Све о Српској | 12. јули 2024. године –

ДЕКЛАРАЦИЈА САБОРА ЈЕ ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАЛА ЗАЈЕДНИЧКЕ ИНТЕРЕСЕ СРПСКОГ НАРОДА

• Из америчких кругова се у медијима протурају приче како ће Америка послати војску у Босну и Херцеговину да сачува мир. Па онда како ће Американци да појачају постојећу мисију ЕУФОР. Прво, мир није угрожен. Друго, коју војску? А треће, мисија ЕУФОР је под мандатом Савјета безбједности а не Америке
• Република Српска је објективно у тешкој ситуацији, али се одлучно брани. Донијела је и сет закона, дакле легалних средстава, како би се заштитила. Околности су риједак историјски апсурд – нелегална колонијална управа жели да сруши легално изабрану власт
• Амбиција је западне колонијалне власти у БиХ да се одузме земљиште Републици Српској. И није само ријеч о томе да би тиме била поништена Република Српска него је пиање и коме би све и за ко зна какве намјене колонијална власт препуштала земљиште на којем живе Срби. То би био невиђен злочин и колосална освета ратних губитника
• Ово што се сада дешава је и западни рат против Русије а преко леђа српског народа и српских земаља. У таквом и амбијенту тектонских промјена односа у свијету српско јединство је неизбјежна платформа одбране. Оно је у историјском искушењу, али српско јединство је једноставно судбина… Против судбине, ипак, нико не може

Српски народ је у модерно доба, посљедњих 200 година, пролазио кроз тешка историјска искушења која је платио великим жртвама али је увијек био на правој страни историје. Никада није био на њеној губитничкој страни.

Основу те историјске судбине је чинило јединство српског народа иако је у тој историји живио у различитим државним заједницама.

Да ли у данашње вријеме постоји такво српско јединство? То је најосјетљивије питање о којем скоро свако размишља али га гласно не изговара.

Недавно је, треба да се подсјети, на Свесрпском сабору донесена Декларација о „заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа“ која је у јавној комуникацији већ названа „Декларација о српском јединству“. То суштински и јесте историјски документ без обзира на сумње да је у функцији дневнополитичких интереса.

Његова суштина је у институционализацији заједничких интереса српског народа и та институционализација остаје и послије оних за које се сумња да су њихови дневни интереси.

Скупштина Републике Српске је већ усвојила тај документ а очекује се да то ускоро учине и посланици Скупштине Србије. У јавности, упркос неким сумњама, махом инспирисаним личним анимозитетама, постоји довољно велика подршка и разумијевање тог документа.

То је Декларација а каква је реалност насупрот ње?

У западним дипломатским круговима је Декларација изазвала примјетну пажњу уз обавезну негативну димензију. Али, иако Запад јавно каже једно о тој декларацији, постоји сумња да и није баш толико нерасположен према том документу и у њему види своју шансу. Треба познавати како Запад функционише.

Као и у случају Дејтонског споразума, и касније Кумановског, могла би се десити силна злоупотреба и да се све искористи како би се инспирисала инсталација неке врсте једног човјека као лидера свих Срба. Па онда кроз то наставити хибридни рат прије свега према Републици Српској а све под изговором српског јединства.

Ту ће се користити органска веза Србије и Републике Српске, јер Црна Гора је већ сломљена, и свако указивање на те злоупотребе ће се онда преко домаћих „стручњака“ медијски оцијењивати као нарушавање српског јединства. И, наравно, угрожавање такозваног европског пута.

Декларација је, дакле, симбол институциолног јединства у овоме времену. Да би, међутим, српско јединство опстало неопходна је и подршка пријатељских и земаља које имају довољно капацитета да га слиједе. Историјски је то Русија а у овоме времену и Кина. Али, у реалности то се довољно не уважава.

Амерички амбасадор у Србији, који у реалности предводи и друге амбасадоре у српским земљама, Кристофер Хил, говорећи о вашингтонском Самиту НАТО савеза, оцијенио је да је веома важна порука то што је министар спољних послова Србије Марко Ђурић присуствовао вечери чији је домаћин амерички државни секретар Ентони Блинкен за земље чланице НАТО и партнере.

Хил је прецизирао „да је Србија неколико пута, укључујући и гласање у УН, као и помоћ Украјини на различите начине, па и у њиховим енергетским пројектима и питањима, у великој мери показала да се противи ономе што је Русија урадила и чак осуђује оно што је Русија урадила. Тако да мислим да чињеница да је он (Ђурић) на тој вечери говори о томе где Србија стоји“, рекао је Хил у недавном разговору са новинарима у Америчкој амбасади.

У преводу, амбасадор Хил тврди да је Србија на страни Запада и Америке.

У то време лондонски Фајненшел тајмс је објавио да Србија преко трећих земаља продаје оружје Украјини, углавном муницију и то је индиректно том листу потврдио и предсједник Србије. Другим ријечима, Србија продаје оружје против Русије, земље која даје кључну глобалну политичку подршку Србији и коју подржава скоро 80 одсто њених грађана. Лондонски лист је потом објавио да Америка настоји да искористи актуелни политички Београд да Србију одвоји од Русије.

