Све о Српској | 30.07.2025.г. – Дарко Тансковић –

КОЛОСАЛНА, НЕУКУСНО РЕЖИРАНА ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА СРЕБРЕНИЧКЕ ТРАГЕДИЈЕ

• Ако је некоме једина политичка и симболичка иновација ритуално сахрањивање наводно новоиндентификованих сребреничких жртава сваког јула у Поточарима, тешко је очекивати да ће се замајац бошњачке политике у догледно време покренути у складу са импулсима нових, у много чему прекретних и неизвесних времена
• Уместо стишаног мира гробног места, отвореног свима, над поточарским мезарјем владају демони мржње и недостојне пропагандно-политичке (зло)употребе једног од великих ратних злочина почињених на свим странама у братоубилачком рату до којег није смело доћи
• Сеад Нумановић, уредник портала „Политички.ба“ обрушио се на дописника турске (полу)званичне агенције „Анадолија“ из Србије и БиХ. У тексту под насловом „Је ли то Турска потпуно окренула леђа БиХ?“ Нумановић наговештава могући заокрет у политици државе чијем је председнику Алија Изетбеговић, бива, оставио Босну у аманет на основу тога што турски новинар у писању о Сребреници не употребљава правну квалификацију „геноцид“, већ „масакр“, односно „покољ“!
• Биће корисно за Бошњаке, а објективно и за оне у БиХ са којима, опседнути митом Сребренице, још увек одбијају да разговарају, ако се у Сарајеву почну извлачити поуке из смањивања политичке продуктивности наратива о „геноциду“ и истрајавања на моралном дискредитовању свих који одбијају да се, како рече председник Хрватске Зоран Милановић, према пресуди једног суда, донетој у специфичним околностима, односе као према Курану или Светом Писму. А Милановић је убедљиво добио председничке изборе

ТРИДЕСЕТА годишњица противречног ратног злочина у Сребреници ове године је, и код куће и у свету, од стране Бошњака и појединих њихових покровитеља одавно припремана и најављивана као средишњи политички догађај у Босни и Херцеговини, и шире.

Нису светли хоризонти домашаја једне националне стратегије темељно засноване на самовиктимолошкој матрици сталног позивања на страдалништво које би требало, како се ваљда очекује, да само по себи уроди учинцима за које би морала бити задужена рационална и диверзификована политика, прилагођена променљивим општим и регионалним геополитичким околностима.

Ако је некоме једина политичка и симболичка иновација ритуално сахрањивање наводно новоиндентификованих сребреничких жртава сваког јула у Поточарима, тешко је очекивати да ће се замајац бошњачке политике у догледно време покренути у складу са импулсима нових, у много чему прекретних и неизвесних времена.

То, наравно, нема никакве везе са достојанственом поштом коју заслужују сви пали током рата у БиХ, укључујући у пуној мери и Бошњаке пострадале у Сребреници 1995. године, већ са колосалном, неукусно режираном инструментализацијом њихове трагедије, у којој неминовно чили истинско, људско осећање за потребу да се душама покојника и њихових ближњих омогући миран сусрет на дан обнове сећања на вечни растанак.

Кад је својевремено председник Србије Александар Вучић дошао у Поточаре да се поклони сенима Бошњака настрадалих после пада заштићене, али и до зуба наоружане енклаве у српске руке, дочекан је псовкама, клетвама и каменицама, тако да је једва извукао живу главу.

Уместо стишаног мира гробног места, отвореног свима, над поточарским мезарјем владају демони мржње и недостојне пропагандно-политичке (зло)употребе једног од великих ратних злочина почињених на свим странама у братоубилачком рату до којег није смело доћи. То је, нажалост, тако и нема се било шта ново додати. Или, можда, ипак има…

Без обзира на дуге и разуђене припреме овогодишњег јубиларног поточарског ходочашћа и са њиме повезаних разних манифестација у БиХ и у иностранству, на чему су организовано и предано радиле многе организације и појединци, добија се утисак да, укупно узевши, жељени ефекат и одјек нису остварени, поготово у свету. Као да се све претвара у рутину и силази са осветљене медијске позорнице, што је неминовна судбина свега што се предуго нуди јавној пажњи. А предуго, према некадашњим мерилима, данас више уопште није дуго.

