Душан Пророковић | 05.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –

Савет безбедности УН једногласно је усвојио 31. октобра 2025. године Резолуцију 2795 којом се продужава мандат војне мисије предвођене Европском унијом за стабилизацију Босне и Херцеговине (EuropeanUnion-ledStabilizationForceinBosniaandHerzegovina). Документ штур по садржају и кратак по форми говори да ће ЕУФОР још годину дана помагати у спровођењу војних аспеката који се тичу међуентитетске границе и сродних питања везаних за Дејтонски споразум. Рекло би се како је ова одлука рутинска и да не заслужује опсежнију анализу, но ако се у обзир узму и пратећа излагања представника сталних и несталних чланица Савета безбедности, испоставља се да присуствујемо обликовању неке нове реалности. Најзанимљивија ствар је однос између САД и европских држава, који поприма другачији карактер него раније. Са стране САД истакнуто је да су санкције званичницима Републике Српске укинуте у циљу деескалације, као и да се више неће тежити „тешкој међународној интервенцији“. Овакав став кореспондира са ранијим најавама директорке америчке Националне обавештајне агенције Тулси Галбард о промени курса и завршетку интервенционистичке спољне политике. Парадокс је у томе што се од стране европске тројке или „коалиције вољних“ ЕУФОР доживљава сасвим супротно – као инструмент за вођење интервенционистичке политике у БиХ. ЕУФОР је, дакле, добио продужење мандата, а како ће то своје овлашћење у наредних годину дана користити остаје отворено. У одређеној мери, то ће даље зависити од стратегије ЕУ и руковођења Велике Британије, Француске и Немачке хибридним ратом против Русије. За сада, приметно је да се за потребе вођења интервенционистичке политике са њихове стране инсистира на одржавању функције Високог представника, односно да би укидање те функције, а што је поново захтевао представник Русије, највероватније представљало и почетак краја мисије ЕУФОР-а. Када је реч о ставу Русије поред критике „очигледне антисрпске пристрасности“ политичког Запада, још је поменуто и „ускраћивање права босанским Хрватима на легитимном представљању у владајућим структурама“. Без икакве дилеме, то се односи на већ континуалне изборе Жељка Комшића у Председништво БиХ захваљујући бошњачким гласовима. Познат је пример из Калесије у којој према резултатима пописа живи 20 Хрвата, а Комшић је на последњим изборима освојио 2559 гласова. Без обзира на то, Жељко Комшић се такође обратио на заседању Савета безбедности и то као председавајући Председништва, што је још један парадокс.

У сваком случају, даљи однос према увелико делегитимизованој Канцеларији Високог представника, али и према улози ЕУФОР-а детерминисаће у великој мери и различити погледи САД и европске коалиције вољних. На те погледе свакако ће утицати развој ситуације из ширег, континенталног безбедносног окружења и ситуација у Украјини. Из те перспективе посматрано, чини се како у овом тренутку ЕУ доживљава себе као политичко крило НАТО, док администрација Доналда Трампа посматра НАТО као војно крило ЕУ. Суштински, до разилажења између Брисела и Вашингтона долази због супротстављених перцепција, а те перцепције одређују стратешки циљеви једних и других. Трампова администрација посвећена је покушајима одржавања америчке доминације у глобалним оквирима у областима које су за њих стратешке и на питањима која још увек могу користити за ту сврху, попут рецимо управљања тржиштем нафте. Геополитички, сада је већ очигледно да се Кина доживљава као највећи супарник, па се и фокус ставља на индо-пацифички макрорегион. За Лондон, Париз и Берлин горућа су питања сасвим другачијег карактера, повезана са рапидним смањењем конкурентности на глобалном тржишту и последичној економској кризи чије последице се све више осећају, а што се геополитике тиче ту се ништа друго не види сем Украјине. У овом контексту, Трамп би партнерство са Европом вероватно условио заједничким наступом у индо-пацифичком ареалу, за шта у овим околностима нема ни заинтересованости ни потенцијала у Европи. Са друге стране, Европа би пристала на сваку врсту америчких условљавања само да добије безрезервну и неограничену подршку по питању Украјине, што у овим околностима није могуће пошто се та ствар у Вашингтону третира као чисти трошак и конфликт са врло неизвесним крајем.

Од даљег обликовања ових трансатлантских релација, већ се показало, много тога зависи и у Босни и Херцеговини, а то ће се одразити како на питање опстанка Канцепарије Високог представника, тако и на улогу ЕУФОР – а. Није уопште искључено да ће неусаглашеност стратешких усмерења САД и водећих европских дражава утицати на даљу делегитимизацију међународних институција и платформи у Босни и Херцеговини, мада није ни искључено да се ЕУ на то неће обазирати, односно да ће наставити са захтевима да се изврше уставне промене и дедејтонизује БиХ. Делегитимизоване међународне институције и платформе, уз то још делимично и са оспореним легалним статусом, не могу служити имплементацији екстремне интервенционистичке политике, готово је извесно да у стању у каквом се налази и без америчке подршке ЕУ и није способна да води било какву интервенционистистичку политику било где у свету, али судећи по ставовима представника чланица ЕУ на последњој седници СБ УН њихова процена ситуације је сасвим другачија. Договор Вашингтона и Милорада Додика јесте утирање пута ка деескалацији преко амортизације ефеката сулудих потеза „коалиције вољних“ усмерених ка продужавању интервенционизма. Међутим, са покушајима да се артикулише интервенционизам још увек није завршено, нити су одлуке Кристијана Шмита из 2025. године били последњи сулуди потези међународних представника у БиХ. Због тога, највероватније је да нас све до одржавања редовних избора у јесен 2026. године очекује наставак текуће агоније, са много приче о европерспективи БиХ, притисака усмерених ка уставним променама, али и немогућности да се те приче значајније укорене у целокупној Б-Х јавности и неспособности да се притисак манифестује конкретним политичким уступцима.