Све о Српској |12. септембар 2024. године –

СРПСКИМ ЗЕМЉАМА СУ ПОТРЕБНЕ ЈАСНА ВИЗИЈА, РЕАЛНЕ ПРОЦЈЕНЕ И НАРОЧИТО – ОДЛУЧНОСТ

• Медији блиски Америци у Београду су тврдили да је посјета шефа ЦИА, Вилијама Бернса Србији, имала за циљ да упозори на оно што ради Бања Лука. Ти медији тврде и да је нови шеф БИА Владимир Орлић био недавно тајно у Вашингтону. И у тим круговима се Бернсова посјета тумачи и као нека врста „дисциплиновања свих могућих актера“
• Бернс је био само у српским земљама. Његова посета је изнад свега политичког карактера. Он, у преводу ЦИА и њена мрежа, умјесто политичких лидера Америке спроводе америчку политику у српским земљама
• Бернсова посјета је знак да Америка настоји да пошаље поруку да су српске земље „њен забран“, њено „власништво“. Сама посјета нема никакве везе са обавјештајним радом или сарадњом, шта је он могао да сазна шта већ није знао. А у тој новој геополитичкој трговини Европа неће имати било каквог утицаја
• Када је током бомбардовања Србије 1999. године дошло до прекида дипломатских односа Београда и Вашингтона, српски безбједњаци су ушли у Америчку амбасаду и открили тајну линију прислушкивања америчких амбасадора која је водила до канцеларије представника ЦИА. Владало је неповјерење. Можда још увијек влада

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

ЛАЖИ и манипулације јавним мњењем су, прије свега на Западу, постале основа политике а обавјештајне службе су традиционално највеће и највјештије фабрике лажи па се на њих политичари и изабрани представници народа све више ослањају па стварна власт практично постепено прелази у њихове руке.

Власти своје политичке празнине и историјске гријехе покушавају да сакрију иза „сазнања“ обавјештајних служби а у новије вријеме обавјештајци, чији је посао по дефиницији тајни, јавно одлазе у политичке мисије.

Једна од увјерљивих илустрација тог необичног процеса је и недавна посјета директора америчке Централне обавјештајне агенције (ЦИА) Вилијема Бернса Сарајеву, Београду и Приштини. И сви медији су преузимали америчку пропаганду формулу како је он дошао у „изненадну посету“.

Шта то значи „изненадну“?

Наравно, тиме се даје драматичан значај доласку првог америчког обавјештајца али зашто се преузима та манипуалтивна формулација?

Ако неко долази „изненадно“ – да ли то значи да је он редован посетилац а онда је нешто хитно? Или је то манипулација коју и већина српских медија досљедно слиједи.

Посјета Сарајеву је у тамошњим медијима добила велики публицитет а према објављеном – Бернс је са политичким лидерима Сарајева и члановима Предсједништва Босне и Херцеговине разговарао и о питањима државне имовине, мада није уобичајено да службеник владе разговара са изабраним представницима народа.

Један амерички званичник је медијима издвојио и да је, како је рекао, „разговарано о забрињавајућој сецесионистичкој реторици и дјеловању председника Републике Српске Милорада Додика и Владе Републике Српске“.

Посебно је занимљиво да се састао и са министром спољних послова БиХ Елмедином Конаковићем који је познат по својим везама са исламским екстремистима, али и криминалним круговима у Сарајеву.

Сличан публицитет је добила и Бернсова посјета Приштини.

Али, када је дошао у Београд није било толиког публицитета. Сем вијести о доласку, која је у ствари пренесена из других, америчких медија, није било ништа о његовом боравку у Београду. Поред власти Србије, изгледа да и Американци имају нешто да сакрију.

Медији блиски Америци у Београду су тврдили да је посјета Србији имала за циљ да упозори на оно што ради Бања Лука. Ти медији тврде и да је нови шеф БИА Владимир Орлић био недавно тајно у Вашингтону. Признаје се, међутим, да Балкан као такав није Америци приоритет али да Вашингтону није потребна нова ескалација проблема у том региону.

И у тим круговима се Бернсова посјета тумачи и као нека врста „дисциплиновања свих могућих актера“.

Другим речима, јасно је да је Бернсова посета изнад свега политичког карактера и да он, у преводу ЦИА и њена мрежа, умјесто политичких лидера Америке спроводе америчку политику у српским земљама.

Бернс је био само у српским земљама. Иако је неуобичајено да директор било које, па и америчке обавјештајне службе, долази у посјету другим земљама а камоли да се та посјета објави у новинама а ако је посјета и било – нису биле објављиване.

Неки од оних у Београду, који су блиски Америчкој амбасади, истичу да је Бернс дошао да попуни празнине настале због тога што нова власт Европске уније још није формирана.

