Све о Српској | 01.03.2026.г. – Дарко Танасковић –

СТАНУЈЕ ЛИ „БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА“ – СЕМ У САРАЈЕВУ – У БАЊАЛУЦИ, ТРЕБИЊУ И МОСТАРУ?

• Дипломати БиХ на служби ван земље, били Бошњаци, Срби или Хрвати, у подједнако су нелагодном и незавидном положају, сагласни само у настојању да се, зарад девизне плате, што касније врате у Сарајево и онда га поново што пре напусте
• Данас са преварантском праксом рутински, али и прилично агресивно наставља министар Елмедин Конаковић, у тандему да опробаним кулоарским „дипломатом“ Златком Лагумџијом, сталним представником БиХ у ОУН, док одозго својим крајње непримереним и неодмереним, повремено и увредљивим изјавама… кади бошњачки члан Председништва Денис Бећировић, наравно без уставно обавезне тројне сагласности
• Неизвесно је докле ће игра жмурке трајати, али је више него извесно да до конструктивног и продуктивног превазилажења све дубље кризе у коју тоне „немогућа држава“ свакако неће довести. Како би изгледала, рецимо, Белгија, кад би министар иностраних послова, по националности Фламанац, у међународним форумима доследно наступао против интереса Валонаца, тврдећи да то чини у име свих грађана своје државе?
• Сада им, „у име БиХ“, коју легално сумњиво, а суштински нелегитимно представљају, смета лобистички уговор Републике Српске, јавно склопљен са једном канадском агенцијом на челу са, по имену би се рекло, Јеврејином! И онда, креће апологетска мантра о исламофобији и сличним фантазмима… Не плаше ли се можда могућности да „преко баре“ неко помисли да „исламофобни наратив“, за који се оптужује Милорад Додик, можда и има неке основе у стварности?

Одавно је констатовано да „немогућа држава“, како је Ненад Кецмановић насловом своје књиге од пре скоро две деценије неопозиво одредио послератну Босну и Херцеговину, може имати само немогућу дипломатију. Па ипак, све време од конституисања мировним споразумом (1995) дејтонска творевина, са Сарајевом као главним градом, у Шехеру има своје Министарство спољних/вањских послова, са надлежношћу заступања државних интереса у иностранству. Као и у свакој другој нормалној држави.

Али ту сличности са другим државама у спољнополитичкој и дипломатској сфери престају, јер, не заборавимо, БиХ је немогућа држава. Има у свету још понека спољнополитички у одређеним аспектима дисфункционална или компликована држава, али БиХ је то у самој својој суштини.

Предуслов за јасан и кохерентан дипломатски наступ на међународној сцени јесте постојање јединствене спољне политике која произлази из јединствене визије трајних државних интереса и са њима усклађених стратегијских циљева. Тај темељни предуслов, упркос повременом и привременом прагматичном превазилажењу разлика између конститутивних народа, у БиХ не постоји, што од самог почетка функционисања заједничке државе онемогућава усклађено дипломатско деловање њене спољнополитичке службе према и у иностранству.

Ономе ко је имао прилику да се непосредно осведочи у то како изгледају и како делују дипломатско-конзуларна представништва БиХ у иностранству ништа није потребно објашњавати, а осећа се то и по рефлексима код куће.

Дипломати на служби ван земље, били Бошњаци, Срби или Хрвати, у подједнако су нелагодном и незавидном положају, сагласни само у настојању да се, зарад девизне плате, што касније врате у Сарајево и онда га поново што пре напусте.

Решење за рад у дипломатском симулакруму проналазе кроз успостављање прећутног сагласја о томе да је природно то што свако дејствује на линији своје националне политике, уз минималну координацију коју изискује дневна оператива. Малобројни професионалци који би истински желели да заступају интересе целокупне БиХ на великим су мукама, јер то је просто напросто немогуће, поготово у вези са неким битним политичким питањима, о којима у земљи ендемски нема сагласности. Немогућа мисија, јер је и држава, како рекосмо, у бити немогућа.

У поретку савременог света осведочили смо се, међутим, да уз одређени стицај околности и односа снага, и оно што је на дужи рок, а поготово трајно, немогуће, као провизоријум може и прилично дуго инвалидски функционисати, па тако и босанскохерцеговачка „дипломатија“.

Кад су се после убедљиве победе на првим вишестраначким изборима 1990. године тзв. националне странке (СДА, СДС и ХДЗ), као ефемерни коалициони партнери договаралe о подели ресора у влади, номинално демократској Изетбеговићевој СДА припало је министарство иностраних послова, што се и тада, а и дугорочно, показало штетно по интересе српског народа.

