Све о Српској | 29.04.2025.г. – Трибина „Српска се брани Уставом“ – излагање Владислава Јовановића –

• Наставља се систематска насилничка и брутална ревизије Дејтонског споразума. Сада се то врши на драматичан начин. Баца се практично рукавица у лице српском народу и Републици Српској и чека да из тога произађе нешто што би могло да буде повод за још жешћи удар и напад
• Важно је да Српска сачува свој мир, да не делује пренагљено, да не наседа на провокације – било вербалне, било политичке или психолошке – и да непрекидно инсистира, шкао што и чини, на интегралном поштовању и примени Дејтонског споразума
• Сада би хтели да оспоре Републику Српску као такву, а начин да се то оствари је елиминисање њених највиших политичких личности. То је, на неки начин, ратнички поклич који долази из Сарајева, или једног дела Сарајева, али неће наићи на одобравање у међународној јавности, поготово у њеном садашњем врло интензивном и активном сталном мењању
• Доношење новог Устава Српске је одбрамбени акт у складу са Дејтонским споразумом, а не напад на статус кво у БиХ, јер је тај статус кво увелико нагрижен и измењен и злопотребљен на штету Републике Српске и српског народа. Према томе, не би се требало плашити самог чина доношења тог устава, али би он морао непрекидно да буде у пуном сагласју са Дејтонским споразумом

Свом излагању дао сам наслов „Истовременост и симултаност“ јер је то карактеристика свих догађања код нас у Српском свету, у региону, у европском формату и у светским односима.

Стицај истовремених догађања која су често по себи контрадикторна, супротна или чак угрожавајућа или обећавајућа – осећа се на сваком делу нашег, колонизованог Српског света.

Сви се подједнако налазе под притиском и у ишчекивању и бољег и горег уколико би развој догађаја узео маха према очекивања оних који не мисле добро ни свету, ни нашем континету, ни нашем региону.

Зато није чудо што се истовремено јавља шири проблем и на самом Балкану и у Источној Европи, што се то дешава и на Kосову и Метохији где је притисак на наш страдални народ повећан до изнемоглости и где се сада сукобљавају светски дојучерашњи савезници и чине се напоре да се међународно преговарање пребаци са мултилатерализма на билатерализам, пре свега између утврђених глобалних сила.

У међувремену се појавило и хитно, ургентно питање положаја нашег народа у Републици Српској и њеног положаја у измењеним околностима у тој држави после једне врло насилничке и бруталне систематске ревизије Дејтонског споразума која траје све до наших дана.

Сада се то врши на један драматичан начин. Баца се практично рукавица у лице српском народу и Републици Српској и чека да из тога произађе нешто што би могло да буде повод за још жешћи удар и напад.

На срећу, нису у питању само догађаји у Републици Српској и БиХ jeр се у околини и шире појављују снаге разума које све те проблеме, па и овај у Босни и Херцеговини, желе да виде да се решава на један принципијелнији и међународном праву уподобљени начин.

Због тога је за нас важно да Република Српска прво сачува свој мир, да не делује пренагљено, да не наседа на провокације – било вербалне, било политичке или психолошке – и да непрекидно инсистира, што примећујемо да је већ увелико напор који чини, на интегралном поштовању и примени Дејтонског споразума.

То је за нас, Србе у БиХ и Србији, sine qua non постојања.

Стога не смемо ни за јоту да попустимо притисцима да се тај међународни мировни споразум деградира и систематски поткопава. Тај процес поткопавања траје, као што видимо, 25 или више година. Увелико је то оштетило Републику Српску, а нимало није оштетило други ентитет, иако је и он био осиромашен за исти број компетенција које су одузете Републици Српској.

Међутим, пошто је Република Српска мањи ентитет и пошто се осјећа угроженом од амбиције већинског народа да сам завлада целом Босном и Херцеговином, разумљиво је да се најважнији, најактуелнији и најоснованији отпор пружа управо у Републици Српској. Сада је и то нападнуто.

Нападнуто је правно и политичко биће Републике Српске и српског народа у њој. Оспорава се и њен сам настанак.

Устав, који је донесен још у фебруару 1992. године, био је само одбрана од напада, од покушаја већинског прегласавања једног од три конститутивна народа. И то је, значи, била нужна одбрана која је и даље основа постојања Републике Српске.

Сада би хтели да оспоре Републику Српску као такву, а начин да се то оствари је елиминисање највиших политичких личности у Републици Српској које су изабране демократском вољом народа.

То је, на неки начин, ратнички поклич који долази из Сарајева, или једног дела Сарајева, иако нема наде да ће тај поклич наићи на одобравање у међународној јавности, поготово у њеном садашњем врло интензивном и активном сталном мењању.

Ово што Република Српска намерава да учини – да изгласа нови Устав који ће бити потпуно сагласан са Дејтонским споразумом и који ће бити у континуитету са Уставом који је усвојен као нужда у ситуацији у којој се српски народ нашао јануара 1992. године – тај Устав треба да буде не само основа него и постицај, правни и политички за реоживљавање Дејтонског споразума у свим његовим компонентама. Јер, он је сам по себи у процесу нестајања.

А то тихо нестајање без алармирања светске јавности директно угрожава опстанак српског народа као целине и његовог идентитета са признатом међународном државношћу.

Доношење новог Устава је одбрамбени акт у складу са Дејтонским споразумом, а не напад на статус кво у Босни и Херцеговини, јер тај статус кво је увелико нагрижен и измењен и злопотребљен на штету Републике Српске и српског народа.

Према томе, не би се требало плашити самог чина доношења тог устава, али би он морао непрекидно да буде у пуном сагласју са Дејтонским споразумом и са потребом да се српски народ ослободи стега у које је дошао због систематског одливања основних надлежности ка централним органима који тада нису ни постојали.

Тек треба да се успостави покривање низа надлежности одвезетих од ентитета. То има пуно оправдање и неопходност и апсолутно је исправно да буде предузето.

С друге стране, добро је што је у току динамична промена ситуације око БиХ и у свету, јер то иде на руку већем разумевању за поштовање Дејтонског споразума, као и већем разумевању права народа на мирни и демократски развој.

Ми у БиХ имамо народ који је изабрао на демократским изворима своје руководство. Нико сем тог народа нема право, нити сме да га скида с власти. Поготово не изврнутим судским путем, јер није на судовима да смењују људе којима је поклоњена вера народа, него да суди по ономе што припада суду, а не да се суд убацује у политику и да на тај начин разара иначе врло нежно и врло тешко очувљиво ткиво БиХ.

Сви морају да буду подједнако ангажовани у чувању осетљивих међусобних односа како би могли повремено да оздрављују и очвршћују у интересу свих.

(Трибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)