Има и оних који подсјећају да директори ЦИА обично долазе да саопште савезницима непријатне вијести, као у Авганистану, Ираку или Украјини.

Свједочанство о политичкој употреби обавјештајних служби је и у британским медијима објављени заједнички текст директора ЦИА Бернса и британске обавјештајне службе познатије као МИ6 Ричарда Мура. Под насловом „Обавјештајно партнерство помаже САД и Великој Британији да остану корак испред у неизвесном времену“.

То је политички а не обавјештајни текст који слиједи актуелну политику њихових земаља па тако за проблеме у свијету окривљују Русију и њеног предсједника Владимира Путина затим Кину, па и Исламску државу коју су управо креирале њихове владе и службе којима руководе.

Занимљиво је да они пишу о партнерству Америке и Британије које је, како кажу, „у срцу посебног односа наших земаља. Немамо више поузданих или цијењених савезника“.

То је политичка квалификација и посао влада а не обавјештајаца.

Они издвајају Русију и рат у Украјини и поручују да је одржавање њиховог курса „важније него икад“ и поручују да руски председник Владимир Путин „неће моћи да угаси суверенитет и независност Украјине“.

„Наставићемо да помажемо нашим храбрим, одлучним украјинским обавјештајним партнерима. Поносни смо што то чинимо и дивимо се отпорности, иновативности и елану Украјине“, поручују Бернс и Мур.

Али, ипак, за ЦИА и МИ6 успон Кине је, напомињу, главни обавештајни и геополитички изазов 21. века.

Чист политички текст.

У ствари, они покушавају да охрабре јавност како, ето, нису само политичари него и обавјештајне службе раде оно што и политичари.

Покушај прикривања пораза.

Политизација обавјештајних служби на Западу је почела серијом лажи у правдању агресије на Србију 1999. и Ирак 2003. године и тај процес је сада незаустављив. И саме биографије, Американца Бернса и Британца Мура о томе сведоче.

Бернс и Мур су били дипломате а сада обавјештајци а до прије двадесетак година, на примјер, у Британији се није ни знало ко је директор МИ6, а био је, по правилу, из саме службе.

Именовање Бернса и Мура је довело и до компромитовања дипломатске службе јер се сада сумња да су све дипломате у ствари обавјештајци.

А није било тако, напротив, било је нетрпељивости и неповерења што је на крају донело користи онима који доносе одлуке јер су имали различите изворе информација о истим догађајима. Посебно је то било у америчким амбасадама. На примјер, када је током бомбардовања Србије 1999. године дошло до прекида дипломатских односа Београда и Вашингтона српски безбједњаци су ушли у Америчку амбасаду и открили тајну линију прислушкивања америчких амбасадора која је водила до канцеларије представника ЦИА. Владало је неповјерење.

Можда још увијек влада јер долазак Вилијема Бернса је и знак да Америчка амбасада није довољна за остварење америчких интереса. У том свјетлу, то је понижење за америчку дипломатију.

Центри моћи на Западу су се окренули употреби обавјештајних служби јер је јасно да политичарима народ више не вјерује па се сада гурају обавјештајци јер мит о обавјештајним службама је још увијек присутан. Али, због тога и оне губе било какав ауторитет. Наравно, најважнија је локална мрежа сарадника па се доласцима шефова обавјештајних служби, као што је Бернсов долазак, настоји та мрежа охрабрити.

Нова јавна улога тајних обавјештајних служби на неки начин одговара и самим обавјештајцима. Јер, они релативно рано одлазе у пензију па им политичке и везе са центрима моћи, као и заслуге, обезбјеђују каснија уносна запослења. Прије свега у великим мултинационалним компанијама.

И, шта би то искуство могло да покаже српским земљама?

Прије свега да на Западу нема нових идеја и да је сада главна политика да се, по сваку цијену макар и обавјештајним службама, простор српских земаља задржи као улог у будућој, када јој дође вријеме, геополитичкој трговини. Бернсова посјета је знак да Америка настоји да пошаље поруку да су српске земље „њен забран“, њено „власништво“. Његова посјета нема никакве везе са обавјештајним радом или сарадњом, шта је он могао да сазна шта већ није знао. А у тој новој геополитичкој трговини Европа неће имати било каквог утицаја.

У таквом амбијенту, не би се смејло сметнути са ума, да ће и даље лажи бити основни политички инструмент и Америке и Запада јер других аргумената у српским земљама и немају.

Процес преношења спољне политике на обавјештајне службе од западних дипломата прави само сараднике тих служби и њихове ријечи прије свега имају ту функцију. Ради се, дакле, о специјалним операцијама а не о политичком концепту или визији. И власт на Западу није више на старој адреси.

Не би требало имати било каквих илузија. То се неће промијенити. И зато само јасна визија, одлучност и реалне процјене могу да обезбиједе српске земље.

Изнад свега, одлучност.