Дарко Танасковић | 06.12.2025.г. – Ауторизовано излагање на трибини „Нова фаза односа у БиХ: шта стоји иза договора Вашингтона и Додика?“, одржаној 26.11.2025. у Прес центру УНС-а –

Да би се сагледавање и разматрање смисла и суштине актуалне и потенцијалне динамике друштвених и политичких процеса у Републици Српској, од чега је неодвојиво узимање у обзир ситуације у Републици Србији, поставило у најопштије координате, мора се као приоритетни аналитички план истаћи интензивирано јачање деловања најутицајнијих иностраних актера и њихових регионалних пратилаца направцу атлантистичког геополитичког вектора ( са значењем које му даје А.Г.Дугин устудији Теорија мултиполарног света, Москва, 2012). Сазнајно је, рецимо, веома продуктивно упоређивати текстове и изјаве познатог америчког геополитичког аналитичара Џорџа Фридмана, блиског центрима одлучивања у Вашингтону,  од пре десетак година, са ставовима које је отприлике у исто време износио поменути Дугин, вероватно водећи руски геополитички мислилац евроазијског усмерења, близак Кремљу. Фридман је, на пример, критиковао политику Немачке под вођством Ангеле Меркел, оцењујући да је настојање Берлина да одржи равнотежу односа и сарадње на водоравној континенталној оси са Москвом „опасна опција“, како за Немачку тако и за Запад. Сматрао је да Америчкој улози у свету који се мења и интересима Запада у целини одговара једна другачија, политички не претерано амбициозна, економски и војно ојачала Немачка која би се „борбено окренула на исток“. Ако данас слушамо изјаве канцелара Мерца, убеђеног атлантисте, јасно је да он наговештава развојне планове своје земље, најјаче у ЕУ,  у складу са Фридмановим рецептом. Чак је и Ангела Меркел из политичке пензије почела да се оглашава на дијаметрално опречан начин у односу на време кад је водила Немачку. Са друге стране, Дугин овако одређује задатке Русије-Евроазије на правцу западног вектора у стварању мултиполарног света: „ 1. избацити из игре Сједињене Државе са европског тла, без улажења у непосредне конфронтације; 2. допринети кристализацији континенталног идентитета Европске уније; 3. унапређивати пројекат „Велике Источне Европе“; 4.спречити НАТО у даљем напредовању према истоку и онемогућити стварање санитарног кордона“ између Русије и Европе; 5. неутралисати интеграцију Молдавије и Румуније, све док је Румунија чланица НАТО-а“. Очигледан је неизбежан сраз атлантистичког и оваквог „западног вектора“ у стварању мултиполарног света. Он се одвија и интензивира пред нашим очима, тако да Дугинова ограда „без улажења у непосредне конфронтације“ постаје све упитнија. Самим тим, и позиција свих оних који би да очувају позицију неутралности све је теже одржива и за њу ће код „великих“ бити све мање разумевања. То никако не значи да је треба линијом мањег отпора и напустити.

Без обзира на унутрашњусложеност, особеност и вишеаспектност ситуација у РС и у Србији, које свакако заслужују усредсређену и детаљну пажњу, све је јасније да је главни напор„колективног Запада“ стратегијски усмерен ка томе да се, у светлу пројектовања великог рата са Русијом (и Кином), о чему се све одређеније говори, средњорочно, а пожељно икраткорочно, створе услови за интегрисање БиХ и Србије у структуру НАТО-а. Ако се у том кључу анализирају континуитети и дисконтинуитети у тактици и (условно)оператици садашњег деловања САД, Немачке (тј. бриселског естаблишмента ЕУ) иТурске, као најактивнијих страних протагониста на Балкану, а посебно на бившем југословенском простору, неизбежно се долази до закључка да сваки од ових субјеката, у складу са специфичностима своје улоге и начина њеног остваривања, а и свога државног интереса, а они се не морају поклапати, у крајњој линији тежи истом циљу – заокруживању, без остатка, целокупне Југоисточне Европе унутар граница Атлантског савеза. На овај или онај начин. За Србе и њихове државе пресудно значајан биће одговор на овај епохални изазов, а сва збивања, одлуке и исходе на унутрашњем друштвеном и политичком плану ваља посматрати и процењивати у функцији те макро перспективе.