ГЛАС СРПСКЕ | 07.08.2026. године г. Славко Митровић –
Шта је међународна заједница? Шта значи? Ко је чини? Мартин Жак, британски новинар и научник, иначе познат по књизи „Кад Кина буде владала свијетом“, предвиђајући успон Кине, написао је да ће та земља до 2027. године бити већа економија од Сједињених Држава.
(Писао сам и ја слично прије петнаестак година након повратка из Кине). Жак сматра да је појам „међународна заједница“ заправо европоцентрична и западноцентрична одредница која служи да се Запад уздигне и глобализује те да се његови поступци представе неутралнијим, универзалнијим и легитимнијим него што заправо јесу.
Он каже: „Сви ми знамо шта се мисли под термином ’међународна заједница’, зар не? То је Запад, наравно, ништа више, ништа мање. Коришћење термина ’међународна заједница’ је начин величања запада, глобализовања, чињења да звучи поштованијим, неутралнијим и вреднијим“.
ТЕРМИН „МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА“
У БиХ термин „међународна заједница“ код многих, а код политичког Сарајева потпуно, има статус златног телета, лажног идола, неприкосновеног ауторитета који се не може, и што је још горе, не смије оспоравати. Умјесто ступања на снагу Општег оквирног споразума за мир у БиХ – Дејтонског споразума и његових 11 анекса, „међународна заједница“ је наметнула протекторат, окупацију, кршење међународног права, Повеље Уједињених нација, конвенција о људским правима.
Носиоци оваквог У(друженог) З(лочиначког) П(одухвата) су противправне групације самоизабраних држава и организација као што је одавно непостојећи ПИК – Савјет за имплементацију мира и његов управни одбор, потом „високи представник међународне заједнице“ (иако је он установљен потписом Анекса 10. Дејтонског споразума без одреднице „међународне заједнице“), затим њихови помагачи инсталисани у Уставном суду БиХ гдје три странца заједно са два Бошњака редовно потврђују све противправности УЗП. Постоји и „виши ниво“ у виду Европске уније и Европског суда за људска права у Стразбуру.
А шта све могу и раде припадници удруженог злочиначког подухвата најбоље илуструје један акт Кристијана Шварц-Шилинга, високог представника у БиХ познат као НАЛОГ од 23. марта 2007. године, у коме између осталог пише: „Сваку радњу коју предузме било која институција или орган у Босни и Херцеговини у циљу успоставе домаћег механизма контроле одлука високог представника донесених према његовом међународном мандату, високи представник ће сматрати покушајем да се угрози провођење цивилних аспеката Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и сама по себи ће се сматрати понашањем којим се угрожава такво провођење“.
Овај НАЛОГ странца појединца узурпатора цјелокупне законодавне, извршне и судске надлежности „суверене демократске државе БиХ“, чланице Уједињених нација, не само њој, већ и цијелом свијету показује да то није држава, већ територија са међународно признатим границама, гдје не важи владавина права, ни избори, ни демократија, ни међународно ни унутрашње право. Према ономе што је „међународна заједница“ урадила у БиХ у протеклих тридесет година, то је неуспио експеримент in vivo. То је било одржавање хаоса различитог интензитета, без намјере да тај простор икада постане држава у правнотеоријском и цивилизацијском смислу.
БОСАНСКА АНОМАЛИЈА
Сузан Вудворд, ауторка књиге „Балканска трагедија“, свјесна многих одступања од потписаног текста Дејтонског споразума, почетком двијехиљадитих, ситуацију у БиХ је назвала „босанском аномалијом“.
Вудворд пише: „Међународно договорени оквир за мир у Босни и Херцеговини – Дејтонски споразум и његових једанаест оперативних анекса – чини се да има мало везе са босанском стварношћу. Циљ мировног споразума је окончање бруталног рата који је трајао скоро четири године између оних који су жељели независну БиХ и оних који нису, а циљ је вратити слику предратне БиХ коју су зараћене стране, мање-више успјешно, настојале уништити. Штавише, он се проводи масовном међународном цивилном и војном операцијом чији је задатак стварање атрибута домаћег суверенитета које БиХ није имала када су велике силе у априлу-мају 1992. одлучиле да бившој југословенској републици додијеле међународни правни суверенитет. Да би постигли мировно рјешење између три зараћене босанске стране (и њихових вањских присталица), вањски преговарачи су осмислили државу која такође не одговара ниједном нормалном обрасцу домаћег суверенитета. Чак и након четири године међународне помоћи у стварању те државе како би се одржала првобитна међународна одлука о признању која је изазвала рат, операција је изгледа остала међународни пројекат са мало локалних присталица – континуирана борба између представника међународне заједнице и самих Босанаца“. Ту ситуацију Вудворд блаже речено назива, илузијом у очима, како то кажу Французи.
Босанска аномалија као историјат дјеловања „МЗ“ у БиХ, пуна је превара, подвала, пријетњи, уцјена и лажи. Несумњиво, било је и користи, али то овдје није тема.
НЕПОСТОЈЕЋА БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА
Највећа превара су тзв. бонска овлашћења, која то нису, јер тако нешто не постоји у закључцима Конференције ПИК-а у Бону одржане 9. децембра 1997. године. У тачки 11.2. закључака јасно пише да ПИК: „поздравља намјеру високог представника да искористи своја крајња овлаштења у регији у вези са интерпретацијом Анекса 10. Споразума о цивилној имплементацији Мировног споразума, у циљу олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука, кад он сматра за неопходно, о сљедећим питањима: привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво БиХ или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом“.
