На 12. конкурсу Представништва Републике Српске у Србији и редакције часописа Жрнов, награду Извор за најљепшу причу о завичају 2024. године добио је Александар М. Арсенијевић за дјело Кестен, кукуруз, красота.
Кестен, кукуруз, красота
Ево, увек се враћам у круг опасан
присним именима, као кулама –
то је мој завичај, моја једина извесност.
Иван В. Лалић
Читаво бакарно поподне новембарско, хладно као гвоздени рукохвати уличних клупа, сакупљали смо црвено кестење по калемегданским терасастим градинама и падинама.
Сваки час сагињући се, у пари сопственога даха, к земљи влажномирисној, и пртећи трагачке путање кроз дубоко шуштаво лишће, трагали смо за најлепшим кестеном – црвенкастим бисером заједничке космичко-дечачке потраге.
Отац и син – трагачи сутонски за кестенским бесцен-благом, проналазачи још непронађенога кестења, које свим својим кестенобићем чезне да буде пронађено и да се успокоји, згреје у проналазачевом благонаклоном длану.
Кад спазиш кестен у лишћу, узмеш га брзо промрзлим прстима, очистиш га од трунчица, дунеш у њега, он се, хладан, сав замагли од даха, а онда га нежним покретима углачаш о вунени шал, излизане рукаве јакне или сомотске панталоне.
И кестен, на твоме длану, у твоме виду, углачан, светлуца тада као зачарна тварца.
Најсјајнији кестен биће онај којег нађеш у бодљикавој љусци, још неотвореној.
Нагазиш пажљиво на сâм крај љуске и кестен се, с друге стране, под силом одмереног притиска, постањски испили, новорођен, свеж, још увек влажан од горкастих сокова унутарње љускине опне, руменкасто сјајан као тек лакирани паркет, исполирана кутија за накит или угланцане ципеле.
Ничег лепшег у бићу од глаткости, сјајности кестена, што се пресијава неовдашњим сјајем на косим зрацима каснојесењег сунца залазећег.
Тада држиш у рукама обло-румени кључ саме лепоте бивствовања.
Дечачку срећу због џепова пуних црвеног кестења могу разумети само Мали Принц и анђели седме лепоте.
Богат је онај који има џепове пуне божанског кестења красоте.
* * *
Зачаран кестенским уловом, враћам се, с оцем, с Калемегдана аранђеловданског, шареном Кнез Михајловом, промрзао, али срећан, како то само могу бити, на пример, морепловци када, после успешне пловидбе, по пучинским водама севера, с богатим уловом туне плавоперке у потпалубљу, промрзлих коштаних сржи, из даљине угледају познате литице завичаја, иза којих их чека мирна лука и топли дом становања у пролазности.
Негде код „Грчке краљице“, запахне нас жуткасти мирис, пун присне топлине.
Кукуруз!
Продавац отвара и затвара поклопац казанчета пуног куваних кукуруза, из казанчета куља слаткомирисна кукурузна пара, сва Кнез Михаилова мирише на жутомирисну радост.
Кукурузни клип – сав жут, пун сунца, згуснутог у сласну сочност и хрскавост!
Зари се, мирисан, изнутра у предвечерњем ваздуху, мирном, без ветра.
Увијен у груби касапски папир, пуши се, куван и кувањем нежно преображен!
Осољен, жути се знаменски сред бакарног предвечерја!
Ко држи топли кукуруз у рукама, држи сав свет, добар и красан веома.
Срећа и целосност ту су, којима нема краја.
Блажена душа која је познала тајну кукуруза куваног!
Гристи врели (тек извађен из казанчета), па врло убрзо топли, сланкасти кукуруз, на новембарској студени – имали ичега лепшег у овом мимолетном животу за душу промрзлу, гладну?
Ту јесењу амвросију за смртнике, оне дечачке нарочито, који још увек кроз двоглед од палца и кажипрста вире и виде у заобзорје, треба јести што брже – да се лепота не охлади!
Гризе кукурузна зрна, топломека, сочна, мој отац, насмејан, млад вавек у споменском сетном среброкругу.
Гризем и ја, космички дечак, на Кнез Михајловој, усправљеној у лествицу.
Само да се не заврши никад овај тренутак савршени, вечнутак улични, противземљотежно уливен у горњу модрину и кликтаје савских и дунавских галебова над градом!
Џепови пуни не – кестења, већ кестенског бисерја, у рукама – топли кукуруз, не – кукуруз, већ мало сланомирисно сунце: шта ће дечаку промрзлом више од овог богатства, с којим се чак ни најмаштарскије ризнице гусарске, с тиркизних мора и коралних острва, упоредити не могу?
Све је тад прозирна кугла у којој се златасто жути и жуткасто пуши кукуруз красоте, у којој све је, као у саћу, збрано и смислено, сасвим на своме месту мирном и светлом.
Јесен Господња хиљаду деветсто седамдесет четврте.
* * *
Педесет зима касније, стојим на бедему Горњег града калемегданског, високо над магловитим ушћем Саве у Дунав.
Сећам се јарко – црвеног кестења аранђеловданског, мирисно – врелог кукуруза кнезмихајловског, сетно – красоте детињства, оца.
Проседе душе, умирисане на иње, у ваздух беласав од јутарњег смога прошаптавам свештене речи Лалићеве као благодарствену песму свог београдског путништва кроз смртност:
На воденом крсту
разапет је Београд –
светлост му пробија бок.
Свака ми реч овијена паром као ауром тајне.
И посвуд је споменска присност.
Нарочито у асфалту.
Александар М. Арсенијевић