Предраг Ћеранић | 04.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –

Коју год функцију да обавља Милорад Додик  – предсједника Републике или Владе Српске, члана Предсједништва БиХ из Републике Српске, или просто предсједника, он остаје најважнији политички фактор у Српској, незаобилазан у формирању заједничких органа БиХ. Његов сваки јавни наступ је запажен, ударна је вијест електронских и штампаних медија, о Додиковим ставовима јавност се поларише на оне који су „за“ и који се њима противе. Говори отворено, без увијања у јавност износи оно што већинско становништво Српске мисли. У Сарајеву, али и у Мостару, Додику одају признање (негдје тајно, понегдје и отворено). У хрватском дијелу Мостара често можете чути „е, кад бисмо ми имали Додика“ у контексту жеље за трећим, хрватским ентитетом, за који су увјерени да би се хрватски Додик већ изборио.

Али, због нескривеног залагања и отворене борбе за заштиту интереса Српске Додик је у тешкоћама које је проузроковао Кристијан Шмит и амбасаде које Шмита подржавају. Измијењен је Кривични закон БиХ на начин да је воља високог представника (чак и нелегитимног) неприкосновена, а онај ко је оспорава чини кривично дјело са запријећеном затворском казном. Тако је и предсједник Додик у политичком процесу осуђен на годину дана затвора и шест година забране обављања јавне функције. Казну је платио, али забрану није успио оборити. Међутим, како се забрана не односи на функцију предсједника политичке партије, и са те позиције он је доминантна политичка фигура, не само у Српској већ и у БиХ. Један његов потез, односно резултат тог потеза, изазвао је лавину коментара у региону. Ради се о укидању америчких санкција њему, али и особама и привредним субјектима који се с Додиком доводе у везу.

Москва је за Додиков дупли пас са Американцима показала веће разумијевање него званични Београд. Зашто, како, па нас нико није питао – питања су која осликавају зачуђеност и невјерицу Додиковом „дрскошћу“. Покушавао је Додик и преко Београда и преко Москве да скине обруч који је притискао не само њега, него и све који подржавају његову политику. Ко је износећи патриотеске и русофилске ставове у јавност могао бити сигуран да његово име неће осванути на некој црној листи. Сада је томе дошао крај. Из Москве је поручено да се питање санкција не може ријешити дипломатским већ обавјештајним каналима, али све је предуго трајало. Додик је ријешио да засуче рукаве и ствари узме у своје руке. Срба и српских пријатеља има широм свијета, па тако и у Бијелој кући. Они су подсјетили Трампа и људе у његовом окружењу да је Додик у америчкој предизбиорној кампањи позвао све Американце српског поријекла да гласају за Трампа, да је након Трампове побједе Палату Републике обојио у америчку заставу, унио америчку заставу у свој кабинет, фотографисао се са Трамповим качкетом на глави. Дио посла урадиле су и лобистичке куће које је Влада Српске ангажовала неколико година раније. И ето резултата! Додик је подржао и Израел у сукобу са Хамасом. Не треба заборавити колики утицај јеврејски лоби има у Сједињеним Државама. Док су у Сарајеву организовали пропалестинске протесте, пасоши израелских држављана завршавали у корпи за отпатке а потом у контејнеру, Европска конференција рабина отказивана, Додиково сједишта (Палата Република) било је у бојама заставе Израела.

У Сарајеву тајац и невјерица. Тешко је повјеровати да се Американци више не сврставају само на једну страну у БиХ и пословично залажу против Српске и њених званичника. Нагађању о томе како је Додик успио нема краја. Америчке санкције су пале, а тако и политички носеви умишљених политичара који су се навелико хвалили да су Додику „дохакали“. Додик је поново показао да је за копље свих који се у БиХ баве политиком и да је државник, што значи да прати геополитику и зна читати геополитичке поруке. Зато је, објашњавајући своје политичке потезе широј јавности, једноставно рекао: Русија остаје наш стратешки партнер али ћемо са Трамповом администрацијом настојати да успоставимо што бољу сарадњу. На жалост, то није било довољно појединим београдским медијима и њиховим гостима који су се утркивали у осуди Додика који је, по њима, повјеровао Американцима (а њима се не смије вјеровати), издао Русију (и Србију) и тако даље. Људи не виде даље од носа па то ти је. Међутим, прича је шира. Промјена америчког курса према Републици Српској у позитивном смислу видјела се и на сједници Савјета безбједности која је на иницијативу Руске Федерације била посвећена Босни и Херцеговини. Амерички представник је истакао да Сједињене Државе више не теже изградњи држава нити наметању снажних међународних интервенција, што у преводу значи да се неће мијешати, поготово неће наметати политичка  рјешења у БиХ.

Све би било врло једноставно, када би се Њемачка и Велика Британија понашале на сличан начин. Не. Они и даље БиХ, па и цијели Западни Балкан, сматрају својим забраном,тј. територијом на којој ријеч њихових амбасадора има посебну тежину. Због Кристијана Шмита који, иако нелегитиман, обавља функцију високог преставника у БиХ, ова земља нема пуно изгледа да оствари темељна начела Дејтонског споразума: помирење, правда, заједнички суживот. Колонијални положај БиХ је незабиљежен у новијој историји. Бијес који осјећају према Русији труде се да искале на „малим Русима“, како у западним престоницама називају Србе.

Одбрана Српске треба да се заснива на одбрани Дејтона и инсистирању на повратку отетих надлежности. Ниједан звук сеператизма неће помоћи. Дејтон, и то слово Дејтона, не дух, је свјетионик према којем треба пловити. Окосница српске политике у БиХ мора бити повратак отетих надлежности.