Небојша Малић | 03.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –

Укидање америчких санкција Републици Српској и позив САД на договор три народа у БиХ без међународног протектората је готово потпуна геополитичка победа Српске, мада извојевана по цену пристанка на Шмитове изборе. И на тим изборима је остварена победа, тако што су осујећени планови политичког Сарајева да произведу још једног Жељка Комшића.

Јесте да се Берлин, Лондон и Брисел труде да замене Америку у БиХ али мислим да им то неће поћи за руком. У западној империји, створеној преко леђа Срба, и даље се зна ко је газда. Могу да праве пасјалуке, али ништа више. Само гледајте ову драму око Украјине.

С тим у вези, не треба потцењивати значај контаката које је руководство Српске успоставило са Американцима – као и са Мађарском и Израелом – а које Србе може да доведе у позицију да имају место за столом где се одлучује о мултиполарном свету.

Без минимизирања проблема преосталог страног утицаја у Сарајеву, сад треба размишљати пар потеза унапред. Јер најтежа битка тек предстохи: решавање БХ ребуса који је ових протеклих 30 година провео замрзнут у дејтонском “фрижидеру”.

Недавно је група руских стручњака представила своје истраживање ситуације у БиХ три деценије након потписивања Дејтона. Анкете у јавности, економски показатељи, културна политика – све указује на само једну ствар: операција успела, пацијент умро.

Дејтон је зауставио крварење, али некаква држава БиХ није заживела. Нико је није хтео. Новокомпоновани Бошњаци нису се одрекли агенде из “Исламске декларације”, само су променили методе борбе. Дејтон је за њих био пауза, пролазна појава, успутна станица, па су се тако и понашали. Страни намесници су такво размишљање подстицали својим деловањем.

Хрватске амбиције припајања Херцег-Босне Хрватској силом су абортиране великом пљачком банке у Мостару. Реформе федералног изборног закона које су омогућиле избор Жељка Комшића и одлив становништва у Хрватску, поготово након њеног аншлуса ЕУ, нису помогле да Хрвати БиХ посматрају као своју државу. Напротив.

Једино су Срби бранили Дејтон баш као што су некад бранили Југославију. Јер, иако су обе те институције у неком тренутку изврнуте на њихову штету, ипак су умногоме биле пут до остварења српског националног интереса. Југославија је била начин да се постигне национално уједњињење, а Дејтон да се потврди српска државност западно од Дрине и тако избегне реприза османске владавине, аустроугарске анексије или НДХ. Отуд су Срби истински победници Дејтона, јер су једини остварили свој ратни циљ.

Ту некако лежи и ризик од неког пост-дејтонског поретка, јер би он брзо и лако могао да се претвори у пред-дејтонски, односно стање из 1992. Иако се доста тога променило у свету од тада, не стиче се утисак да су Хрвати одустали од припајања Хрватској, а Бошњаци од политичког наслеђа Алије Изетбеговића. Рекло би се чак да је оно јаче данас него што је било онда, јер тада су барем постојале алтернативе Алији унутар тог националног корпуса – а данас их нема.

До неке врсте састанка три народа ће доћи, то је сасвим извесно. Једнако је извесно да ће Бошњаци потражити подршку са стране како не би морали да се договоре, или праве било какве компромисе. Нејасно је колико ће у томе успети, јер је исламски свет мало презаузет Палестинцима, ЕУ Украјином, а Американци другим проблемима. Питање је једино да ли су тога свесни у Сарајеву.

Уз све дужно поштовање оснивачима РС, једна од њихових судбоносних грешака је била убеђење да могу да се договоре са Изетбеговићем, а да притом нису имали идеју шта да раде ако он то одбије. Надали су се да ће Алија бити разуман и хтети да се договори кад види да људи гину. Нада се, међутим, показала као лоша стратегија. А још је древни кинески стратег Сун Цу упозоравао да је неразумевање мотивације противника погубно.

У преговорима који би требало да се десе, Српска наизглед нуди само две опције: враћање Дејтона на фабричка подешавања, или разлаз, односно своју самосталност. Инсистирање да је то већ реалност на терену може да убеди странце, али Сарајево тешко. Исто важи и за позивање на функционалност Српске спрам хаотичности Федерације; да им то смета, урадили би нешто по том питању за ових 30 година, али очигледно неће.

Сарајево ће, дакле, оба предлога дочекати на нож, јер сања “Исламску декларацију”. Осим… ако му се понуди избор који не може олако да одбије. Кључ можда лежи у недавном тексту професора Ненада Кецмановића, где је подсетио да многи елементи на Западу већ деценијама инсистирају да “муслимани не смеју остати сами”, односно да квази-мултикулти БиХ мора да опстане јер је алтернатива некаква исламска држава. Додуше, паралелно с том причом предано раде на трансформацији дејтонске БиХ у унитаристичку националну државу Бошњака, јер би то онда управо и била исламска, муслиманска држава – колико год се маскирала причом о непостојећем грађанском либерализму.

И шта бива кад управо тобоже “зли геноцидно-агресорски” Срби немају ништа против да муслимани илити Бошњаци имају своју (исламску) државу, док им управо Запад то највише брани? С тим, је ли, да ту државу могу да праве од Федерације, а не од територије Српске.