Све о Српској | 12.05.2025.г. – Синиша Љепојевић –

ОДМИЦАЊЕ АМЕРИКЕ ОД БАЛКАНА ОТВОРИЛО ПРОСТОР ДРУГИМ ЗЕМЉАМА –

• Такозвани Западни Балкан и Српске земље су простор политичке борбе Њемачке и Турске за доминацију и на неки начин стварање њихових модерних колонија. Међутим, ни Њемачка ни Турска немају политички и економски капацитет, али не одустају од таквих амбиција
• Њемачка покушава да преузме доминацију. Главни инструменти су јој Кристијан Шмит и политичка манипулација Републиком Српском, а крајњи циљ – задржавање колонијалног статуса цијеле Босне и Херцеговине и разбијање српског националног корпуса као највеће бране неоколонијализму
• Турска преко свог пројекта Неосманизма покушава да оствари утицај у бившим дијеловима Османског царства. Нније само о исламу ријеч, него и о некаквом непостојећем колонијалном праву. Као НАТО чланица, на примјер, Турска већ годинама школује официре Македоније и Косова а има и разгранате послове и у Србији и у Републици Српској
• Њемачка и Турска губе из вида да на Западном Балкану, посебно у српским земљама, нису једине. Ту су и Русија и Кина. Све ће потрајати али исход неће зависити ни од Њемачке ни од Турске. Уосталом, намеће се и питање: против кога Њемачка преко Шмита ратује у БиХ и на Западном Балкану? Једино што је извјесно јесте да неће побиједити јер народ никада нико није побиједио

У динамици промјена у међународним односима у којима сада потпуно доминирају односи између три свјетске силе, Кине, Русије и Америке, мијењају се и амбиције према такозваном Западном Балкану и то прије свега – простору српских земаља.

Нова америчка администрација се усредсредила на односе са великима, Русијом и Кином, и унутар тих односа формирању нове глобалне архитектуре, што је темељна промјена у односу на досадашњи период. Европа више није приоритет, напротив готово да није ни важна па тако ни такозваног Западног Балкана нема на политичком радару Вашингтона.

То је отворило простор за оживаљавање амбиција неких других земаља.

По много чему, те промјене подсјећају на амбијент послије Првог свјетског рата, или тачније Великог рата, када је простор Балкана политички и економски био препуштен бившим колонијалним управама. Онај дио који је био под Аустро-Угарском – њемачком утицају, а дио Османске империје је зависио од односа других, прије свега Француске, Британије и Русије, са Турском.

У том свјетлу би и данас требало гледати намеђународни положај српских земаља. Наравно, никада није све исто, вријеме је учинило своје, али ипак – то је основа.

Другим ријечима, такозвани Западни Балкан и Српске земље су простор, ма колико то необично изгледало, политичке борбе Њемачке и Турске за доминацију и на неки начин стварање њихових модерних колонија. Невоља је, међутим, што ни Њемачка ни Турска немају ни политички ни економски капацитет али не одустају од таквих амбиција.

Када је ријеч о западним земљама, оне се у том њемачко-турском балканском рату неће директно уплитати, поготово послије промјене администрације у Вашингтону, али ће подржавати, за сада, оно шта раде Њемачка и Турска. Коначно, обе земље су чланице НАТО пакта. Америка је до сада била креатор и вођа западне политике на Балкану, али то више није њен приоритет.

У Босни и Херцеговини преко самопроглашеног високог представника Кристијана Шмита и злоупотребе Европске уније и такозваног европског пута – Њемачка покушава да преузме доминацију.

Главни инструмент је политичка манипулација са Републиком Српском а крајњи циљ је у ствари – задржавање колонијалног статуса цијеле Босне и Херцеговине и разбијање српског националног корпуса као највеће бране неоколонијализму.

Турска је присутна али Њемачка је ипак у предности.

Њемачку политику – прије свега, према Републици Српској – са оним шта ради Кристијан Шмит због много разлога би требало гледати и кроз призму стања у Њемачкој и њемачког културолошког профила.

Основни проблем Њемачке и Њемаца је, ма како то необично изгледало, што не могу да прихвате реалност, као ни одговорност за оно што раде. Многи су склони да то објашњавају тиме што Њемци нису успјели да створе нацију.

То је земља њемачких (германских) народа а не једне историјски утемељене нације. И онда су се без јасног идентитета увијек окретали против оних “других”, у ствари – ка мржњи и нетрпељивости према “другима”.

У 19. вијеку су то били Французи, послије дугих ратова, па онда у вријеме Трећег Рајха и Хитлера – Јевреји, а у ово вријеме – Руси, и наравно, Срби.

У Њемачкој се једноставно тешко прихвата или признаје кривица или дуг према некоме.

Њемачка је то – док је било привредног успјеха и новца – вјешто прикривала, прије свега кријући се иза европских интеграција и Европске уније, али се сада ситуација погоршала и њемачка стварност је огољена.

Њемачка је бирократизована држава и та бирократија је институционално доспјела у “избјегавање одговорности“, иизбјегавање да Њемачка буде оптужена за било шта.

Велика је корупција, а и неконтролисано трошење буџета. Корупција и избјегавање одговорности рађају и лажи, па је њемачка бирократија почела отворено да лаже.

Дио тог њемачког амбијента је и Кристијан Шмит. Он је и симбол савремене Њемачке, али и цијеле ЕУ бирократије и Запада.

Али, нова њемачка влада Фридриха Мерца је већ на почетку озбиљно уздрмана. По први пут, канцелар није изабран у првом кругу гласања у Парламенту. А има и слабу већину од само 12 посланика.

Очигледно је послије првог гласања била закулисна трговина и то везује руке новом канцелару и само продубљује политичку кризу Њемачке.

