Ненад Кецмановић | 04.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –

Прошли су ванредни предсједнички избори у Републици Српској на којима Милорад Додик није био кандидат, али је, као и обично, опет побиједио, јер је народ тако хтио. Ако неко мисли да је са малом разликом, нека прати реаговања у блискоисточном Сарајеву па ће видјети да је огромна. Чак се и Шмит, који се уочи бројања гласова из „непознатих разлога“ запутио у Бијељину, традиционално упориште опозиције, вратио са пола пута. Додик је као лидер владајуће коалиције одлучио и ко ће га замијенити мјесец дана до избора, и ко ће бити кандидат СНСД на изборима. Са Синишом Караном у тандему, водио је предизборну кампању и, напокон, овај је изабран и ЦИК га је потврдио. Све је протекло толико фер и поштено, без инцидената и озбиљнијих приговора поражених, да дјелује готово нестварно мирно у односу на драму која је претходила.

Све до прошле недјеље сумњало се да је Додик насео када је прихватио да се повуче са предсједничке функције. Сумњало се још више када је за замјену на мјесец дана поставио „проНАТОовску“ Ану Тришић Бабић. Сумњало се понајвише када су се јавиле гласине да ће ванредни избори бити отказани и она остати на челу Српске читаву годину до редовних, а тек када је још добила честитку од Стејт департмента. Сумњива в.д. предсједница дала је само једну изјаву и представила се као члан главног одбора СНСД-а који броји више од стотину чланова. Занимљиво је да су поменуте претпоставке о развоју ситуације дијелили неки Додикови и пријатељи и непријатељи, први са зебњом, други злурадо. Реално гледајући, кључно је да је Додик, као шеф странке, односно коалиције која доминира у парламенту и влади, задржао полуге моћи.

Караџић је, не буде примјењено, био само на челу странке све до одласка на Пале, а ипак је био лидер. Милошевић је говорио: „Ја сам за Србе нешто као Хомеини за своје, власт је тамо гдје се ја налазим“, и било је тако. Али, обојица су надрљала улазећи у аранжмане са Западом. Чим је предизборна кампања у којој је Додик промовисао Карана, а овај њега, са поруком „Имаћете умјесто једног два Додика“, из Сарајева су кренули захтјеви да се СНСД-у забрани учешће на изборима, због „поређења муслимана са амебама“ али ЦИК је овога пута минимално реаговао, са неколико хиљада марака казне. Опозиција је, међутим, остала при тврдњи „Додик је, да би спасао своју кожу, нешто потајно обећао Трампу на рачун Српске, али никад није знала да каже шта. Српска нема ни гас, ни нафту, ни злато, ни велико тржиште, а посвађану Босну неће ни у ЕУ ни у НАТО. Кажу: ‘Додик је капитулирао!’“ У чему је ствар? Ја бих рекао да је Додик разочарао српско епско схватање политике у којој је лидер херој који се брани до посљедњег метка, и тај на крају просвира себи кроз главу и оде у легенду, а за преживјеле ко те пита. Додик јесте одушевљавао тиме што је непријатељима кресао у брк, показивао им средњи прст, псовао их, али сада је показао и мудрост и вјештину маневарске игре.

Није чудо што је Трамп изабрао баш Српску да на њој пере образ Америке од демократске администрације у континуитету брачни пар Клинтон-Обама-Бајден, са свеприсутном Медлин Олбрајт. Српска је прва земља коју су САД у операцији „Намјерна сила“ бомбардовале осиромашеним уранијумом. Нигдје се тако сурово нису мијешале у унутрашње ствари једне земље нити су игдје тако политички cинично погазиле мировни план који су саме биле скројиле. Наводно да је замјеник шефа Стејт департмента, одакле су Републици Српској стизале све невоље, српској чланици Предсједништва БиХ, на почетку разговора рекао „Према вама је чињена неправда“, алудирајући, наравно, на претходну Бајденову администрацију. Додик је зграбио прилику, за коју се још од Трампове прве предсједничке кампање трудио да је уприличи.

