На 12. конкурсу Представништва Републике Српске у Србији и редакције часописа Жрнов, награду Извор за најљепшу пјесму о завичају 2024. године добила је Љиљана Павловић Ћирић за дјело Љубостињски вез.

Љубостињски вез

Љубостињо, закриље Јеличино,
столетна ти под каменом ћутим
уз прах костурнички
у грло жалопев сипам
Трновна у Васкрсеније
За Богородичино Успеније!

Љубостињо, умље Миличино;
Лазарева снаго некопнела,
Немањића рако зашропљена!
Ево ти песме на уздарје!
Златословим на крвној подлози:

Ја, раба Божија,
Љиљан на розети источној,
крин из албанске голготе
на међи славе и самоте,
Теби, Љубостињо,
везем

Ја бих стихом на уздарје,
крстом на  безверје,
у рукама голо жарје,
пут Лазара – над царима Цар је!
Ко сиња бих ‘тица гугутала,
по бојишту морном скакутала!

Љубостињо,
Ја бих веригама отето везала
дедовину знојем железала;
Ја? Све у стих! У варницу!!
У жилу куцавицу!!!
Не бих Турке у опанке, Љубостињо!
Ја бих рађала Лазаревиће,
обећане Обилиће, дојила Дојчине
платном белим опасане у опсади опасне!
Ја бих  везла златоречју
по Косовском Поречју,
Ја бих Цару на биљегу
од ниње до бијело сиње крв црвену,
српску, тробојну….
Ја бих очи у Јефимије, лице у Милице
топузину у Топлице, војску у Војина,
милост у Милоша, венац у Лазара,
Крст под ребрима!!!

Само ми Косово доле остало
и на њему све моје оцвало:
оглодане дедове кости,
очев барјак-вијојрак,
мати над раком  безданом
и камен на камену
Сину на опомену…
Везем…

Љиљана Павловић Ћирић