Све о Српској, Пише: Дарко Танасковић | 31.03.2025.г. –

ОПЕТ СМО НА ПОЧЕТКУ ДЕВЕДЕСЕТИХ, У ПАМЕТ СЕ СРБИ – СВИ СРБИ!

• Милорад Додик је већ поодавно права негативна опсесија оних сарајевских политичара који себе називају „пробосанским снагама“. Болесно фиксирани на његову појаву, сад су поверовали да у овом, како верују, последњем кругу гање, имају у рукама (привидно) правне адуте и инструменте легалне и легитимне силе, којим га, уз помоћ са стране, укључујући овога пута и део опозиције из Републике Српске, могу коначно искључити из политичке игре, па чак и из уживања грађанске и личне слободе
• Хајка на Додика и на чланове СНСД открила је дубоке пукотине које се већ подуже запажају у бошњачком друштвеном и политичком корпусу. Наиме, у склопу акције да се на нивоу све мање дејтонске БиХ успостави „проевропска и проатлантска“ коалиција на мети пробосанских грађанистичких снага нашао се и Додиков архидушманин (неки кажу: реални савезник) Бакир Изетбеговић
• Дијалектика гање и жмурке не одиграва се само између сарајевских хајкача и Милорада Додика, са неколико сарадника, већ је очигледно много шире постављена партија, у којој би морали бити, на овај или онај начин, из политике одстрањени сви они који се супротстављају концепту „тројкашке“ БиХ као (наводно) јединствене, демократске, грађанске, мултикултурне и, пре свега, проевропске и проатлантске БиХ
• То је циљ који није било могуће остварити ни по цену рата, а ни кроз тенденциозне, објективно антидејстонске манипулације током послератног периода… Садашње пократање офанзиве на Додика, али не само Додика, нови је покушај да се тај сан оствари, при чему хајкачи верују да је дошло њихових пет минута, али и да би могли брзо проћи. Зато се њима и њиховим покровитељима са Запада жури и зато помно, у игри гање и жмурке, прате руте и сатнице Додикових летова

Кад сам био мали, често сам зимовао у Дубровнику. Ту је обично долазило и много деце из Сарајева и, нешто мање, Загреба.

Заједно смо се, наравно, играли разних игара. Најомиљеније нам је играти се шуге. Уз веселу грају, трчали смо и јурили се до изнемоглости. Понеко би и пао, одрао колена, али се по правилу веома брзо враћао у игру, без суза у очима.

Приметили смо да ту нашу омиљену игру не називамо на исти начин. Ми из Београда звали смо је „шуге“, мале Сарајлије „гање“, а Загрепчани „ловице“.

Друга веома заступљена забава била нам је играње „жмурке“ или, како су наши другови из Хрватске говорили, „скривача“…

Ова језичка разноврсност није представљала никакву препреку или сметњу у споразумевању, јер смо знали оно најважније, да је реч о истим играма, са истоветним правилима и да их играмо заједно, са циљем да се разонодимо, а не да победимо остале учеснике или, не дај Боже, да им некако наудимо.

Сетих се тих безбрижних дана из времена за која је данас политички углавном коректно рећи да су била лоша и неправедна. Повод за присећање је немио игроказ који нам одскора из дана у дана упризоравају одрасли играчи гање и жмурке, при чему острашћена хорда прогонитеља јури једног човека, коме се, по потреби, придодаје још понеки, а он, после бројања до десет, а и без бројања, као играч жмурке, настоји умаћи својим прогонитељима опасних намера. Игра гање му је наметнута, а жмурке егзистенцијално изнуђена.

Све заједно делује неодољиво ниско, бедно и морало би бити недостојно људи који се издају за политичаре, високе функционере, правнике и диломате. Али, не лези враже, за актере сарајевске гање, претворене у несмиљену хајку, попут оне из гласовитог Лалићевог романа, потера за председником Републике Српске Милорадом Додиком и његовим најближим сарадницима, доживљава се и тумачи као света мисија борбе добра против зла и оправдани, учинковити modus operandi за остваривање њихове визије јединствене, демократске и функционалне Босне и Херцеговине.

Милорад Додик је већ поодавно права негативна опсесија оних сарајевских политичара који себе називају „пробосанским снагама“. Ни пас с маслом не би изјео све оно што су о њему годинама јавно изговарили, сликајући на тај начин своје политичке и људске аутопортрете. Болесно фиксирани на његову појаву, сад су поверовали да у овом, како верују, последњем кругу гање, имају у рукама (привидно) правне адуте и инструменте легалне и легитимне силе, којим га, уз помоћ са стране, укључујући овога пута и део опозиције из Републике Српске, могу коначно искључити из политичке игре, па чак и из уживања грађанске и личне слободе.