Дискрецију је захтијевао Кристофер Ландау од Жељке Цвијановић све дотле док се Додик не изјасни да ли прихвата Трампов приједлог. Рок је био тако кратак да је Додик једва стигао да консултује савезнике и пријатеље. Скидање санкција је прославио у Москви, мамурлук лијечио у Београду, а Трамп Европљане није ни консултовао. Али, од сензације поништавање антишмитовских одлука НСРС и санкција руководство Републике, пала је у сјенку поента споразума да се одмах након узајамних потеза који ће деескалирати акутну кризу, која је врхунила у потјерници за уставним предсједником, приступи дугорочном рјешењу које ће донијети мир и стабилност. Додик је, истина без много ентузијазма, већ најавио да ће испунити обавезу да сазове делегације најјачих странака у ФБиХ на челу са Изетбеговићем и Човићем.

Зашто је Додик скептик? – Зато што су муслимански и бошњачки представници одбијали или отказивали све договоре, чак и када су их били потписали. Да подсјетимо: Београдски или историјски договор Срба и Муслимана, Кутиљеров Лисабонски план, мање спомињани Охридски споразум, Дејтонски споразум, Договор у пет тачака са Тројком у Лакташима. На посљедњу Додикову иницијативу: изворни Дејтон, нови договор или разлаз, нису ни одговорили. Шест наведених примјера ваљда је довољно да партнери закључе да се са њима ништа не може договорити, а они сада разговоре и неће. Вјерујем да ће Трамп и њих, као и Украјинце, натјерати да сједну за сто са Додиком и Човићем те започну дијалог, ако устреба „усмјерени“, са „узми или остави“.

И у нашем случају Нијемци и Британци ће да опструишу. Нијемци насрћу директно и агресивно и не крију да фаворизују своје савезнике у оба св. рата против српског народа. Министар Јохан Вандепул маршира Сарајевом руку под руку са Шмитом, коме је Трамп рекао да мора кући. Британци пак „праве се Енглези“. Стара опаска у нашем народу односи се на неког ко ради против вас иза леђа, а прави се невјешт. У складу са оним Черчиловим да је Британија исувише велика и моћна да би себе спутавала само једним савезом и да треба да буде и у Европи и са САД и у Комонвелту како би имала довољан геополитички маневарски простор, изашла је из ЕУ, а на Балкану се понаша као да је остала, закувава у Украјини мимо САД и Русије, а у БиХ се интензивно бави специјалним операцијама. И, не треба имати илузија, неће престати. Шмита су, ево, отписале све три суперсиле и све три стране у БиХ, али он изгледа нема намјеру да оде из зграде ОХР-а у Сарајеву све док га војници ЕУФОР-а не избаце. Пошто за све неупоредиве будалаштине које је изнаправљао и довео БиХ на ивицу другог полувремена грађанског рата, не постоји збирно име, духовите Сарајлије су увеле глагол „шмитовање“. Шмитовање у преводу значи „систематско прављење опасних глупости“, а обиљежиће комплетно насљеђе западног протектората у БиХ. Од њих седам било је и много мање лоших.

Сада је Српска упловила у мирније воде. Опозиција је живнула што јача демократске капацитете Републике. Каран је побиједио и комшије су добиле два Додика, који ће наредну годину засукати рукаве да на изборима 2026. разлика буде бар дупло већа. Што је ове упола мања може се сматрати тријумфалним успјехом јер посљедњих мјесеци је било толико учесталих и противрјечних потеза, у којима се, бар је тако дјеловало, нису сналазили ни они који их повлаче, а национална јавност поготово. За оне који вјерују да ће Руси до Нове године стићи на делту Дунава, сваки српски споразум са САД је издаја Русије, иако и сам Путин управо чини то исто и такође „иза затворених врата“.

Озбиљан српски проблем, међутим, може да настане у породици зато што Српска прати дијалог САД–Русија, а матица се фокусирала на улаз у ЕУ. Српска је слиједи на том путу, али у ЕУ са Орбаном и Фицом, а не под вођством Мерца и Макрона и не без права гласа. Срећа па Додик и Вучић веле да сарађују најбоље икад јер не би никако вриједило да Срби на дужу стазу возе на два колосјека. Само слога Србина спасава!