и старе европске колонијалне силе не намеравају да се лише инструмената неоколонијалног апарата инсталираног у БиХ током последње три деценије. Уз то, јасно је да се ЕУ спрема за рат са Русијом, и да нас ЕУ интеграције воде ка томе да Срби ураде оно што нису урадили ни под окупацијом 1941-44 – да пошаљу војнике на Источни фронт.
Зато ће за опстанак и даље јачање Републике Српске – и српског фактора на овим просторима уопште – бити још важније држати се чврсто већ успостављеног курса даљег унапређивања односа и са Москвом и са Вашингтоном, односно Трамповом администрацијом, док год се држи садашњег курса.