Манифестација „Кочићев дан у Београду“ обиљежена је полагањем цвијећа на гроб великана српске књижевности Петра Кочића у Алеји великана на Новом гробљу и на његов споменик у Чубурском парку, гдје су учесници казивали стихове, те књижевном вечери у Прес-центру УНС-а.

Цвијеће су положили представници Представништва Републике Српске у Србији и Удружења књижевника Републике Српске. Представништво традиционално учествује у организацији „Кочићевог дана у Београду“.

Пјесникиња Валентина Милачић из Бањалуке поручила је да писана ријеч којој теже данашњи српски писци и пјесници не би могла бити оваква да није било великог претходника какав је Петар Кочић.

„Ми смо обавезни и дужни да исказујемо поштовање према лику и дјелу Петра Кочића“, рекла је Милачићева, додајући да су се окупили и ради дјеце и потомства које не смију изневјерити.

„Он је истински родољуб и по томе је јединствен“, истакла је Милачићева.

Бањалучки књижевник Велимир Савић рекао је да је Кочић „писао живот“ и да је био сјајан мислилац, попут Фридриха Ничеа, са којим је, како је навео, био и физички изузетно сличан.

Савић је рекао да се, кад год путује преко Мањаче, гдје је Кочић рођен, сјети његове приповијетке „Кроз мећаву“, док га као правника прати начин на који се Давид Штрбац обраћао „главатим судијама“.

Пјесник Власта Ценић истакао је да је Кочић вољен и поштован и на југу Србије, одакле он долази, као и на родном Змијању, те да је цијелом српском народу оставио безвремену тему – тему слободе.

„Кочића су волели, воле и волеће због његових идеја, а ја га волим и радујем се што ћу данас и ових дана у Бањалуци говорити језиком завичаја јер нас Кочић учи да језик завичаја морамо волети, неговати, поштовати. Ја пишем на дијалекту југа Србије“, рекао је Ценић.

Пјесник и писац Душко М. Петровић рекао је, обраћајући се код Кочићевог гроба, да је некадашња комунистичка власт, не желећи да о Кочићу говори као о сину свештеника, створила причу да је рођен у кући без прозора, одакле се винуо.

Петровић је појаснио да је Кочић, као и свако српско дијете на Мањачи тог времена, рођен у зградици – вајату – поред велике задружне куће, што је тада био обичај, те да су сви вајати на Мањачи имали прозоре.

У вечерњем дијелу програма у Прес-центру УНС-а, у Кнез Михаиловој улици, одржано је књижевно вече посвећено Петру Кочићу.

Као посебан увод приказан је једанаестоминутни филм о Змијању и Петру Кочићу. Филм су 2022. године реализовали матуранти Прве београдске гимназије, са смјера за ученике са посебним способностима за рачунарство и информатику, према идеји професорке Драгане Стојановић и уз стручну подршку професора Филипа Радуловића.

Стихове и књижевне посвете казивали су Валентина Милачић, Велимир Савић, Зоран Хр. Радисављевић, Власта Ценић, Горан Мракић и Душко М. Петровић, указујући на значај књижевног великана са Змијања, његовог дјела и заоставштине.

Ценић је најавио да ће 11. септембра у селу Кочане код Дољевца бити одржани шести „Кочићеви дани“. Подсјетио је да је учитељ по имену Петар 1939. године у том селу основао Културно-просвјетно друштво „Петар Кочић“, назвавши га по писцу кога је волио и сматрао великим.

Он је навео да је рад друштва обновљен, да је село у својој историји дало 122 учитеља и да се на „Кочићевим данима“ додјељује књижевна награда „Мргуда“ за најљепшу љубавну причу.

Књижевном вечери завршено је овогодишње обиљежавање „Кочићевог дана у Београду“.

„Кочићев дан у Београду“ дио је велике, вишедневне манифестације „Кочићев збор“, која се већ 61 годину одржава у Бањалуци, Београду, манастиру Гомионица и Стричићима, родном мјесту Петра Кочића.