Стравичне вести из Газе неосетно (и безосећајно) се у телевизијским прегледима догађаја спуштају на све ниже место и исцрпљују у саопштавању броја свакодневно убијаних и рањаваних Палестинаца, деце умрле од глади… Људи су постали бројеви. Па чак се и о рату у Украјини све краће и готово телеграфски извештава. Само понекад у први план искочи Сирија, а где је продужена трагедија Судана?

Како навести тзв. обичне људе, па и политичаре, којима то улази у опис посла, да се потресају због Сребренице, догађаја од пре три деценије у једној „брдовитој земљи на Балкану“? Уза сав труд, све теже и теже.

У бошњачкој политици се, међутим, и даље упорно све карте бацају на сребренички адут. Кад се примети да се код конзумената сакросантног наратива о „геноциду“ у малом подрињском граду јављају замор или неверица, реагује се „праведнички“ гневно и патетично, уместо да се почну извлачити корисне поуке за неку будућу политику.

Међу примерима парадигматичним за тај манир понашања пажњу ми је привукло реаговање Сеада Нумановића, уредника портала „Политички.ба“ на начин на који је свој коментар обележавања сећања на злочин у Сребреници уобличио дописник турске (полу)званичне агенције „Анадолија“ из Србије и БиХ.

Под насловом „Је ли то Турска потпуно окренула леђа БиХ?“ Нумановић наговештава могући заокрет у политици државе чијем је председнику Алија Изетбеговић, бива, оставио Босну у аманет на основу тога што турски новинар у писању о Сребреници не употребљава правну квалификацију „геноцид“, већ „масакр“, односно „покољ“!

Премда то није тема овог осврта, и ако питање у наслову није постављено само као реторичко, ради појачавања ефекта поруке, забринутог Нумановића с највећим поуздањем могу разуверити. Његово страховање је неосновано. Турска никада неће „окренути леђа“ држави у којој живи највећа муслиманска заједница на Западном Балкану, а муслиманске заједнице су главно регионално упориште њене неоосманистичке политике, изграђене на доктрини „стратегијске дубине“.

Нумановић није неискусан новинарски почетник, па је тешко претпоставити да заиста претпоставља како би један извештај Мустафе Талхе Озтурка, ма био он и дописник „Анадолије“, могао наговестити радикалну промену политике званичне Анкаре према БиХ, премда његово писање не би било препоручљиво ни потпуно занемарити и пренебрегнути.

Иначе, у тексту легенде испод фотографије којом је Озтурков коментар илустрован, употребљен је термин „геноцид“, али је то Нумановићу можда промакло, а можда и није присутно у верзији вести којом се он служио.

Пре него детектовање потенцијалне промене турске политике на основу терминологије којом се послужио један новинар, Нумановићев утук ваља схватити као парадигму раздражене реакције на изостављање речи „геноцид“ у вези са сребреничком трагедијом, што је постало опште место у дискурсу бошњачких политичара и медијских посленика.

Већ одавно је постало јасно да је њима далеко најважније да ли се непобитни ратни злочин у Сребреници увек назива искључиво „геноцидом“, док је све остало у вези са њим споредно, иако је у питању објективно крајње противречан феномен.

