Слободан Рељић | 03.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –
Крај 2025. уводи Србе у неизвесну драму. Можда најтежу од разарања Југославије. У Европи, с нашом драмом могу само да се упореде јерменска и молдавијска – а над свима виси украјински сценарио.
Подсећам: у Украјини су САД/Запад изазвали рат против Русије, а украјински народ је постао топовско месо у сукобу. Америка и НАТО-савезници су годинама стварали (ратну) инфраструктуру у Украјини.
А објашњавали су да им уводе демократију. Последице су биле:зависни политички систем, разарање/пљчкање привреде, подигли су им „невладин сектор“ из кога су регрутовани агитатори, политичари, радници у медијимкоји су презасићени порукама бораца за мир, толеранцију, сарадњу… А, и ствари, текла је обука ратнике против „малигног утицаја Русије“.
Типично за системе – колонијалне демократије. Организују се избори, а они који су имплементирали система – управљају.
Какве то има везе с нама, питате се. И те како!
Прво, ми (све три државе у којима живе Срби су колонијалне демократије, евроатлантске тихе окупације) – кључна улога Црне Горе је држање Србије даље од излаза на мора; БиХ је „немогућа држава“ – ни дан без спољног управника; а Србија – навођено је залутала на „европском путу“ иако нема ни назнака да би икад могла бити примљена (кажу 31 кластер, према 1 Црне Горе), чак и у овакву ЕУ, чак и по ову цену.
Шта Американци на крају 2025. могу да разговарају са Србима, а да основни циљ није оно што је демонстрирала Црна Гора: „Црногорски парламент изгласао је (12.11.2025)одлуку о слању војника у НАТО мисију помоћи Украјини.“ Без обзира што нико не крије да је покретачка идеологија украјинске војске – она Стјепана Бандере? Чист нацизам химлеровске провинијенције.
Како се све бучније с Запада баца као новогодишње конфете намера „рат с Русијом“ – какви се то „безбедоносни и геополитички разговори“ могу водити са Макроном, Мерцом и Трамповим изасланицима?
Просто: Прво и најаважније: бити против Русије! Санкције – Русији. Слушајте НАТО и ватајте се НАТО-стандарда и НАТО-оружја! Вежбе са НАТО. Монтенегро је „српски пут“. Видите, они добијају кластере лакше и од бандеровске Украјине!?
Надам се да је јасно да „пријатељи“ наших лидера њима отворено и гласно говоре: да се у америчком Конгресу спремаAct for Democracy and Progress West Balkans, тј. Закон о демократији и просперитету Западног Балкана, а кључно је – „супротстављање руском и кинеском утицају“. Остало су фразе за боља времена.Тако и друга разговарања могу бити само успутна.
Надам се да свима пада на памет на шта се морао обавезати М.Додик кад се бацио делу америчке администрације у загрљај.
Додик је (а, тврди се, без знања Александра Вучића – што је најмањи проблем у овој игри) Републику Српску преметнуо из, бар јавно показиваног отклона, у раље Сједињених Дражава. Како и шта је закључено после договарања за јавност је – црна кутија. Што је „систем о чијој структури и начину функционисања мало или готово ништа не знамо“. Покушавамо да разазнамо шта то носи кроз импуте о којима нешто знамо, контекст који можемо да сагледамо и детаље који понекад дирговано испадну из саме „црне кутије“.
Шта су, дакле, Американци могли обећати Милораду Додику тајно а да се може бити сигуран да ће испунити?
Ми знамо да је то сила која је Горбачову (фебруар, 1990) пред уједињеавање Немачке обећавала да се неће померити „ни за инч на Исток“.
А код нас сличних „обећања“ лудом радовања има итекако – Ричард Холбрук је Радовану Караџићу обећао (март, 2009) да – ако се повуче – оставиће га на миру, а онда су га гонили као звер до Хага и сад га прогоне у Енглеској; та силаје у Дејтону (крај 1995) пристала на БиХ од два ентитета и на праву заштите три народа оснивача, а да би одмах кренула да гура „грађанску Босну“ која доноси хегемонију најбројнијег народа;и да – то је држава без чије подршке је било немогуће изгласавање резолуције у Генералној скупштини УН о геноциду у Сребреници (мај, 2024)… итд, итд
Преко Дрине: то је сила која стоји иза бриселских вазала који секао противе да се границе у Европи мењају силом а признаје, гура у међународне организације Косово, па подиже и војску Косову – за „државу“ која настаје директно против Резолуције 1244 УН; то је сила чији чиновници иду на суд у Хагу и сведоче како Хашим Тачи, кога су они од терористе претворили у „ослободиоца“ и који је радио шта су му они говорили, није ништа знао о ономе што је чинио… итд, итд
У „случају Додик“- Американца су му одмах узвратили „деликатно“ како то само они знају – ништа није обећано за РС (једино би за пола године могао отићи никад изабрани Вискоки представник Кристијан Шмит), али јесте Министарство финансија САД уклонило са листе санкција OFAC (Канцеларија за контролу стране имовине) „Додика, чланове његове породице и бројне функционере РС… Као и бројне компаније наводно повезена са њим укључујући Алтернативну телевизију, Fruit Eco, Agape, Global Liberty, Prointer, K-2 и многе друге фирме“.
Јесте, тешко је у јавности РС смислити бољу платформу за кампању против Додика. Он је гласно и прегласно био на другој обали. Одсад то нису пабирци опозиционе буке, већ докуметована упутства Додикових „партнера“.
Приче о бизнисима њега и „његових“ – родбине или сарадника – у Србији, Ријеци, Словенији и итд постајаће све гласније и уверљивије, а он ће то све мање моћи да контролише, јер обавезао се на „слободу медија“ итд.