Њемачка политичка елита је суочена и са рушењем досадашње доминације двију водећих партија.

На њеној политичкој сцени се појавила нова странка, Алтернатива за Њемачку (АфД) која је постала друга по снази политичка партија.

Умјесто политичког одговора на тај изазов, владајућа елита покушава да судски забрани ту партију али некако не успијева.

Звучи познато?

Сада је ангажована и Контраобавјештајна служба Њемачке која је саопштила да је АфД партија “десних екстремиста”. Оцијенила је да ту партију “карактеришу екстремистичка оријентација и непоштовање људског достојанства”.

Сама чињеница да је политичка елита у Берлину спала на оцјене тајне службе државне бедзбједности разоткрива у каквом је стању политичка Њемачка.

Њемачка федерална контраобавјештајна служба, државна безбједност, са сједиштем у Келну, има улогу координатора безбједности а главна улога припада безбједносним службама 16 савезних држава.

Пошто АфД има највећу подршку у источном дијелу земље, Источној Њемачкој, многи се питају – да ли тo политичка елита сада ствара нови Берлински зид.

У новим околностима, Њемачка је и даље у тражењу своје улоге у свијету, коју је тражила и у генерисању распада бивше Југославије и касније у НАТО бомбардовању 1999. године. Не би требало заборавити да је подршка тадашњег канцелара, Герхарда Шредера, била пресудна за одлуку о бомбардовању.

Са ништа мањим амбицијама је и Турска.

Као што је познато, преко свог пројекта Неосманизма покушава да оствари утицај у бившим дијеловима Османског царства и – иако се доста агресивно користи ислам као начин остварења тог утицаја, на примјер у Албанији и на Косову -није само о исламу ријеч, него и о некаквом непостојећем колонијалном праву без обзира на вјероисповјест.

Као НАТО чланица, на примјер, Турска већ годинама школује официре Македоније и Косова а има и разгранате послове и у Србији и у Републици Српској. Агресивна је и у такозваној мекој моћи и њене телевизијске серије су веома гледане на цијелом Балкану.

Турска је драстично повећала трговинску размјену са Србијом и турске компаније добијају велике послове, од аеродрома Београд до изградње аутопута до Бијељине.

Ипак, у основи, чињеница је да је Турска, урпкос свом потенцијалу држава-клијент која све ради уз сагласност Америке и НАТО пакта, али се нада да би у томе могла да извуче нешто и за себе.

Занимљиво је и у Црној Гори гд‌је је примјетно досељавање Турака из Турске и разгранавање њихових послова. Све више купују некретнине, посебно на мору, а скоро да у сваком разреду у основним школама у приморским градовима има по неколико дјеце турских досељеника.

У полицијским станицама је сваког дана по неколицина Турака који пријављују боравак у Црној Гори.

Сигурно је да много људи жели да се исели из данашње Турске, али треба имати у виду природу система у тој земљи која ипак води рачуна о кретању својих држављана.

Када је ријеч о Турској, имаће подршку Британије и мање Француске. Због заслуга у Сирији, Либији и Азербејџану сада се Турској гледа кроз прсте.

И наравно ,стално је ту ЕУ, као покриће, а у њеном врху влада нека врста бирократског лудила испреплетеног корупцијом као моделом функционисања, па би се могле очекивати и разне глупости као забране путовања, санкције и оптужна саопштења. Али, треба имати на уму да губитник не може да побиједи.

Губитник, а то је ЕУ, није побједник.

И све се прикрива такозваним европским путем, неким новим божанством, неком новом црквом. Тако је међу многим оптужбама против Републике Српске и предсједника Милорада Додика и она да угрожавају (непостојећи) европски пут, као да је то нека јерес.

Њемачка је ипак у предности. Не само због (зло)употребе ЕУ него и чињенице да су многи босански муслимани у Европи, „европски муслимани“, и то махом у Њемачкој.

У Турској такође постоји значајна дијаспора али недовољно јака, и они као и цијела Турска ипак гледају ка Европи. Преко 40 одсто турског извоза иде у ЕУ. А и у Њемачкој живи око три милиона Турака.

Предност Турске је, поред сличности менталитета, и то што је Њемачка на неки начин у хибридном рату и са актуелном Америком, а Турска има подршку Америке.

Иживљавања на Западном Балкану неће много помоћи Берлину. За сада, међутим, не би требало имати велика очекивања од америчке администрације. Вашингтон се опредијелио за одржавање постојећег стања.

Али, ни Њемачка ни Турска немају капацитет за балкански „рат“, њихову моћ исцрпљују унутрашњи проблеми. Неће, међутим, одустати.

Оно на шта, утисак је, ни Њемачка ни Турска не рачунају јесте то да оне ипак на Западном Балкану, посебно у српским земљама, нису једине. Ту су и Русија и Кина. Утолико прије што су амбиције Њемачке дио њених антируских планова.

Наравно, све ће то потрајати али исход неће зависити ни од Њемачке ни од Турске.

Односи великих, а међу њима нису ни Њемачка ни Турска, подразмијевају и неку врсту трговине па је ипак нејасно како ће који дио свијета проћи па би се на крају ове историјске епохе хибридни балкански рат Њемачке и Турске могао показати бесмисленим.

Тако се намеће и питање: против кога Њемачка преко Шмита ратује у Босни и Херцеговини и на Западном Балкану? Једино што је извјесно јесте да неће побиједити јер народ никада нико није побиједио.

(Напомена: Ријетко добра и отворена анализа савремене Њемачке је недавно објављена у Chris Reiter, Will Wilkes: Broken Republik, The Inside Story of Germany’s Descent Into Crisis, London, 2025. Из те књиге су коришћени неки дијелови и овога текста)