Као што се види, ниједно тумачење не може „поздрављање намјере“ претворити у овлашћење за наметање закона, зато што ПИК уз Предсједништво и Савјет министара и не помиње Парламентарну скупштину као јединог законодавца на нивоу БиХ. Формулација „поздрављање намјере“ ни по било каквом тумачењу, не може се назвати „давање овлашћења“. Али уз медијско свакодневно бомбардовање, пријетње, подвале, преваре, уцјене, створен је мит који су назвали „БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА“. О настанку „бонских овлашћења“ писали су и непосредни учесници те ујдурме. Чарлс Крофорд, бивши британски амбасадор у БиХ, био је креатор тог „креативног рјешења“. О томе је 2009. говорио: „Бонска овлашћења“ уопште нису имала реалну правну основу. Она су се сводила на блеф у оквиру међународно-политичке игре моћи, блеф којег су потоњи високи представници одјенули у правни језик како би цијела ствар изгледала супериорно и неизбјежно. Та су овлашћења потом функционисала, током многих година. Виши БиХ-политичари и функционери стварно су били смјењивани. Међутим, перверзни иако неизненађујући резултат смјењивања људи који су на изборима које смо ми проглашавали слободним и фер-изборима, састојао се само у умањеном осјећају локалне одговорности за исходе у реалноме животу, а не у појачаним напорима. Инат? Дакле, што познатије, то неугодније. Прије или касније однекуд ће бити упућен директни правни изазов тим „овлашћењима“.
Дошло је то вријеме правног изазова када треба поништити све оно што су високи представници чинили изван мандата по Анексу 10. Дејтонског споразума. Треба све поништити како то траже и СНСД и ХДЗ, али све више и свјетска научна и политичка јавност. Одбор за уставна питања Народне скупштине Републике Српске закључио је да ће Република Српска у наредном периоду инсистирати на поништавању свих одлука високог представника у БиХ за које не постоји претходна сагласност Републике.
БЕСПРЕДМЕТНО „ЗАТВАРАЊЕ ОХР-а“
Други примјер је подвала. То су фамозни услови за затварање ОХР, о чему на сајту ОХР-а пише: „Босна и Херцеговина као мирна и одржива земља која се чврсто налази на путу европске интеграције дугорочни је циљ Управног одбора ПИК-а, а остварење овог циља представља и фокус дјеловања ОХР-а. Политички директори Управног одбора ПИК-а су на састанку у Бриселу 26. и 27. фебруара 2008. године утврдили захтјеве које органи БиХ треба да испуне прије затварања ОХР-а“. То је онај њихов „Програм 5+2″ у којем су набројали пет циљева: 1/Прихватљиво и одрживо рјешење питања расподјеле имовине између државе и других нивоа власти; 2/Прихватљиво (напомена и питање: коме прихватљиво) и одрживо рјешење за војну имовину; 3/Потпуно провођење Коначне одлуке за Брчко; 4/Фискална одрживост (промовисана путем Споразума о утврђивању сталне методологије за утврђивање коефицијената за расподјелу средстава Управе за индиректно опорезивање и оснивање фискалног савјета; 5/ Заживљавање владавине права (демонстрирано путем усвајања Државне стратегије за ратне злочине, доношењем Закона о странцима и азилу и усвајањем Државне стратегије за реформу сектора правосуђа). Поред ових циљева Управни одбор ПИК-а је такође утврдио ПЛУС два услова које треба испунити прије затварања ОХР-а: 1/Потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању; 2/ Позитивна процјена ситуације у БиХ од стране Управног одбора ПИК-а заснована на пуном поштовању Дејтонског мировног споразума“.
Нема ниједне ријечи о високом представнику као јединој институцији коју су установиле стране потписнице међународног уговора – Анекса 10. и одредили му мандат. Дакле, мандат високом представнику нису дали ни одредили ни ПИК, ни Уједињене нације, већ искључиво потписнице Анекса 10. првенствено Република Српска и Федерација БиХ. А шта је ОХР по Анексу 10? У члану 3. Анекса 10. под називом „Особље“ пише: „Високи представник ће именовати особље које буде сматрао потребним, а које ће пружати помоћ у извршењу задатака из овог Споразума“. Особље нема никакав мандат, оно је само и једино сервис административно-помоћна служба која води рачуна о возачима, исплатама дневница, о портирима, набавкама кафе, шећера и тоалет папира, куцању материјала и отпреми поште. Па зашто је онда Управни одбор ПИК-а утврђивао услове за затварање ОХР-а. Зашто нису утврдили услове за престанак постојања високог представника? Зато што не могу, јер нису надлежни. То је искључиво право потписница Анекса 10. Зато се фрљацају небитним ОХР-ом као „особљем“, а све у циљу да избјегну одговорност за кршење међународног права. Што се тиче Републике Српске, ОХР је небитна, неправна и безмандатна служба и може остати у сарајевској бијелој згради још милион година, могу је регистровати као д(руштво) н(еограничене) н(еодговорности) и показивати уз остале сарајевске знаменитости као врхунац глупости и бешчашћа МЗ.