Радио Слободна Европа, „забринута“ због дарежљивости САД, пита Стејт депратмент зашто се тако чини. Одговор је као канта мутне воде у мутну реку: „Конструктивне акције које су спроведене последњих недеља у Народној скупштини РС требало би да побољшају стабилност у БиХ и омогућиће партнерство са САД засновано на заједничким интересима, економским потенцијалима и просперитету.“
Заједнички интерес? Није тешко замислити да би то могла бити и америчка војна база у РС, како спомињу руски извори, који иначе нису љути на Додика и уздржавају се од тешких речи.Није тешко замислити да то и није неки услов, јер је РС окружена Федерацијом па је сем симболике „америчке чизме“ на српској земљи све остало небитно.
А неко то из Вашинтона гледа све. Сенатор Чак Грасли је одмах рекао да „сумња у Додикову трајну промену понашања због недавних дестабилизирајућих ноте“.
Иза тога следи да би неки извршилац „имплементирања демократије“ могао доћи до закључка да је боље да се првом приликом, на власт доведе неко баш свој а ко неће понекад неконтролисано одлетети у Москву или се братски грлити с Лукашенком. Ако не може Ана Тришић-Бабић, наћи ће се неко. Свугде се нашао.
Председник РС је на своје место, прелазно, довео особу која је софистицирани производ америчких радионица за колонијалну демократију – нешто као А.Брнабић. Ана Тришић-Бабић је из УСАИД, а Брнабићка из Наледа, инструмента за успостављаљање локалне самоуправе по потребама Америке а финансираног из УСАИД.
Чак се може узети, да је у смислу припрема за политичко деловање, у складу с америчким националним интересом, припремљенија Тришић-Бабић. (Добро, у случају РС се није инсистирало на косенквенцама ЛГБТ-идеологије. То је ваљда последица Трамповог МАГА. Нешто се у Америци и променило.)Онаје уведена за месец-два као надгледник, до избора… За даље, видећемо.
Народна скупштина РС је одмах почела да поништава све што је до јуче, у највећој буци, доносила као највеће народне циљеве. Не зна се докле ће ићи то одступање, од до јуче „црвених линија“, и где би могло стати. А право на отпор је потпуно отуђено из јавности. Наравно, главни аргумент Додика у доскорашњем „рвању“ с Западом је био – народ, који се могао сваког трена дићи да не да своје.
Одржани су ванредни избори за председника РС – из Вашингтона гледано – они показују да је поверење народа у „изабраног председника“ углавном формално – у дрматичном тренутку за српски народ изађе трећина гласача; победник, Додиков кандидат добија власт са 17%. Легитимност врло танка.
Додуше, није све тако амеро-црно. Додиково „тајно договарарње“ изазива завист директних „ривала“ из Сарајева, који су се досад дичили тиме што им Американци одређују све. Осећају се као преварена љубавница, јер Ујак Сам изгледа воли да флертује и са Србима.
Јесте, кад год неко крене да ради с Американцима не би било лоше да се сети Кисинџера: „Бити непријатељ Америке може бити опасно, али бити пријатељ је фатално.“ Непромишљено је у томе гледети само досетку циничног ума.
Мома Булатовић је причао како седе Слободан Милошевић и он преко пута Ричарда Холбрука и Ворена Кристофера, и Слоба даје Кристоферу чист папир да напише шта они тачно хоће да би он знао шта да испуњва, па да се заврши с тим… „Онда се Кристофер насмеје, врати нам бели папир и каже: Ви не разумете, нема никаквих услова, радићете оно што вам тражимо увек и стално.“ Сетићете се какоје две деценије касније, Вучић седео пред Трампом док је потписивао по Србију катастрофални Вашингтонски уговор а уз „помоћ“ Ричарда Гренела…
Ароганција моћи, то је Америка.
И сад питање Србима на „европском путу“: Да ли је замисливо да би параламент Србије под диригентском палицом А. Брнабић и уз образложење М. Дрецуна и/или М. Јованова и самог начелника штаба Војске Србије одбио да помогне НАТО у Украјини? Наравно – не. И зато би неки протпарол могао већ да почне да учи моћну мисао црногорског портпарола: Нити један припадник Војске Црне Горе неће крочити на територију Украјине или Русије, већ ће бити у Њемачкој – 2.500км од фронта…
Да, у томе је ствар. Од Црне Горе до Одесе је 1442 км (до Кијева 1918 км), па је ваљало љуте Црногорце бацити што даље. Брине НАТО.
Али док љуте Црногорце држе подаље од Руса (рано је још!), држава Црна Гора зна шта треба – чинити. Јављају „Новости“: После Русије и Кина ће ускоро „осетити“ репресивне мере Владе Црне Горе. Вицепремијер Ник Ђељошај сопштио је да ће предложити Милојку Спајићу и његовом тиму да обавежу телекомуникциону компанију Оне да уклоне из употребе опрему „Хуавеј“ и ЗТЕ. Вели Ђељошај, рекло би се бестидно: „У потпуности подржавам став САД о озбиљним безбедносним ризицима које представља опрема кинеских произвођача у кључним комуникационим системима. Као НАТО савезник, Црна Гора мора следити највише евроатлантске безбедносне стандарде“. Бедно, рекао би сваки пристојан човек. Али Американци тако највише воле.
Верујем да тешко неко може замислити да нама (свимСрбима) Американци могу наметати нешто битно другачије – поред већ трасираног монтенегринског пута. А Република Српска ту нема маневарски простор ни колик Црна Гора. Пада ми на ум Шекспир: Тако мутно небо не изведрава се без муња. Али то није дневна политика.