Злурадо, готово сладострасно, најгласнији представници оног бошњачког политичког и интелектуалног Сарајева, које представља тзв. „Тројка“, ређају се у емисијама пробосанских медија и, надмоћно и иронично се надгорњавајући у неукусним духовитостима, изливају своју мржњу према (још увек) лидеру српског народа у БиХ.

Своме политичком противнику не само да одричу право на другачије мишљење и деловање у наскладу са моделом државног уређења БиХ, какво још од Дејтона, а суштински и пре њега, желе да наметну, већ су га демонизовали, гротескно оптужили за непоштовање одлука тзв. „високог представника“ Кристијана Шмита, неспособног гаулајтера без угледа и у земљи која га је послала да малтретира БиХ, осудили на скандалозном једнонационалном суду без легитимитета, захтевали да буде приведен у њихов Шехер, а најзад расписали и потерницу за њим, захтевајући да то исто учини и Интерпол.

Тако је то кад се одрасле Сарајлије заиграју гање која више није ни шуга, а ни ловица, већ прогон, до уништења онога који им највише смета у спровођењу одређене линије политике као „рата другим средствима“, пројекта који се, уз помоћ дела тзв. „међународне заједнице“, доследно и упорно спроводи још од потписивања Дејтонског споразума, а чему је Милорад Додик, са онима који га подржавају, решио да се снажно и конкретно супротстави.

Милорад Додик свакако није неприкосновен, а ни анђео. Нема сумње да се начину његовог политичког деловања и стилу понашања могу учинити озбиљне примедбе, као, уосталом, сваком протагонисти у друштвеној арени, али је покушај оваквог бесомучног обрачуна без преседана, чак и у босанском “политичком лонцу“, нешто изузетно. Нешто што, и ако би привремено успело, не може, средњорочно и, поготово, дугорочно донети ништа добро.

Постоји једна арапска изрека која каже: „Све се може постићи силом, сем – воли ме, човече“. Иако у овој гањи посредно суделују и неки од оних чији народ ту игру назива шуге, лидери опозиције из Републике Србије, за које се најављује да ће почетком априла потписати коалициони споразум са „Тројком“ и ХДЗ-ом, како би се омогућило функционисање заједничких органа БиХ без представника СНСД, све је то поприлично шугаво и сумњиве трајности.

Пројекат Додикових прогонитеља никако не треба потцењивати, јер се он већ подуже осмишљава и спроводи, како у Сарајеву, дипломатским круговима престонице и ван БиХ, уз коришћење међународне конјунктуре створене ратом у Украјини и одређеним регионалним померањима.

Председник Републике Српске је очигледно у незавидном положају и принуђен ја да са својим политичким џелатима, поред испољавања одлучности, игра и жмурке. Није он без адута, иако би тако могло изгледати, поготово уколико се човек ослони искључиво на великобосанске медије и пропаганду. А ти медији су пали нечувено ниско и својим извештајима и прижељкивања без икаквог самопоштовања признају колико им је тај човек кога сатерују у ћошак битан ван свих рационалних пропорција.

Сваки Додиков корак се прати, као да је реч о лову на неког нацистичког злочинца, међународног терористу или вишеструког убицу. Посебно их интригира његово прелажење републичких граница, иако би, на основу њихових фермана морао бити ухапшен.

Додиков пут у Израел толико је противречно интерпретиран да се могао стећи утисак да уопште тамо није био, а ако је ипак био, да су га тамошњи домаћини грубо понизили. Али је био. И то несносно смета његовим тамничарима in spe…

Ево једног извештаја илустративног за степен патолошке бошњачке опседнутости председником Рапублике Српске и његовим кретањем у наметнутој му игри жмурке: „Авион Владе босанскохерцеговачког ентитета Републике Српске (РС), који је полетео синоћ из Тел Авива, с аеродрома Бен Гурион у 21.32, слетео је на београдски аеродром у 1.20, објавили су сарајевски медији, позивајући се на податке странице АДСБеxцханге, која у реалном времену прати глобални ваздушни саобраћај. Како су навели, у том авиону био је председник Републике Српске Милорад Додик, који је напустио Израел пре него што је Интерпол донео одлуку о расписивању међународне потернице за њим. Додик је боравио на Конференцији о борби против антисемитизма у Јерусалиму, а израелски медији су јуче после подне објавили су да су му израелски званичници, после захтева Суда БиХ да Интерпол распише међународну потерницу, сугерисали да напусти тај догађај. Додик је раније најавио да се у БиХ враћа следеће седмице“.