Ево неколико одабраних навода из Нумановићевог коментара: „Када вам неко за којег сте мислили да вам је близак пријатељ, па и брат, Сребреницу представи као ‘масакр’ и ‘најстрашнији злочин’ (који је то злочин ‘нестрашан’?), не употријебивши ни једном ријеч ‘геноцид’, онда се морате барем дубоко замислити. /…/ Када тај став износи на званичној страници званичне новинске агенције Турске, упадљиво избјегавајући ријеч ‘геноцид’ којег у ‘мишљењу’ уопће није хтио ни поменути, и када у истом тексту ‘пере’ улогу Србије за агресивне ратове против својих сусједа 90-их година, па још критизира ‘заблудјелу’ Босну и Херцеговину, у најмању се руку морамо замислити!/…/ Је ли текст под насловом Сребреница 30 година послије: Селективна правда и двоструки стандарди Запада који су разбили Југославију, (грдна) грешка аутора /../ или директна порука да је дошло до још једног политичког заокрета? /…/ Када вам уредник за Балкан агенције Анадолу упадљиво не помиње термин ‘геноцид’ док пише о Сребреници, то је више од ‘уредничког гафа’. Много више! Када у све удроби Ватикан, католичку Европу, те прописно наружи Босну и Херцеговину јер ‘ништа није научила из хисторије’, наглашено избјегавајући било какву макар и добронамјерну критику на рачун Србије из које су четничке хорде кренуле у крваво комадање Југославије, немате баш неког избора него да кажете – доста! /…/Босна и Херцеговина настоји своје односе с Турском градити темељећи их на међусобном разумијевању, искрености, братству… Има ту пуно проблема и тешко је рећи ко је кривљи за растући број неспоразума. Ипак, неке ствари су неупитне и у темељу су нашег идентитета и достојанства. И поготово блиски пријатељи, па и браћа (ако смо уопће браћа) то ни под коју цијену и ни у каквим околностима, не пропитују. А поготово не релативизирају /…/ А за нас је истина о Сребреници непорјецива и неупитна. И о њој се с нама не расправља“.

Нумановић би боље учинио да је пажљивије и са више мисаоне отворености читао напис турског колеге, него што га је беспризивно морално осудио због непомињања термина „геноцид“. Јер, Озтурков приступ никако није антибошњачки/антибосански. Штавише, Бошњаци и сви они који (тврде да) воле Босну и Херцеговину имају разлога да му буду захвални и да добро размисле о неким његовим тврдњама и сугестијама. А шта то, укратко, поводом Сребренице, поручује турски новинар и одличан познавалац балканских прилика и неприлика?

Озтурк указује на лицемерје Европе и, уопште, западне политике према БиХ, као и на чињеницу да је та политика и довела до распада Југославије, а затим њен простор оставила затрован непријатељством и сукобима. Пише, затим, о селективној хашкој правди (за Нумановића је то „највиши суд на свијету“) и да будућност Босне неће бити одлучена у Бриселу или Хагу, већ у Сарајеву, кроз обнављање поверења, компромис и директан дијалог са суседима.

Констатује да спољна политика БиХ говори да је она од историје мало научила. Сања да постане друштво западног типа, а избегава формалан дијалог са суседном Србијом, игноришући нужност регионалне сарадње.

Озтурк указује и на „прагматичан приступ Турске, који би могао постати узор за БиХ, да се отргне илузијама које су је оставиле зависну и подељену“. А све ово што Озтурк добронамерно предлаже управо је оно што бошњачка политика и интелигенција систематски одбацују, упорно се држећи отужног и искључивог дискурса своје сребреничке тужбалице.

Неће бити да коментар турског новинара наговештава окретање леђа БиХ, већ одражава садашњи конструктивни и уравнотежени (тактички) наступ званичне Анкаре према унутрашњим непријатељствима и сукобљеним народима у БиХ.

Турска не признаје геноцид над Јерменима (1915), признаје „геноцид“ у Сребреници, али за њу, као озбиљну и искусну државу, политика није омеђена координатама геноцидних противречности, већ прихвата реалност међународних односа, настојећи да на њих свим расположивим средствима одговори и утиче у складу са својим интересима. На њу је бесмислено љутити се. Од ње треба учити, а можда понешто и од „геноцидне“ Србије, за коју Озтурк каже да је рано схватила динамику односа са ЕУ и, после грешака почињених деведесетих година, почела опрезно да плови, док је БиХ окренула леђа својим суседима, полажући наду у евроинтеграцију, варљив сан који траје већ тридесет година.

Није, како изгледа, Турска та која било коме окреће леђа.

А Босна и Херцеговина?

Биће корисно за Бошњаке, а објективно и за оне у БиХ са којима, опседнути митом Сребренице, још увек одбијају да разговарају, ако се у Сарајеву почну извлачити поуке из смањивања политичке продуктивности наратива о „геноциду“ и истрајавања на моралном дискредитовању свих који одбијају да се, како рече председник Хрватске Зоран Милановић, према пресуди једног суда, донетој у специфичним околностима, односе као према Курану или Светом Писму.

А Милановић је убедљиво добио председничке изборе. И то је нека порука из суседства…