Постоји сумња да у томе што пише Фајненшел тајмс има и неке истине јер је примјетно да је једна телевизија за коју се тврди да је блиска властима у Београду наједном кренула у агресивну прозападну и про-НАТО пропаганду. Занимљиво је такође да је Предсједник Србије био на пријему америчког амбасадора поводом Дана Америке, али прије тога није дошао на пријем у част Дана Русије…

Потом је услиједила посјета замјеника министра спољних послова Русије Александра Грушка Београду. Медији, који су обично добро информисани, објавили су да је Грушко послије разговора са предсједником Србије прекинуо посјету и отказао предвиђени програм. Предсједник Србије је то потом демантовао, али је примјетно да је за Русију само рекао да Србија са њом има „коректне односе“. Коректно и пријатељско нису исто.

И опет у то вријеме Народна банка Србије је блокирала рачуне регионалној телевизији Уна због, како је објављено, власничких веза те телевизије са породицом предсједника Републике Српске. Рачуни су блокирани због санкција Америке. То су, међутим, само америчке санкције а не Уједињених нација и Србија није обавезна да их примјењује. Али…

То су само епизоде, а можда и лутања, али има и много озбиљнијих корака у западном хибридном рату. Један од најозбиљнијих је план експлоатације литијума и у Србији и у Републици Српској. Према ономе што је познато, тај посао би довео до праве еколошке катастрофе и загађења вода и земљишта. То је уништавање српских земаља кроз наводну економску сарадњу.

Очигледно је да је дошло до јединства корпоративног и политичког. Утисак је да су се, на жалост, и власти Србије, изабрани представници народа, укључили у ту кампању уништења и постале на неки начин адвокати злогласне компаније Рио Тинто. И обавезно ту су и страни амбасадори.

Амбасадор Велике Британије у Србији је изјавио да је то добро за Србију и да је Британија заинтересована за српски литијум. Какве везе има Британија са тим?

Па онда још већи апсурд. Огласила се и амбасадорка Њемачке која је подржала експлоатацију литијума а њена земља, која има највеће литијумске резерве у Европи, забранила је литијумско рударење због опасности за околину.

И у великој мјери би и кроз ту призму требало гледати на амбицију западне колонијалне власти у Босни и Херцеговини да се одузме земљиште Републици Српској. И није само ријеч о томе да би тиме била поништена Република Српска него и коме би све и за ко зна какве намјене колонијална власт препуштала земљиште на којем живе Срби. То би био невиђен злочин и колосална освета ратних губитника.

И не бирају се средства у хибридном рату и Запад је све нервознији и почиње да се служи и најприземнијим методама.

Власти у Бања Луци су саопштиле да један службеник Америчке канцеларије, која је дио Амбасаде, обилази банке, компаније и пословне људе и пријети им и захтјева да прекину било какве послове са властима Републике Српске. Пријети им и америчким санкцијама.

То је сад објављено али то траје већ неко вријеме и многе банке, које су у страном власништву, одбијају послове са владом и ускраћују подршку пословним људима који раде са државним компанијама. Тако да је на неки начин дошло да дјелимичне блокаде власти Републике Српске јер она нема ни једну државну банку. Али, коначно је повучен одлучан потез и покренута је иницијатива да државна Развојна инвестициона банка Републике Српске добије овлашћења платног промета и држања депозита.

И онда обавезна пријетња ратом па западна пропаганда сваког дана засипа јавност да Босни и Херцеговини због Републике Српске пријети рат.

Али, да ли је мир заиста угрожен и ко ће да ратује?

Из америчких кругова се у медијима протурају приче како ће Америка послати војску у Босну и Херцеговину да сачува мир. Па онда како ће Американци да појачају постојећу мисију ЕУФОР.

Прво, мир није угрожен. Друго, коју војску? И треће, мисија ЕУФОР је под мандатом Савјета безбједности а не Америке. Уз то, треба подсјетити, у Декларацији НАТО самита у Вашингтону питање Западног Балкана није добило важно мјесто.

Ширење хибридног рата против Републике Српске је ипак знак велике нервозе Запада који свједочи да планови да се нелегалним суђењима изабраним представницима српског народа уруши Република Српска не иду како се очекивало у колонијалној управи.

Република Српска је објективно у тешкој ситуацији, али се одлучно брани. Донијела је и сет закона, дакле легалних средстава, како би се заштитила. Околности су риједак историјски апсурд – нелегална колонијална управа жели да сруши легално изабрану власт.

Требало би, међутим, имати у виду да није јасно ко је стварна власт на Западу. Чак је и амерички лист Вол Стрит Џорнал признао да није јасно ко је власт у Америци али је, како је објавио, потпуно јасно да је америчка политика већ годинама „лаж и обмана“. И то се, наводи лист, више не може сакрити, то је разоткрио и први телевизијски дуел Џоа Бајдена и Доналда Трампа. Али, очигледно је да државе могу дуго да лажу и обмањују. Тако се намеће и питање: кога у ствари представљају западни амбасадори који предводе хибридни рат против српских земаља?

Све се ипак врти око Русије и ово што се сада дешава је и западни рат против Русије а преко леђа српског народа и српских земаља.

У таквом и амбијенту тектонских промјена односа у свијету српско јединство је неизбјежна платформа одбране. Оно је у историјском искушењу, али српско јединство је једноставно судбина и оно постоји упркос многим политичким епизодама споменутим у овом тексту.

Против судбине, ипак, нико не може.