Каква хистерична ажурност и прецизност! Додик би заиста морао бити поласкан. Тако се не прате ни летови Володимира Зеленског.

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка на њему свој страг покаже. Изрека чија је истинитост хиљадама пута потврђена.

Хајка на Милорада Додика и на чланове СНСД открила је дубоке пукотине које се већ подуже запажају у бошњачком друштвеном и политичком корпусу. Наиме, у склопу акције да се на нивоу све мање дејтонске БиХ успостави „проевропска и проатлантска“ коалиција на мети пробосанских грађанистичких снага нашао се и Додиков архидушманин (неки кажу: реални савезник) Бакир Изетбеговић. Он је, заједно са објективно најјачом бошњачком странком СДА, испао из свих комбинација (као и Додик!).

Ако оставимо по страни перипетије које је сину аутора „Исламске декларације“ донела и доноси му афера, односно случај његове амбициозне жене Себије, а у вези са оспоравањем њене медицинске стручности, која се у босанскохерцеговачкој јавности протегла у праву сагу, а Бакир се у свему није баш најбоље снашао, лидер СДА трпи све оштрије критике надобудних „тројкаша“ и њихових присталица у медијима и међу интелектуалцима. Прозивају га и поједини познати чланови његове партије.

Ово показује да се систематски настоји потиснути концепт дејтонске БиХ као заједнице трију конститутивних народа, па и сам појам конститутивног народа, од којег ни Додик, а ни Изетбеговић, без обзира на све разлике које их деле, не могу и не желе принципијелно одступити.

Прве слободне изборе у БиХ, као што је познато, убедљиво су добиле тзв. „националне странке“ (СДА, СДС, ХДЗ). Оне су и формирале прву постизборну коалицију која из више разлога није могла бити дугог века. Уследио је и грађански и међунационални рат, у војном, али, показало се, не и политичком погледу окончан Дејтонским споразумом. У међувремену, СНСД је од СДС преузео улогу националне странке српског народа, иако се СДС номинално никада није одрекла националног предзнака и опредељења, али је пут остваривања националних интереса почела да сагледава на прилично релативизован начин. ХДЗ је остао водећа партија хрватског народа, али уз карактеристично маневрисање и резервисаност у свему што није непосредни хрватски интерес, за шта, поред историјске навике, постоје и схватљиви разлози, с обзиром на малобројност и изразито неповољан положај Хрвата у Федерацији, као и чињенице да им Бошњаци фактички бирају члана трочланог Председништва.

Најава да ће ХДЗ ипак ступити у коалицију са бошњачким и српским партијама које се залажу за елиминисање Додиковог већинског СНСД из процеса политичког одлучивања потврђује доследност хрватског већ пословичног нагодбењаштва, и то не само у босанском амбијенту. Дијалектика гање и жмурке не одиграва се само између сарајевских хајкача и Милорада Додика, са неколико сарадника, већ је очигледно много шире постављена партија, у којој би морали бити, на овај или онај начин, из политике одстрањени сви они који се супротстављају концепту „тројкашке“ БиХ као (наводно) јединствене, демократске, грађанске, мултикултурне и, пре свега, проевропске и проатлантске БиХ.

То је циљ који није било могуће остварити ни по цену рата, а ни кроз тенденциозне, објективно антидејстонске манипулације током послератног периода. Свима онима који би желели да у сажетом виду сагледају у чему је све, рецимо, по оцени радикалних „пробосанских снага“ снисходљиво (према Србима и Хрватима) и издајнички грешио Бакир Изетбеговић (а богме и његов чувени Бабо и цела СДА) препоручујем да пажљиво, ако треба и више пута, преслушају неуобичајено жестоко обраћање Сенада Хаџифејзовића, којим је одговорио на Изетбеговићеву оптужбу да је ова икона сарајевског новинарства у својим дијалошким емисијама снисходљива према Србима, Србијанцима и Хрватима, док Изетбеговића наводно систематски онемогућава да каже оно што је наумио.

Хаџифејзовићев обрачун са Изетбеговићем представља рекапитулацију, по тачкама, укупне фрустрације (велико)босанских наднационалиста неуспехом у успостављању за њих јединог правичног поретка у коме би они били „газде у Босни“. Овај гневни солилоквиј заслужује засебну анализу.

Садашње пократање офанзиве на Додика, али не само Додика, нови је покушај да се тај сан оствари, при чему хајкачи верују да је дошло њихових пет минута, али и да би могли брзо проћи. Зато се њима и њиховим покровитељима са Запада жури и зато помно, у игри гање и жмурке, прате руте и сатнице Додикових летова.

Опет смо на почетку деведесетих. У памет се, Срби. Сви Срби!