Потписник ових редова објавио је августа 1991. године у „Политици“, кроз четири наставка, чланак насловљен „Исламски чинилац у спољнополитичком наступању БиХ“. У њему је, поред осталог, изнето мишљење да није добро то што је ресор спољне политике споразумно додељен странци која је мимикријски била демократска и грађанска, а заправо исламистичка (сâм аутор „Исламске декларације“ је СДА приликом оснивања јавно представио као „партију која припада муслиманском културно-историјском кругу“). Ако је то, међутим, из разлога унутаркоалицијске равнотеже баш било нужно, упозорио сам да осетљиво и утицајно место министра иностраних послова не би требало поверити мом колеги арабисти, неоспорно квалификованом и способном Харису Силајџићу, јер он ту дужност неће схватити и обављати као службу босанскохерцеговачком равноправном заједништву трију конститутивних народа и свих грађана БиХ.

Знамо шта се у том погледу доцније збивало. После Силајџића, који је дужност министра обнашао до 1993. године, на тој функцији налазили су се Ирфан Љубијанкић, Мухамед Шаћирбеговић (alias Шаћирбеј), Јадранко Прлић, у два наврата Златко Лагумџија, Младен Иванић, Свен Алкалај, Игор Црнадак, Бисера Турковић и садашњи министар Елмедин Конаковић.

Изузмемо ли Младена Иванића, искусног и одговорног политичара „старе школе“, који је, упркос постојећим унутрашњим неслагањима, настојао да се у контексту „немогуће државе“ понаша што конструктивније и компромисније, па донекле и доцнијег хашког осуђеника Јадранка Прлића, сви остали дужносници са горњег списка, укључујући двојицу немуслимана/небошњака, у суштини су, без обзира на измењене прилике и артикулисање ставова, у суштини били Силајџићеви следбеници.

Радили су у функцији систематског релативизовања темељних консоцијацијских поставки Дејтонског споразума, тобоже зарад функционализације, а заправо унитаризације БиХ, што је за већину Срба и Хрвата објективно (било) неприхватљиво. И тако су „дипломатија“ немогуће државе и највиши чиновници у ресору спољних послова практично од њеног настанка на међународној сцени неовлашћено, и безобразно, стварали привид представљања и заступања општедржавних интереса и заједничке политике, договорене на уставно превиђени начин.

Данас са том преварантском праксом рутински, али и прилично агресивно наставља министар Елмедин Конаковић, у тандему да опробаним кулоарским „дипломатом“ Златком Лагумџијом, сталним представником БиХ у ОУН, док одозго својим крајње непримереним и неодмереним, повремено и увредљивим изјавама, са историчарско-филозофским и морализаторским претензијама, кади бошњачки члан Председништва Денис Бећировић, наравно без уставно обавезне тројне сагласности.

Утицајним међународним чиниоцима из дружине тзв. „пријатеља Босне“, а заправо рушитеља Дејтонског споразума, (за сада) оваква успостављена дипломатска симулација државног наступа Босне и Херцеговине одговара, па затварају очи пред том еклатантном нерепрезентативношћу, а самим тим и суштинском ирелевантношћу порука оних који им се из Сарајева обраћају у име Министарства спољних/вањских послова БиХ.

Неизвесно је докле ће та игра жмурке трајати, али је више него извесно да до конструктивног и продуктивног превазилажења све дубље кризе у коју тоне „немогућа држава“ свакако неће довести. Како би изгледала, рецимо, Белгија, кад би министар иностраних послова, по националности Фламанац, у међународним форумима доследно наступао против интереса Валонаца, тврдећи да то чини у име свих грађана своје државе?

Ваља се надати да ће се једнога дана, кад све ово што сада проживљавамо постати прошлост, неко озбиљно подухватити научног пројекта анализе деловања „дипломатије“ дејтонске БиХ, случаја по много чему sui generis, чиме би био дат значајан допринос општој историји и теорији дипломатије или, пре, контрадипломатије.

Као једна од најновијих парадигматичних илустрација modus-a operandi тандема Конаковић – Лагумџија може послужити писмо које је председавајућем Савета безбедности УН 11. фебруара упутио министар Конаковић, а проследио амбасадор Лагумџија. Све формално у складу са протоколом, по реду и начину. У писму се, како каже Конаковић, „бивши председник Рапублике Српске, оптужен и осуђен због дела против уставног и правног поретка Босне и Херцеговине“, оптужује за сецесионистичку агенду коју спроводи руководство Републике Српске и Додик, као његов „политички газда“. Тужитељ истиче да је сецесионистичко деловање СНДС и Милорада Додика одавно познато, али да је сада, на основу званичног документа из америчких државних извора, и изричито, написмено потврђено у лобистичком уговору између РС и канадске агенције Dickens & Madson Inc., коју је у овом послу представљао њен директор Ари Бен-Менаше. У име Републике Српске уговор је потписао Младен Филиповић, шеф Канцеларије РС у Аустрији, „у својству непосредног изасланика Г. Додика“ (?). Према Конаковићевом наводу, као један од циљева у овом уговору се помиње постизање „независности Републике Српске од Босне и Херцеговине“, и то као „крајња мета“.

