SVE O SRPSKOJ | 24.08.2026.g. – Nebojša Malić –

VARLJIVO LJETO 2026. – U AMERICI DRUGU POLOVINU AVGUSTA ZOVU „PASJIM DANIMA“

• Moskva je zaoštrila retoriku prema Londonu nakon hvalisanja Britanaca da njihovi dronovi sada ubijaju Ruse u rukama ukrajinskih operatera. Kada ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov namjerno izostavlja „velika“ kad govori o Britaniji, i kaže da mu je „žao Engleza ako će da ostanu uz Ukrajinu do kraja“, onda to navodi na zaključak da je taj kraj blizu i nije nimalo sretan
• Nažalost, Rusija je za protekle 4 ½ godine propustila skoro sve prilike da kazni perfidni Albion za sve što je uradio u Ukrajini, pa se Englezi više ne plaše Moskve. A trebalo bi
• Berlin, London i Pariz postavljaju uslove Vašingtonu (!) za imenovanje tzv. visokog predstavnika u Sarajevu. Za sada je to prošlo bez uspjeha i sa Amerikancem na čelu OHR-a, ali nekog trajnog rješenja nema ni u najavi. Nasljeđe slučajnog turiste Šmita se ne demontira, nekih pregovora Sarajeva i Banja Luke nema…
• Ko zna, možda je Rusima srce otvrdnulo onog trenutka kada je Mihael Martens, ozloglašeni njemački srbomrzac, usred Beograda pitao Vladimira Zelenskog „kako mi Evropljani možemo da vam pomognemo da ubijete više Rusa“. Šteta što im nisu bile dovoljne godine sitnih pasjaluka da to shvate i ranije, ali bolje ikad nego nikad. Kako god bilo, sreća u nesreći je što su reakcije na riječi njemačkog nazovi-novinara potpuno gurnule u zapećak pitanje zašto je Zelenski uopšte bio u Srbiji

U drugoj polovini avgusta, koji se u Americi zoveu „pasji dani“, nekako se čini da sve stoji, od vazduha do geopolitičkih kriza.

Ormuski moreuz je i dalje blokiran, ako pitate Iran, i ostaće tako dok svijet ne pristane da novom ajatolahu plaća brodarinu. Ako pitate američku mornaricu, Ormuz je prohodan za brodove koji prihvate njihovu zaštitu, a predsjednik Donald Tramp objavljuje mape na kojima je prolaz obilježen kao „Nova teritorija SAD“.

Prava blokada je, insistira Tramp, ono što Amerika radi Iranu. Američka flota, stacionirana van domašaja raketa i čamaca Teherana, zaustavlja sve brodove koji dolaze ili odlaze iz Irana. I Teheran i Vašington računaju da će druga strana prva da popusti, mada se čini da je Iran nešto nervozniji, jer je propaganda o lošem moralu i tehničkim problemima američke mornarice sve glasnija.

Da li američki mediji naklonjeni Demokratama tu sarađuju sa Hamneijem ili su se samo našli na istoj strani – protiv Trampa – nije toliko ni važno.

Naizgled ideološki nekompatibilni, iranski ajatolah i samoproglašeni komunisti koji preuzimaju Demokratsku stranku su u stvari objektivni saveznici. Demokrate žele da kriza potraje što duže, kako bi loše ekonomske okolnosti obeshrabrile Trampove glasače i tako im donijele većinu u Predstavničkom domu, a možda i Senatu.

Računaju, ne bez razloga, da ako izglasaju opoziv (impičment) Trampa – nema veze zbog čega, izmisliće nešto – kao dva puta do sada, mogu da računaju na dovoljno gnjecavih Republikanaca u Senatu da ga ovaj put i osude, a samim tim i uklone sa vlasti.

Ti isti gnjecavi senatori već su spriječili Trampa da primjeni veći dio svoje domaće politike, dok su se za ostatak pobrinule politički ostrašćene sudije, o čemu je ovdje već bilo riječi.

Doduše, Demokrate će u tom slučaju imati posla sa Džej Di Vensom, ali računaju – možda pogrešno – da će s njim lako da izađu na kraj. Iranci, pak, smatraju Vensa manje ratobornim i spremnijim na kompromis, jer je on navodno bio protiv započinjanja rata u februaru.

Sve to zvuči divno i krasno, ali niko još nije pitao Benjamina Netanjahua šta on misli. A on vodi kampanju za reizbor i u međuvremenu bombarduje turske radare po aerodromima u Siriji, jer je, što se njega tiče, uloga Ankare tu prestala zbacivanjem Bašara Asada.

