Све о Српској | 07.06.2025.г. – Ненад Кецмановић –

ИЗ САРАЈЕВА И СА ЗАПАДА ШИРЕ ФЕЈК ЊУЗ ДА ДОДИК САМО ШТО НИЈЕ ПОБЈЕГАО, ДА ТАЈНО ТРАЖИ АЗИЛ…

• Фејк њуз да ће предсједник Српске побјећи и оставити Републику и народ на цједилу када је најтеже, на милост и немилост острвљеној Њемачкој, циљају на то да се у Српској изазове колективно осјећање пораза и немоћи, да се нахајца муслиманско Сарајево, да се отворе врата кооперативној опозицији, нагодној за уступке, те да се удружи са „тројком“ из ФБиХ…
• Западне службе све надзиру и све знају о свему и свачему, али не познају Босну, Српску и менталитет народа. Рецимо, по коалицију вољних да униште Српску никако није добро што се истурила баш Њемачка, која је Србе окупирала и таманила у оба свјетска рата
• Припрема спољног рушења лидера изнутра, при слабој опозицији, подразумијева и типовање на насљедника у врху власти. Муштерије би понајприје били премијер или предсједник парламента, који по Уставу замјењује бившег предсједника до расписивања ванредних избора. Чињеница да су расписали потјернице и за Вишковићем и Стевандићем, указује да су процијенили да на њих не могу да рачунају, а Додику – да су му вјерни
• Са Жељком Цвијановић су то и провјерили. Током боравка у Бајденовим САД, ставили су јој до знања да би „њу радије видјели на челу Српске“, а она одбила. По повратку кући испричала је шефу, а он обзнанио. Био је то још један аутогол колективног Запада
• Још једно питањце за Мерца, Макрона и Стармера: зашто би Додик узмицао када има подршку – отворену од Путина, дискретнију од Си Ђинпинга и пасивну од Трампа. Замислите иоле разумног лидера који би бјежао или давао оставку, а ужива подршку све три суперсиле, утицајне Мађарске, матице у сусједству, па и тактичку комшија Хрвата. И, што је најважније, има провјерено убједљиву подршку народа у својој земљи

„ДОДИК се спрема за егзил у Русију“, гдје би му било најбезбједније, пишу бројни сарајевски медији.

„Додикова породица недавно је контактирала високог западног званичника како би преговарала о условима његовог одласка“, пише британски Гардијан.

„Мађарска је већ послала полицијске специјалце у цивилу да га, кад му догори под ногама, пребаце преко границе“, преносе Ал Џазира и Н1.

Ускоро ће да открију да је Додик затражио азил и у Кини, пошто је већ код пријатеља Путина и Орбана, зашто не и код наклоњеног Си Ђинпинга, који такође спада у исти табор „злотвора“.

Заувијек ће остати загонетно ко је тај анонимни вискорангирани западни преговарач са породицом Додик, пошто је прича напросто измишљена.

Испада да је Додик већ одлучио да оде и само бира дестинацију, најпогоднији термин и врсту аранжмана. Али пошто прича стиже час из Сарајева, час из Лондона, па још из Гардијана, и када још у овдашње медије стиже преко Ал џазире и Н1, и конструкцију најзад подупре и бошњачки аналитичар из Канаде Јасмин Мујановић („Криза се може ријешити само на два начина: хапшењем Додика или његовим бијегом из земље“), онда је све јасно.

А јасно је и чему треба да послужи.

Ове фејк њуз да ће предсједник побјећи и оставити Републику и народ на цједилу када је најтеже, на милост и немилост острвљеној Њемачкој, циљају на то да се у Српској изазове колективно осјећање пораза и немоћи, да се нахајца муслиманско Сарајево, да се отворе врата кооперативној опозицији, нагодној за уступке, те да се удружи са „тројком“ из ФБиХ. Знамо како то већ даље иде.

Пошто не могу да прогурају консензус у ЕУ, Њемачка, Британија и Француска окупљају коалицију вољних да дохакају Српској: склањање изабраног руководства и отимање јавне имовине.

Западне службе све надзиру, знају податке о свему и свачему, изучили су локалну историју и географију, располажу анализама академских експерата, имају психолошке портрете свих релевантних актера, али не познају Босну, Српску и менталитет народа.

Рецимо, по коалицију вољних да униште Српску никако није добро што се истурила баш Њемачка, која је Србе окупирала и таманила у оба свјетска рата. Разумјети је њихову осветљубивост, што су их прије свега Срби истјерали из Југославије и 1918. и 1945, што загорчавају Шмиту лажни статус в.п. и што су ономад истјерали из Бањалуке актуелну њемачку министарку Ану Лирман, али Нијемци, и аустријски им сунродници, за дјецу и дјецу дјеце Козаре представљају фигуру архинепријатеља против кога ради инстинкт самоодбране. Читав пројекат Берлина, Париза и Лондона наишао би на за нијансу мањи отпор да га воде барем бивши српски савезници Французи, па и Британци.

У говору и понашању Мерца, Макрона и Шмита има толико баналних лажи, лицемјерја двоструких стандарда да то вријеђа здрав разум и елементарну пристојност, да изазива масован спонтани револт.