У писму (оптужници) се даље детаљно објашњава да је реч о директном и намерном нападу на уставни поредак БиХ, а да Конаковић реагује у име заштите Дејтонског споразума и међународног права. Министар иде и даље од текста овог уговора и указује на јавно саопштаване ставове Г. Додика у којима је „запаљив, раздорни и отворено исламофобни наратив достигао алармантни ниво“.

Посебно се истиче да се Милорад Додик служи дехуманизујућим језиком о босанским муслиманима, деградирајући их на степен верске групе без етничког идентитета, вештачки изазивајући цивилизацијски судар између хришћана и муслимана у БиХ“, оптужујући их за радикализам и приказујући их као претњу за хришћанство уопште.

Следе затим уобичајене фоскуле о вековној традицији складног међурелигијског саживота у Босни коју овакве тврдње прете да наруше итд. итд.

У завршном делу своје посланице брижни Конаковић упозорава да би било какав покушај мењања граница у БиХ представљао непосредну претњу миру успостављеном Дејтонским споразумом и могао довести до обнављања насиља, што нас, бива, враћа на деструктивне политике „Додикових политичких претходника од пре три деценије“, које су узроковале „више од 100 000 жртава и кулминирале геноцидом у Сребреници“.

И на самом крају: „Босна и Херцеговина, стога, позива међународну заједницу да прими к знању ове чињенице и одговори јединствено, јасно и одлучно, у одбрани међународног права, Повеље Уједињених Нација и Дејтонског мировног уговора“, с напоменом да су „континуирани ангажман и подршка међународне заједнице од суштинског значаја увек кад су уставни поредак Босне и Херцеговине отворено доведени у питање“.

O tempora, o mores!

„Босна и Херцеговина позива међународну заједницу“! Која то „Босна и Херцеговина“? Станује ли она, сем у Сарајеву, можда и у Бањој Луци, Требињу или у Мостару? Може ли ико игде више поверовати у аутентичност и репрезентативност оваквих „дипломатских“ пасквила?

Вероватно не могу баш многи, али то не значи да их, ако то налажу интереси, неће затворених очију и умртвљеног морала, цинично употребити.

Посебно је индикативно ово узбуђење због једног уговора о лобирању, активности етички, додуше, проблематичне, али нераздвојне од живота политике на Западу, особито у Америци.

Прошло је време кад се угледни новинар Жак Мерлино, аутор храбре и поштене књиге „Југословенске истине нису све за причу“ (1993), згражао над славодобитном мирноћом и хладним цинизмом са којима му је 24. априла 1993. године у Вашингтону Џејмс Харф, директор агенције Ruder Finn Global Public Affairs. објашњавао методологију успешног ратног лобирања у корист Хрвата и „Босне и Херцеговине“, а против Срба.

Србе је требало приказати као нацисте и, пре свега, придобити јеврејско јавно мњење и јеврејске организације у САД, што никако није било лако, поготово с обзиром на тешко прикривани Туђманов антисемитизам у „Беспућима повијесне збиљности“ (1989) и (пан)исламистички фундаментализам Изетбеговићеве „Исламске декларације“ (1970).

Нико међу Србина тако нешто није написао.

Кад је „New York Newsday“ августа 1992. године лансирао причу о српским логорима за муслимане, пропагандисти из Рудер Фина засукали су рукаве, а компјутери се усијали шаљући ову сторију на стотине одабраних, утицајних адреса. И упалило је.

Америчко јеврејство је стало на страну Бошњака.

На Мерлиноово питање како су могли да без зазора шире такву непроверену вест, за коју у том тренутку нису могли знати да ли је истинита, Харф му је не трепнувши одговорио да задатак његове агенције није проверавање тачности података или морална страна посла којег су се прихватили и за који су плаћени, већ само убрзавање планетарног кретања информације о томе шта је у новинама писало о српским логорима.

Да ли би министар Конаковић и амбасадор Лагумџија овакву пословну логику директора америчке агенције која је лобирала за Хрватску (од августа 1991. до јуна 1992), „Републику Босну и Херцеговину“ (од маја до децембра 1992) и за „Републику Косово“ (од октобра 1992) сматрали проблематичном и неморалном, да су били на месту свога тадашњег предшасника Хариса Силајџића? Он, дакако, није.

А сада им, „у име Босне и Херцеговине“, коју легално сумњиво, а суштински нелегитимно представљају, смета лобистички уговор Републике Српске, јавно склопљен са једном канадском агенцијом на челу са, по имену би се рекло, Јеврејином! И онда, креће апологетска мантра о исламофобији и сличним фантазмима, за коју је тешко поверовати да припада садржини предметног уговора.

Не плаше ли се можда могућности да „преко баре“ неко помисли да „исламофобни наратив“, за који се оптужује Милорад Додик, можда и има неке основе у стварности?
У сваком случају је у то лакше поверовати него у потвору о „српском нацизму“ из 1992. Уосталом, видећемо…