Rusija je sa novim režimom u Damasku potpisala neke sporazume o budućem statusu Tartusa i Latakije, koji praktično znače kraj dugogodišnje ruske ekspedicije u Siriji, ali ostavljaju otvorena vrata vojnoj i ekonomskoj saradnji. Ta ekspedicija je svoj cilj postigla već 2017, kolapsom samozvanog kalifata, a poslije toga je imala za cilj podršku vlastima u Damasku. Nažalost, ispostavilo se da Rusi ne mogu da budu veći Sirijci od Sirijaca, pa je na kraju Asada silom zamijenio Erdoganov štićenik al-Džolani.

Moskva je početkom jula odlučila da je dovoljno dugo bila fina i dozvoljavala Kijevu da uvozi oružje a izvozi žito preko Crnog mora. Već više od mjesec dana traje kampanja svakodnevnog bombardovanja lučkih postrojenja, skladišta i brodova u Odesi i drugim crnomorskim lukama, kao i onima na Dunavu. Trgovački brodovi su prestali da dolaze, vojni koji pokušaju da prođu ne uspijevaju.

Iako Kijev još može da koristi drumove i željeznicu, to ne može da nadoknadi gubitak pristupa moru. Za razliku od prethodnih kampanja strateških udara na ukrajinsku industriju i logistiku, ova ne pokazuje znake prestanka. Možda je to znak da je kap ipak prelila čašu i da su u Rusiji shvatili da će na Zapadu da ih satanizuju šta god budu radili, pa nema potrebe da se bespotrebno suzdržavaju.

U tom ključu treba tumačiti oštru retoriku u Moskvi prema Londonu, nakon hvalisanja Britanaca da njihovi dronovi sada ubijaju Ruse u rukama ukrajinskih operatera. Kada ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov namjerno izostavlja „velika“ kad govori o Britaniji, i kaže da mu je „žao Engleza ako će da ostanu uz Ukrajinu do kraja“, onda to navodi na zaključak da je taj kraj blizu i nije nimalo sretan.

Nažalost, Rusija je za protekle 4 ½ godine propustila skoro sve prilike da kazni perfidni Albion za sve što je uradio u Ukrajini, pa se Englezi više ne plaše Moskve. A trebalo bi.

Odsustvo zdravorazumskog straha od posljedica sopstvene gluposti jedna je od ključnih karakteristika zapadnoevropskih zemalja. Njemačka i dalje vjeruje da je ekonomski gigant koji može da diktira ekonomsku i vojnu politiku EU, iako joj se privreda raspada između čekića zelene agende i nakovnja odricanja od ruske energije. Francuska pretenduje na političko i vojno vođstvo u EU, ali tek nakon što nađe načina da izabere nekoga iz establišmenta da dogodine naslijedi Emanuela Makrona.

Berlin, London i Pariz postavljaju uslove Vašingtonu (!) za imenovanje tzv. visokog predstavnika u Sarajevu. Za sada je to prošlo bez uspjeha i sa Amerikancem na čelu OHR-a, ali nekog trajnog rješenja nema ni u najavi. Nasljeđe slučajnog turiste Šmita se ne demontira, nekih pregovora Sarajeva i Banja Luke nema, a američki ambasador Džonson čeka Senat da se vrati sa godišnjeg odmora i razmisli o njegovom imenovanju. Sve stoji, a spremaju se izbori.

Kako neko još može ozbiljno da shvati Evropsku uniju poslije najezde migranata u Seuti, nije baš sasvim jasno. Španske vlasti, skoro pa tugaljivo, saopštavaju da su svi migranti vraćeni u Maroko. Mještani Seute svakodnevno kače video-snimke koji nedvosmisleno pokazuju da to nije istina. I nikom ništa, jer Evropljani nemaju pravo na svoje države, na odbranu svojih granica i svog naroda; baš kao što su to pravo devedesetih uskraćivali Srbima!

Ko zna, možda je Rusima srce otvrdnulo onog trenutka kada je Mihael Martens, ozloglašeni njemački srbomrzac, usred Beograda pitao Vladimira Zelenskog „kako mi Evropljani možemo da vam pomognemo da ubijete više Rusa“. Šteta što im nisu bile dovoljne godine sitnih pasjaluka da to shvate i ranije, ali bolje ikad nego nikad. Kako god bilo, sreća u nesreći je što su reakcije na riječi njemačkog nazovi-novinara potpuno gurnule u zapećak pitanje zašto je Zelenski uopšte bio u Srbiji.

Kraj je avgusta, pasji su dani, nekako se čini da sve stoji. Ali stvari se ipak kreću, polako ali sigurno, svojim tokom. Pitanje je samo – hoćemo li znati da uhvatimo vjetar kad konačno dune sa istoka.