Послије 30 година искуства са људима који су долазили у Српску, најприје као представници „међунродне заједнице“, па затим „колективног Запада“, па онда ЕУ, те сада „коалиције вољних“, овдашњи свијет их све доживљава као преваранте и хохштаплере. Не само да им ништа не вјерују него сваку критику на рачун власти и лидера сматрају подвалом, па су контрапродуктивне. „Што је више клевета и лажи, Миле нам је милији и дражи“.

Припрема спољног рушења лидера изнутра, при слабој опозицији, подразумијева и типовање на насљедника у врху власти. Пошто „раде о глави“ предсједнику, муштерије би понајприје били премијер или предсједник парламента, који по Уставу замјењује бившег предсједника до расписивања ванредних избора.

Чињеница да су, иако дуго фокусирани искључиво на Додика, послије „судских предрадњи“, расписали потјернице и за Вишковићем и Стевандићем, указује да су процијенили да на њих не могу да рачунају, а Додику – да су му вјерни.

Са Жељком Цвијановић су то и провјерили. Током боравка у Бајденовим САД, ставили су јој до знања да би „њу радије видјели на челу Српске“, а она одбила. По повратку кући испричала је шефу, а он обзнанио. Био је то још један аутогол колективног Запада, ма колико то они занемаривали.

Најближи сарадници су, подразумијева се, лојални Додику, само што су вјечито у сјени његових политичких успјеха, али и поштеђени персоналних пријетњи колективног Запада, које он годинама трпи. Но, пошто су однедавно и сами фасовали санкције и стављени на потјернице, више не бране само клупске боје и свог капитена, него и сами себе појединачно, у јавним иступима су постали много активнији и оштрији.

Жељка Цвијановић једина међу њима још није на потјерници, али је, иако већ од раније под америчким санкцијама, одржала убојит говор на сједници СБ УН, раме уз раме са Василијем Небензјом и Шуанг Шенгом.

Јесте да би за њихов излазак из ћорсокака у БиХ Додиков бијег из Српске био најелегантније рјешење, али ни он ни породица неће из Лакташа. Могао је послије завршених студија да остане у Београду, као и многи Срби из БиХ, али се он и његови увијек враћају у Лакташе за њих најљепше мјесто на свијету.

Миле се никада није преселио ни у оближњу Бањалуку, гдје је завршио средњу школу и деценијама свакодневно возари на посао.

Толико о њему, сасвим сигурно, знају, па је, можда, ова фејк њуз у ствари индиректна понуда Додику да преко неког из своје породице дискретно ступи у контакт о азилу на Западу. Тако нешто би баш приличило „Гардијану“, али послије Холбрукове обмане Караџића да га, ако се повуче, неће гонити, ко би паметан насјео чак и ако би му то одговарало.

Морали би да знају, да се Додик не повлачи, него јачем узвраћа још јаче, али он ирационално процјењује своје снаге у регионалном и најширем политичком контексту. Након тактичких компромиса, наставља да приземљује фантазије о унитарној БиХ, како сарајевске, тако и шмитовске. И постиже барем исто толико колико и Сарајево са ОХР-ом радећи на институционалном развлашћивању Српске.

Како јављају медији, у околини Брчког, које пресјеца Српску, бошњачка полиција БиХ заједно са ЕУФОР-ом, увјежбава пресретање и привођење штићених особа. Пошто је у таквим операцијама кључни фактор изненађење, увјежбавају се у тајности, а чим је то постало агенцијска вијест – ради се само о психолошком притиску. Или еуфорци, који неће да учествују, држе редовни курс бошњачким полицајцима. А да није ништа више од тога, Додик у само задња два мјесеца три пута путује у Русију и враћа се у Лакташе, те прелази границу на Дрини виа Брчко.

Можда га на Рачи пропуштају баш бошњачки полицајци, све у нади да се неће вратити, или да ће га при повратку спријечити да уђе у суверену БиХ. Ал’ ево ти га опет.

Биће да предсједник Додик прелази границу „специјалним паралелним и реципрочним везама између Српске и Србије“, које су регулисане у Дејтону.

За сваки случај, док бошњачки специјалци савладају курс унпрофораца, Српска ће усвојити нови устав, и њиме вратити надлежност за контролу спољних граница БиХ на територији свог енитета, што је, такође, записано, у Дејтону.

Зловољним према Српској и њеном руководству, према очекивањима, придружила се и Пољска, али док у Берлину ишчекују да Додика приведу или да потражи азил, Ана Ратерт посланица моћног АфД-а у Бундестегу, држи слово владајућој коалицији због политике коју води у БиХ и њеног бившег министра.

„Шмит управља државом чији народи се могу држати заједно једино уз спољни притисак и финансијску зависност. Чак и то више не функционише. Српска страна му је одмах отказала сарадњу, бошњачка му сада отворено изражава презир. Због смијешне улоге коју игра у Сарајеву добио је надимак Мистер Бин.“

Ко онда, питамо се, треба да оде из Српске, комичар Мистер Бин или легитимни Предсједник?

Још једно питањце за Мерца, Макрона и Стармера: зашто би Додик узмицао када има подршку – отворену од Путина, дискретнију од Си Ђинпинга и пасивну од Трампа. Замислите иоле разумног лидера који би бјежао или давао оставку, а ужива подршку све три суперсиле, утицајне Мађарске, матице у сусједству, па и тактичку комшија Хрвата. И, што је најважније, има провјерено убједљиву подршку народа у својој земљи.

На Бриселу је сада да нађе излазну стратегију из слијепе улице у којој се нашла БиХ. Што буде касније, биће теже.